Santa Clause-mit revisited

Za široko rasprostranjena verovanja i rituale, poput Santa Clause- mita, izgleda da naizgled uobičajene granice raspodela, sukoba i razdora, više ne igraju značajnu ulogu. Ljudi bez obzira na kojoj tački planete borave, ili kojoj stratusnoj grupaciji pripadaju, imaju mogućnost slobode da dožive ceo događaj na svoj način. Otvara se put imaginaciji da postoji prostor/ specijalni Imaginarni Drugi koji može da primi sva moguća obličja u odnosu na neiscrpne želje čovečanstva. Tako u zajedničkoj eksternalizaciji mita o dobroti, stvara se i specijalna prilika za udeo bilo koga od nas u međusobnoj radosti davanja i primanja. Svako ima priliku da se oproba u kojoj meri može da ponese ulogu nasmešenog starca i da u realnom svetu zakorači u svet očekivanja i želja najmilijih, kao osoba koja voli i tu je za njih.

Verovatno, skeptici koji održavaju predstavu da je reč o priči izmišljenoj samo za zabavu male dece koju trebu usrećiti, zaboravljaju da pozadina čitave priče, izmedju ostalog, dotiče simbolični prelazak izmedju Starog i Novog, u kome Staro transformisano postaje dočekano i proslavljeno Novo. Tako simboličnim putovanjem kroz vreme, uz pobudjene reminiscencije prošlih, proteklih godina, kroz sadašnje tokove i planove, pobudjuju se predstave o nadanjima i očekivanjima i donetim odlukama vezanim za buduću ravan. Iza svetkovina, darivanja, praznovanja, jeća i pića, skriva se najdublji odnos povezanosti ili odvojenosti od najbližih i okolnjih ljudi i dogadjaja i vrednosti.

Naravno, to odavno nije promaklo ni pažnji svih onih koji žive u svetu komercijalne politike, ekonomije i biznisa, te se utrkuju da ponude gotova rešenja sa svim starim i dobro poznatim đakonijama sveta u kome živimo.
Bilo bi interesantno zamisliti kada bi su uoči Novogodišnje noći slučajno susreli svi Deda Mrazovi koji su, već u ovoj ili onoj prilici, osmišljeni.

.

.

O drugom pogledu na ljubav

Svi smo svedoci proteklih decenija, zasićenih psihološkom literaturom, prevashodno posvećene privlačenju pažnje čitalaca, kako je moguće instantno (u par koraka postati ljubavno strateški opremljen/a) ili već nekako zaobilazno, na gurku ili postupnim uvežbavanjem, pronaći caku i ostvariti željeni ljubavni san.

Još je više literature koje vam otkrivaju tajne neuspeha sakrivene u već nekakvoj perfidnoj konstelaciji unutar psihe jednog ili oba partnera koji nalaze ukorenjenje u njihovim ličnim ili filogenetskim polno-uslovljenim razvojnim storijama. Pre ili kasnije, već postaje vidljiv neki ključ ili shemata, kojom se ovo toliko bitno i kompleksno područje simplifikuje.
Verovatno je to bilo zloupotrebljivano do te mere, da više mnogi uistinu i ne očekuju da će čuti nešto autentično novo, što do tada već nisu čuli u ovoj ili onoj verziji.
Neosetno se klatno time vratilo na početak kod većine, koji naprosto puštaju da sve ide nekim svojim tokom i da stvari rade na sebi svojstven način.

Stanislav Feldman, psihijatar, psihoterapeut iz nekog njemu znanog unutrašnjeg razloga nije napustio ovaj klizak teren i jezgrovito, u svojoj knjizi posvećenoj odredjivanju šta jeste i šta nije ljubav, teži da pronikne do samog korena značenja ljudskosti. Postupno, upoznavajući nas sa antropološkim, evolucionističkim pretpostavkama razvoja humanida, nastavlja ka razvojnim odredjenjima koja su uticala na formiranje čoveka i njegovo ukorenjeno društveno, odnosno kulturno poreklo. U tom procesu isplivava značaj afektivnog vezivanja jedinke kako za kolektivitet grupe, tako i za roditeljske likove od kojih će dugo potom zavisiti i njegovo preživljavanje. Epilog vodi ka postupnom prosvetljenju čitave vrste činom uspravljanja i dvonožnim hodom, kao i ovladavanjem govorom i raznoraznim veštinama upotrebe orudja i transformisanja prirodnog habitata.
Iz aspekta savremenog čoveka, bez obzira na izražene potencijale koji su mu biološki dati , tek dugotrajnim procesom samospoznaje, upoznavanjem fizičkog sveta i prirode drugih ljudi i zajednica, pojedinac otkriva radost življenja i ljubavi kao čina samoodredjenja (proces individuacije). Reč je o viziji slobodne, neuslovljene ljubavi, u kome osoba jasno vidi drugog i u stanju je da ga voli kao takvog, bez potrebe za korišćenjem raznoraznih taktika kojim bi ga za sebe vezala, radi posedovanja ili nekog drugog skrivenog razloga u smislu popunjavanja ličnih praznina i nedostataka. Time nije više u nuždi da eksplicitno ili implicitno nabacuje Drugome očekivanja da postane nešto što u svojoj osnovi nije. Otkrivanjem slobode bivstvovanja, u kojoj partner/i postaju iskreno zainteresovani za međusobnu/ ličnu dobrobit stvaraju se preduslovi ostvarene ljubavi. A autor u jeku interesa za integracijom bio-psiho-socijalnih saznanja iz raznoraznih naučnih oblasti, ne gubi iz vida bit- humanističku perspektivu, bez koje se iz vidika za čas može izgubiti i sam čovek.

O ritmu osećanja

Opet pogledom prelećem po stranicama Greenberg-ovog članka o potrebi uvažavanja osećanja. Izgleda, da su i dalje, u opticaju nekadašnje priče o postojanju 'šestog čula' u službi očuvanja naše biti i dobrobiti.
U milisekundama, perceptualno, svako zbivanje, biva doživljeno i proživljeno emocionalno-intuitivnim procesiranjem.

Za razliku od intuitivnog procesiranja, Bollas, razmatra mogućnosti interpretiranja doživljenog. Svaki pokušaj da se misli pretoče u reči (govor), otcepljuje tu istu misao od svoje biti i celovitosti, od suštine istine, koja i dalje ostaje sakrivena u nesaznatom i neosmišljenom Nesvesnom. Umesto tišine koja bi označila da je sve iskazano, ubrzo bi već usledila neka nova misaona nit, dislocirana po značenju u odnosu na izrečeno, koja bi dijalektički hrlila u smeru propuštenog praznog mesta. I tako u nedogled, a da se sa svakim novim uzletom misli sazna tek još neki skriveni segment. Nesvesno, ostaje poput iskričave blistave vodene površine, samo za trenutak ustalasano, a potom opet mirno i tiho, sa sakrivenom tajnom.

Povremeno putevi saznanja umom, ukoliko u svojoj čežnji za pronalaženjem savršenog objašnjenja, krenu u smeru sve istančanijeg definisanja, klasifikovanja, komparacija, a pri tome zanemare suštinu emocionalnog... ubrzo, bilo kakva značenja mogu dovesti u sumnju, do samog absurda. Tako od početne teze, može se doći do sasvim neke sporedne i nebitne, a koja potom postaje poput Bermudskog trougla u kome se gubi bilo kakav smisao čitavog procesa saznanja.

Za razliku od govora, muzika svojom melodijom i ritmom toliko često neosetno prodire do same srži istine (Nesvesnog) gde biva naprosto absorbovana. Intuitivno često na početne zvuke neke pesme pevušimo ili se u ritmu zanjišemo. Nekada postajemo zamišljeni i refleksivni, sa iznedrenim sećanjem, nekim osećanjem ili saznanjem u duši.

Možda iz istog razloga, Bollas, toliko često uvodi metafore pozajmljene iz sveta muzike.

Jer dok govorimo, mi unosimo takt i ritam, sa različitim tonalitima kojima trenutno delujemo na sagovornike. Bez potreba za mnogo reči, vrlo brzo se prenosi koliko nekoga vidimo bliskog u odnosu na našu bit/ dobrobit, a u kojoj meri ne. Kada se dve osobe slažu, njihovi glasovi i tonaliteti se harmonično sliju u glasovne osmišljene celine. Sumnja, razdor i raskol, vodi disharmoničnim, isprekidanim glasovima sa naglim promenama tonaliteta. Neretko kao finale, u toj situaciji svako ostaje sam sa sobom i sa oreolom nepovezanih zvukova, koji vibriraju u potrazi za nekim sa istančanim sluhom, koji može da iz kakafonije neuskladjenih tonova čuje sakrivenu melodiju.

O letu, homunkulusima...

Kako avgust promiče, s njim jenjava i leto. Preostaje još da najstrpljiviji istraže na koji način će sebe obradovati sa preko potrebnom kombinacijom raznovrsnih stimulacija i načina opuštanja u letnjoj žegi. Oni koji su s početka sezone to već obavili, sada, već jedino u reminiscencijama, oživljavaju po koji trenutak proživljenog.

Pitanja poput kako se provesti i čemu težiti, teško mogu da zaobiđu tematiku bavljanja sobom i vraća na razmišljanja o neposredno doživljenom telesnom domenu, koji je prosto nezaobilazan kada je u pitanju priroda ovog procesa. Počev od mirnog izlaganju suncu, vodi, ili već nekoj drugoj formi pasivnog odmora, do živog učešća u nizu ko zna već kakvih kreativnih igara, pokreta i aktivnosti.

Kratak osvrt na naše humane prirodne resurse (neuralnu moždanu organizaciju sa senzo-motornim zonama predvidjenim za prijem i obradu raznovrsnih stimulacija i senzacija neophodnih prilikom doživljaja oseta ili pokreta i svrsishodnih aktivnosti) podesća me na vizualizirane izobličene modele homunkulusa.

(Modeli su načinjeni u muškoj verziji, verovatno u nedostatku imaginacije autora...no to je već neka druga priča)

Kako bilo, podsećaju nas da su pojedini delovi tela u okviru senzo-motorne shemate na unutrašnjem planu mnogo ozbiljnije shvaćene, nego što bi većina ikad pomislila.

Možemo samo da nagadjamo kako čudesni spoj nasleđenih datosti kod svakog ponaosob biva stimulisan uticajima i sopstvenim aktivnostima tokom života i kakve se sinaptičke mreže međuzavisnih relacija organizuju. Ko zna u kojim sve smerovima se dalje istančava senzibilitet ili motorika pojedinih delova tela koji učestvuju u konstelaciji složenih koordinisanih aktivnosti. Pri tome, ne treba zaboraviti i na moguće raznovrsnosti u pogledu afiniteta i ukusa.

Vratimo li se na časak karakterističnom ponašanju ljudi tokom leta, igre radi, bilo bi interesantno, recimo, zamilisiti koje senzo-motorne shemate su najstimulisanije bile u grupaciji tipičnih turista ili posetioca Guče ili Belefa?

Zainteresovani se mogu upoznati sa manjim projektom kojim se da napraviti model vlastitog homunkulusa na ovom sajtu.

Groupthink mentalitet

Koliko se, istini za volju, Irving Janis, socijalni psiholog, posvetio proučavanju negativnosti ovog fenomena, toliko nam je svima dragi Sremčev lik Frau Gabrijele, osvetlio sve moguće aspekte intrige prilikom kreiranja kolektivnog mišljenja (u kojem pojedinci u anonimnosti žagora, usklika i sveopšteg komešanja, gube odraz tračare, i (ne)svesno maskiraju sopstvene motive i inspiracije).

Naime, u prvom slučaju, upravo kako Janis pokazuje izbegavanjem negovanja ovakvog defektnog stila mišljenja, mogle su se izbeći niz kobnih grešaka koje su učinile pojedine ekspertske grupe (neke pri vrhu američke administracije, NASA-in Challenger projekat, pad SSSR-a,...). No, pošto su odluke donošene pod plaštom očuvanja osnovnih grupnih vrednosti i normi, gde bi se nosioci kritičnog duha i poziva na stručne procene doživljavali kao nosioci semena razdora, takvi predlozi bi bivali odmah odbacivani, uz preovladjivanje sterotipnih predstava i načela. Grupa bi funkcionisala kao celina, gde bi se izgubila mogućnost promišljanja i studioznog pristupa problemu.

U drugom slučaju, sasvim jasno Frau Gabrijeli, ekspertu po rodjenju, nikada i nije bilo posebno stalo da sagledava celovito i da pokuša da shvati suštinu. Zaboga, onda bi valjda svi koji željno čekaju na gotovu priču, sa jasno pozitivnim i negativnim likovima, mogli da se zapitaju u kojoj meri je to što čuju baš toliko različito od onoga što su oni, ili već neki njima bližnji već iskusili. Ovako, svima na volju, nek leti perje. Svako po sopstvenom nahodjenju može nešto i da pridoda, ili izostavi, već po svom ukusu začini (a da niko to i ne primeti, ili im to prirodno pravo uskrati).

Uostalom, zar nije lepše i lakše kad se priča i kad se sve jasno 'zna'?

Stari znanci

Pretpostavljam da autori basni, poput one o lavu i mišu i tome sličnih, zaokupljeni prenošenjem pouka namenjenim ljudima, zapravo i nisu imali nikakva saznanja o mogućnostima učenja i pamćenja samih aktera basni.

Kako se može videti iz priloga, stvar itekako funkcioniše kad su lavovi u pitanju. Bez obzira na dovoljno dugu prostornu i vremensku odvojenost od zadnjeg vidjanja, lav očito nije zaboravio svoje stare prijatelje i za kratko vreme je opet poželeo da se igra i mazi.

No, ukoliko se obrati pažnja na telesni stav i gestikulaciju njegovih prijatelja, od početnih pozicija i stava na kauču, gde su telesno jasno stavljali do znanja, kako oni ne žele da iniciraju bilo kakav suvišan kontakt sa mladunčetom, pri novom susretu su se suočili sa svom prisnošću odraslog lavovskog zagrljaja. Ako ništa drugo, trebalo je prihvatiti radost tešku više stotina kila.

'Šta hoćeš, ja sam na odmoru?!'

Juče, kada sam pitala svoju ćerku kakvi su joj planovi, k'o iz topa je usledio ovakav odgovor. Biće da je u trenu pretpostavila, da sam previdela za nju bitan fakat- početak letnjeg raspusta. Sudeći po reakciji, da se pretpostaviti duboko uverenje da je ona svoj odmor itekako pošteno zaslužila i vlastiti um sada može da upošljava po sopstvenom nahodjenju, bez polaganja računa drugima do daljnjeg.

Široko zastupljenu cikličnost u prirodi, nije lako transponovati i ispratiti na unutarpsihičkom planu. No, pre ili kasnije, svako otkriva, svoj unutrašnji ritam, sa uobičajenom dinamikom promena- kroz manje/više ustaljen sled stanja i zbivanja. S tim da često izmiče jasan odgovor, kako ostvariti harmoniju, kako osetiti meru, u tom svetu, koji je sa odrastanjem postao sve kompleksniji. Kada više ništa nije jednoznačno, niti je moguće održati dihotomne obrasce, tipa prisile i slobode, autentično svog i tudjeg, aktivnosti i pasivnosti... kada procene vlastite ili tudje intencije, mogu da poprime značenja od svega po malo. Tako nešto, postaje istovremeno i dobrovoljno i kompromisno, ili voljno i nametnuto, kao i prilično nevoljno, a kompromisno...kombinacija koliko hoćeš.

Šta se zbiva, pre nego što kažeš 'Zdravo'?

Svojevremeno, Berne-ovo poslednje napisano delo (What do you say after you say Hello?), pozivalo je čitaoce da se zapitaju- koliko često i na koji način u komunikaciji izbegavaju spontanost i bliskost?

Po njemu, većina ljudi automatski bi sledila ili buntovno reagovala na svoj zastareli 'roditeljski program', koji ostaje memorisan. Istina, najčešće nesvesni pojedinih ranih uticaja, oni bi godinama ostali u uverenju da su to originalni, njihovi, a ne pozajmljeni stavovi i izbori. Nasuprot tome, sve vreme, kroz aktiviranu selektivnu percepciju (isključivanjem novih i validnih podataka) i potkrepljivanjem starih obrazaca, oblikovali bi tako na jedinstven, sebi svojstven način, uvek istu priču o sopstvenoj sudbini, 'doživljavajući' slična iskustva kao nekada.

Iz današnje perspektive, sa nizom podataka iz neuro-oblasti, proučavanja razvoja deteta i njegovih raznovrsnih kapaciteta za interakciju sa roditeljima od prvih dana, sve više se prepoznaje značaj preverbalnih iskustava. Ispostavlja se da svako od nas ima fragmente zapamćenih vrlo ranih iskustava (implicitna memorija). Ova isksutva ostaju neizrečena, van domašaja budnog oka svesnosti. S tim da i te kako utiču na ljudsko ponašanje.

Svi akteri komunikacije, oblikuju svoja iskustva u odnosu na ono neizgovoreno, a što se podrazumeva (suptilno značenje konteksta u kome se nalaze). S obzirom da je iskustvo neoblikovano, bez jedinstvenog, jasnog značenja, kao i na fragmentirano obraćanje pažnje na pojedine izolovane aspekte opažene celine, samo saznanje često izmiče, ostajući na nivou pokušaja osobe da interpretira tekuća zbivanja.

Tako, svako već može po sopstvenoj meri, implicitnog (onog neprepoznatog i neosvešćenog) i eksplicitnog (prepoznatih segmenata sećanja o konkretnim zbivanjima i dogadjajima), da ga već nekako iskroji.

Kao i što se da pretpostaviti najčešće toga i nije svestan. A što bi i bio, kad je lepo svojim očima video ili čuo da se nešto tačno tako dogodilo.

Bliski susret...

Nije teško pretpostaviti oduševljenje sa kojim su mnogi antropolozi, u prvim dekadama XX veka, otkrivali ‘nova’ plemena u nekim do tada nedostupnim delovima sveta. Ishod ovog istraživačkog žara za jednistvene prilike posmatranja-učestvovanja ‘in vivo’ različitih 'sociusa' na delu, ubrzo se manifestovao u nizu naučnih publikacija i knjiga posvećenih tematici kulturne antropologije (dela Malinowski-og, Benedict-ove, naravno Mead-ove..).

Logično, nakon što je zemaljski globus detaljno istražen, ponestalo je novih odredišta na kome bi se mogao pronaći po koji 'originalni' domorodac u svom prirodnom habitatu, a sa njima i žara za ovu oblast, sa utiskom da je sve važno već otkriveno i rečeno.

Pre neki dan, BBC vesti, su objavile članak i fotku sa slikom pripadnika jednog od novootkrivenih amazonskih plemena u dubini brazilskih šuma ka granici sa Peruom.

Fascinacija autora članka se vidi kroz dodate indikatore na slici sa osnovnim generičkim objašnjenjima o akterima scene, prikazanim poput zanimljivih voštanih figura nekog muzeja.
Neosetno se previđa reakcija samih ljudi koji su nenajavljeno uslikani, a kojima izgleda baš i nije do gostiju.

O nekim Atlantidama

Prodje nedelja 25.05. neprimetno.

Iz ko zna kojih 'izgubljenih' neuralnih tranzita izrasta fragment predstave o nekadašnjim epopejama povodom Dana Mladosti. Zamišljena 'nedužno' kao simbol radjanja svih budućih pokolenja, a u duhu pokoravanja ljubavi vrhovnom vladaru-poretku.

Scena poznata- Ustreptali mladić/devojka, istaknuti po svojim uspesima, sa štafetom u ruci, će imati priliku da lično vidi i iskaže poruku svih ('...mi ti se kunemo...') našem dragom, voljenom, Maršalu Josipu Brozu (a.k.a. ljubičici beloj). Pomno će se motriti na svaki Titov geg ili omašku u govoru, koja će preko noći postati blagodetni znak mudrosti ili ljudskosti (tada vrlo retki u masi bi smeli glasno reći starosti ili i prvobitne neukosti).

30-tak godina kasnije, odavno bez godišnjeg potkrepljivanja, daleko od sećanja da je i bila jednom ta Jugoslavija, zapitam se gde naizgled nestaju stari, više ne važeći imidži, glasovi, zvuci i pokreti. Koliko ustvari vreme koje brzo melje i pomeće stara zbivanja stalno iznova nam skreće poglede i misli na sled neposrednih brzih tokova svežih informacija.

Tako se Likovi, bez kojih se nekada nije moglo, polako preseljavaju u arhive, sa povremenim pokušajima da ožive u plakatnim ili istorijskim izdanjima. Oni dublje emotivno potkrepljeni doživljaji poput reminiscencija će nostalgično blesnuti pobudjeni nekim aktuelnim trenutkom.

Klimatske promene

Koliko čudnovato kako je moguće ustanoviti često opozitna lica i naličja istog doživljaja. Po pitanju slušanja vremenske prognoze ko nije bezbroj puta prepoznao da se bori sa intenzivnim doživljajem dosade, ili da se spontano isključi prateći vlastiti 'misaoni duh', koji je već odlutao nekim mnogo zanimljivijim tokom. Nesumljivo izazov za vremenske komentatore, koji često svojom odećom i šarmantnim nastupom žude da izazovu promenu kod svojih gledaoca.

Situacija postaje znatno promenjena, ukoliko naša neposredna stvarnost, ili izvesnost odigravanja nekog zbivanja zavisi od tih istih vremenskih prilika. Da i ne govorimo kako se čitava situacija menja sa neprilikama koje često iznenadno donose ćudi prirode.

To me podseća na moju fascinaciju prizorom iznenadne pojave žaba na ulicama posle dobrog letnjeg pljuska. Verovatno u skladu sa tadašnjim dečjim egocentričnim pogledom na svet sam se pitala zašto toliko žabe vole kišu, skoro u potpunosti nesvesna u kakvoj frci se nalaze ova vodozemna bića, kao i verovatno ostali 'stvorovi' čiji je eko-sistem u direktnoj uslovljenosti sa nadolazećom vodom. Ko zna koliko je u stvari bića o kojima mi i nemamo predstavu u takvim prilikama tokom noći menjalo ili branilo vlastito stanište od nadolazećih uljeza odskorašnjih beskućnika.

Klin čorba

Od nedavno prelistavam Dawkins-ov roman Sebičan Gen, koji dovodi u pitanje postojanje altruizma. Niz uobičajenih primera, koji su ranije isticani u široj literaturi, kako pojedine jedinke često komuniciraju u cilju očuvanja potomstva i vrste, autor postupno dekonstruiše uvodeći nova značenja u odnosu na ideju o osnovnoj evolucionoj jedinici multiplikovanja i razmene- genima. Pri tome, sama specifična vrsta i nije toliko bitna u priči o primordijalnom genskom čorbuljaku koji je kroz više milenijsko krčkanje uspešno gradio sve složenije forme života. Stoga, po njemu, 'urodjeni' altruizam i nikada nije zauzimao visoko mesto u evolucionoj lestvici.

Čitajući ovu knjigu, prisetila sam se priče o gladnom vojniku, koji svojim promućurstvom dok traje začinjavanje klin čorbe od namćoraste škrte babe nevoljno čini dobru Samarićanku. Iako je od samog starta starica ocrnjena, ni sam dovitljivi vojnik u celoj priči nije cvećka- ostaje neodvojiv od sopstvene ogoljene gladi kao motiva, a verovatno i slasti nadigravanja i dominacije u odnosu na babine potajne 'gladi'.

.

Pitanje samosvesti i svesti, kao neodvojivih funkcija, koje krase čoveka i uz koje svaki pojedinac može da ima beneficije usled sagledavanja dugoročnih sopstvenih i širih perspektiva opet aktualizuje dileme o altruističkom kao potrebnom i verifikovanom idealu.

No, nije teško pretpostaviti da se problem opstanka ideje altruizma (po Dawkins-ovom prilično strogom kriterijumu, težnja očuvanja šire dobrobiti nauštrb sopstvene), nužno postavlja u sistemima gde po default-u mnogo toga suštinski izostaje, a učesnici žive sa neminovnim strahovima, što naprosto podstiče i pogoni u dejstvo one manje vidljive delove sante leda. U takvim uslovima, upravo potpomognuti tom svešću i samosvešću, možda pojedini neće odabrati altruisitički naspram egoističkog principa.

O ritualima

Priroda procesa u ritualima kao da svojom težnjom ka obnavljanju istovetnih sekvenci potire prolaznost vremena i svedoči o kontinuitetu postojanja osobe kao posebne jedinke ili dela šire zajednice. U isto vreme, kao da na metaforičan način ovladava nepoznatim silama, čime se otklanjaju pretnje koje mogu da naruše lični ili širi sklad.

Egzistencijalistička filozofija, medju univerzalnim obeležjima vezanim za ljudsku egzistenciju, prepoznaje strepnju u odnosu na predstojeću neizvesnost kao neizbežnu pratnju svakodnevnice. Ne čudi stoga, šta za osnovne ritmove života se učvršćuju i pojedine ritualizarane radnje uvežbavane u porodičnom okruženju kroz prihvatanje zajedničke shemate po kojoj ukućani strukturiraju vlastito vreme ili aktivnosti. Ukoliko uspevaju da isprate sopstveni ustaljeni tok, utoliko dostižu i željeni mir i harmoniju porodičnog doma. Tako sa vaspitanjem deteta svi opet učvršćuju sistem verovanja i vrednovanja, kako više ne bi morali da se preispituju, nego nesmetano da žive i rade.

Uvek iznova u šire prihvaćenim ritualima, ljudi su se mogli podsetiti poznatog. Automatski bi pojačavali osnovne ritmove i samoregulativne mehanizme. Oživljavale bi uspomene na prvobitne identifikaciono-relacione sheme u sklopu širih zbivanja ili socijalnih obrazaca.
Na posletku to i jeste u cilju očuvanja zajedničke ideologije koja čini duhovnu vezivnu potku koja omogućava opstajanje specifičnog društvenog statusnog poretka ili uredjenja.

Rituali su poput bedema, uvek bili pred udarom dinamike kulturnih promena (neizostavna mešanja različitih kultura i naroda kroz migracije, vojne pohode i ratove, društvene krize i unutarnje prevrate, tehnološki i naučni napredak). U njihovu odbranu u prvom redu bi stajali institucionalizovani predstavnici religije, ili kulturno-duhovne tradicije ili pripadnici stabilne vladajuće interesne sfere.
Uvek slično, mireći nepomirljivo- težnju za sopstvenom društvenom ekspanzijom (kroz želju za pokazivanjem sopstvene moći, obično kroz ustaljeni ritam igre ceremonijalnog prikazivanja poglavara i podanika) u odnosu na strepnju pred intruzijom pripadnika ostalih svetova.
I uvek sa tendencijom prava na ustaljenost koja proizilazi iz samododeljenog prava na definisanje istine.

Ritualna koreografija naše stvarnosti omogućava da se godinama unazad odigrava čudan spoj različitih ideoloških svetova. Oslobodjen kućnog pritvora, Uskršnji zeka po obavljanju svoje hrišćanske misije će okrenuti glavu u odnosu na predstojeću Prvomajsku proslavu, bez crvenog barjaka, sada već ošamućenog proletarijata. U osnovi ove pojave, bez obzira što je zub vremena dobrano načeo oba ova tako različita sistema verovanja, opstaje ljudska potreba za poznatim i prepoznatljivim ritualnim uljuljkivanjem koje će bar trenutno odagnati strepnju i neizvesnost koja nas svakodnevno prati.

Trenutna ili odložena gratifikacija

U seriji experimenata u periodu dužem od 6 godina (1968-1974) u vrtiću pri Stanfordskom Univerzitetu ispitivano je u više navrata oko 550 dece, prosečnog uzrasta oko 4 godine. Eksperiment je vodio Walter Mischel, koji je zamislio zanimljivu problemsku situaciju. Svakom detetu bi predočio nakon što bi mu pružio čokoladicu da će dobiti dve, ukoliko sačeka dok se eksperimenatator ne vrati. Pred njih bi stavio zvonce na sto, da mogu da prekinu neprijatno čekanje. U svakom slučaju kako god da izaberu sledio im je početni ulog.

Osim zanimljivih podataka o različitim uzrasnim mogućnostima odolevanju pred iskušenjem (dobar deo najmladjih predškolaca bez obzira na sopstvenu želju da udvostruče ulog, često bi odmah po izlasku eksperimentatora pojeli slatkiš), ova longitudionalna studija je omogućila da se posmatra šta se dešavalo sa istim pojedincima koji su diferencirani u odnosu na početnu mogućnost odlaganja gratifikacije. U tu svrhu je ista populacija sada već odraslih osoba više puta ponovno ispitivana.

Naizgled bezazlena situacija izlaganja čokoladnom iskušenju predškolaca i njihova trenutna/ odložena reakcija prepoznata je kao vitalni prediktivni pokazatelj njihovog kasnijeg uspeha u životu (počev od akademskih postignuća, stabilnosti i zadovoljstva na ličnom, emotivnom, interpersonalnom planu, uz veći stepen samopouzdanja, efikasnosti, izbegavanje konflikata ili stvaranje zavisnosti od psihoaktivnih supstanci i slično ).

Koliko god nepopularno zvučalo, odlaganje neposrednog udovoljavanja sopstvenoj želji, odnosno mogućnost samokontrole i afektivne regulacije kroz voljno usmeravanje pažnje sa vrlo poželjnog sadržaja koji naizgled može trenutno da pruži satisfakciju, ka podsećanju na bitnije dugoročnije ciljeve se ispostavlja kao ključni elemenat strategije suočavanja sa distresom, različitim frustracijama i neprijatnostima u životu.

Negativne kampanje

Iako dosadašnji pokazatelji efekata niti potkrepljuju, niti opovrgavaju ovaj stil promovisanja sopstvenih programa, godinama već kako u svetskoj, tako i domaćoj propagandi, regularno mesto zauzimaju medjusobna javna podmetanja i blaćenja protivkandidata.

Bez obzira na motive pojedinih izbornih štabova (postizanje kratkoročnog šok efekta ili možda promene stavova na duže staze kao u slučaju 'sleeper effect-a', ili učvršćivanje stavova postojećih pristalica...), izgleda da ima dosta interesenata koji s užitkom prate 'kako leti perje'. No, kakav god ishod negativne kampanje izazivale (neretko i kontraproduktivan u vidu blage mučnine i gadjenja) sa svakim se 'incidentom' skreće pažnja javnosti od procenjivanja validnosti argumenata pojedinih strana, kao i od ekstrapolacije u kom će se smeru dalje odvijati dogadjaji kada nečiji konkretni planovi i programi postanu deo svakodnevnice.

Od prvih primera video propagande, kakav je klip 'The Daisy' ( korišćen u kampanji L.Johnson-a, davne 1964.) stvari su se kreativno razmahale, kao u ovoj parodiji:

Vremeplov

Ako na trenutak, pozajmimo ideju putovanja vremeplovom, u koji bi smestili osnivače pojedinih poznatih sistema mišljenja, interesantno bi bilo propratiti njihove doživljaje pri susretu sa svojim evoluiranim idejama.

Kakvi bi, recimo, bili utisci Frojda pri susretu sa savremenim strujanjima u psihoanalitičkoj misli? Verovatno baš i nije shvatljivo kako je moguće primiti radikalne, revolucionarne promene perspektiva i pri tom sačuvati doživljaj kontinuiteta i koherentnosti pojedinih konstitutivnih ideja. Koliko bi mu bilo potrebno vremena da sagleda sve promene koje su nastale sa novim saznanjima u nauci i tehnologiji, da sabere iskustva pojedinih autora nastavljača i uopšte gledano, promene na svim društvenim nivoima? Da li bi mogao da prihvati zbivanja u okviru psihoanalize, a da se ne zapita šta li se to desilo sa svetom i ljudima uopšte?

U svojoj knjizi Kratka Istorija Progresa, Ronald Wright, poznati arheolog-istoričar, otkriva kako u neverovatno kratkom vremenskom periodu od 5 do 6 hiljada godina od nastanka prvih civilizacija (u odnosu na 2 miliona godina od kako se pretpostavlja uspravljanje pračoveka), su iznedrene toliko raznovrsne kulture. Tim zanimljivije jer na sasvim različitim lokacijama u slično vreme nastaju toliko drugačije civilizacije, istovremeno koncipirane na sličnim strukturno-konstitutivnim principima ( raspodeli moći, sa vladaocima i različitim socijalnim strukturama i odnosima, vojskom, sličnim načinima privredjivanja, potrebom za verovanjima, ritualima,običajima…).

Posebno zanimljivi su njegovi osvrti na stare ciivilizacije koje su evoluirale sopstvene mitove i legende neretko do vlastitog uništenja. Često slepo gradeći nove konstrukcije sve bledjih racionalizacija i iracionalnih projekcija ne bi li po svaku cenu sačuvali postojeća verovanja koja su izjednačavali sa stvarnošću.

Zapitamo li se kako je to današnjih dana, dovoljno je da propratimo glavne svetske vesti…

Izgleda da (r)evolucija saznanja o čoveku prilično sporo menja i njegovu ćud, što ostavlja mesta raznim psihoterapijskim pravcima ….Verovatno bi to godilo Frojdu, ili bi ga možda učinilo još većim pesimistom (nego što je bio nakon I Svetskog Rata).

Kako na brzinu pobeći od ‘lošeg’ sebe i postati neki ‘uspešni’ drugi?

Trenutno je na tržištu knjiga lako naći na stotine naslova poput ovih-

Moć ostvarivanja svega….Ubrzane tehnike učenja…Kako da vas ljudi zavole za 90 sekundi ili manje...Vodič za alfa muškarce...100 načina da sebe motivišete…Vrhunske tajne totalnog samopouzdanja…11 kurseva potpunog uspeha…177 tajne mentalne snage…Uspeh za glupake…Kako spoznati više svetove…Alhemija mira i ljubavi…Sve što mi stvarno treba sam već naučio u zabavištu…35 praktičnih budističkih principa…7 navika visoko efikasnih ljudi…10 dana do samopouzdanja…Neograničena moć: Nova nauka ličnog postignuća…Kako da steknete prijatelje i utičete na druge…48 zakona moći…Put kojim se redje ide…Život bez ograničenja…Petodnevni kurs razmišljanja…10 tajni uspeha i unutrašnjeg mira...ad infinitum/ad nauseam.

Protesne ideje sa parolama o liberalizaciji, Power to the People i sl. iz 60'- i 70'-tih, pretpostavile su u startu poziciju ugnjetavanosti i lišenosti masa kroz stoletne procese diskriminacije i neravnomernih raspodela. Slavile su proces učenja koje su pokušavale da učine dostupne svima, utopijski verujući u ideje jednakosti.

Već koju deceniju kasnije, od prvobitnih ideja prosvećenja, uočio se obrazac komercijalizacije 'prekonoćnog' uspeha pisaca bestselera, koji bi vrlo brzo nakon početnog uspeha prosto neminovno repetativno umnožavali svoja 'čeda' (sa naizgled drugim naslovima, s tim da publisher ne bi propustio priliku da navede krupnim, masnim, slovima- autor besteselera koji je prodat u X primeraka, da kojim čudom čitaoci ne bi prevideli takav fakat).

Pratimo li bit ideje, koju ovi autori prodaju, o kakvoj li se magičnoj transformaciji radi kroz tri lekcije, sedam, deset ili dvanaest.. korisnih saveta, predloga, vežbi i slično, uočićemo sve jasniju progresivnu poziciju moći. Sa svakim prodatim primerkom sve više sa održava konstelacija elitni pojedinac-nasuprot masi neopismenjenih obožavalaca. Pojedini autori se čak otvoreno poigravaju sa čitavim procesom, ne libeći se da odmah u naslovu (korišćenjem otvorenih atribucija) postave stvari na svoje mesto.

Staromodni vs. postmoderni

Prilikom promocije svoje knjige “The Puppet and the Dwarf”, Žižek govori, između ostalog i o nekadašnjim i sadašnjim modelima vaspitanja dece.

Žižek: “Recimo da imate jednog staromodnog oca, nedelja je i trebate da idete u posetu baki. Vas ‘totalitarni’ otac kaže:”Baš me briga da li ti se ide ili ne, ima da ideš!”. Vi, iako ste dete, shvatate da nemate baš izbora i pokoravate se njegovoj volji.

U sledećoj situaciji imate ‘tolerantnog’, post-modernog oca, koji kaže: “Znaš koliko te baka voli, ali bez obzira na to, ti treba da je posetiš jedino ako ti to stvarno želiš”.

A svako dete zna da ovaj na prvi pogled, slobodan izbor, sadrži čak jače naređenje, a to je:”Ne samo da moras da posetiš baku, nego to moraš i da voliš!”

To vam je jedan primer kako na prvi pogled davanje nekom izbora u sebi krije mnogo jaču instrukciju.”

Voditelj: “Da li to znači da se trebamo vratiti na onog oca koji na pitanje: ”Zašto?”, odgovara: “Zato, jer sam ja tako rekao!””

Žižek: “Apsolutno, poštenije je.”

U naslovljenoj knjizi, Žižek se poigrava sa različitim perspektivama i značenjima osnovnih religijskih (prevashodno hrišćanskih), kao i šire gledano, moralno-etičkih postulata koji se svakodnevno prepliću kroz različite socijalne relacije u modernom društvu izravno ih dovodeći u vezu sa intrapsihičkom dinamikom pojedinca.

U njima prepoznaje perfidnu patvornost i hipokriziju (kako on to često naziva, perverznost) iza manifestnog zalaganja za ideje čistote, humanosti, težnje ka višem.

Nastavimo li da se dalje poigravamo sa idejom o slobodi izbora kao absolutnoj vrednosti per se, ne samo da otkrivamo iluzornost i nedostižnost iste, nego je moguće prepoznati da u domenu ostvarivanja većeg nivoa slobode, osoba vrlo lako može da ‘sklizne’ ka domenu bezobzirnosti, postepenim lišavanjem vlastite odgovornosti za sopstvene postupke i izbore u odnosu na sebe, druge osobe ili različiti kontekst.

Iz date perspektive, izgleda mnogo berićetnije imati ‘dobrog starog totalitarno- patrijahalnog oca’ koji nameće prinudu, jer to olakšava proces odvajanja od sagledavanja sebe kroz investiranje u proces projektovanja (gde otac oživljava sa lošim, ako ne i demonskim značenjem).

Postmoderni otac (koji i liberalizuje i limitira), ukoliko ima sluh za razvojne mogućnosti deteta, postepeno predočava kompleksnost sveta i odnosa u njemu, svest o mogućim posledicama sopstvenih izbora i time utiče da proces internalizacije različitih vrednosti i ostavlja prostor za vlastitu refleksivnost i inicijativu.

No, kao i uvek mišljenje u kategorijalnim suprotnostima samo simplifikuje stvari koje to nisu.

Crno-beli svet

Elegantni misaoni problem, Frank Jackson-a (1982), podstiče razmišljanje o distinktivnoj razlici između znanja o nečemu i iskustvenog saznavanja.

Mary, briljantna naučnica, nekim čudom, ceo svoj život provodi u dihotomiji crno-bele prostorije, koristeći isključivo crno-belu tehnologiju (TV monitor) prilikom saznavanja o svetu. Postaje specijalista za neurofiziologiju vida, upoznata sa svim bitnim fizičkim zakonitostima i naučnim saznanjima i pretpostavkama o prirodi svetla i neuropsihologije opažanja.

Autor postavlja pitanje- Šta bi se dogodilo kada bi ona konačno sa izlaskom iz postojećih okvira prostorije ili posmatranjem TV-a u boji imala po prvi put iskustvo vidjenja crvene boje koju je do tada jedino zamišljala? Da li bi ona tek tada u stvari upoznala suštinski kvalitet boja koji je izostajao bez obzira na niz fizikalističkih činjenica koje je i ranije posedovala?

Čuveni Kineski nacionalni eksperiment Ned Block-a, na sličan način poziva nas da zamislimo mnogoljudnu kinesku populaciju udruženu u zajedničkom preformansu u kome bi svaki pojedinac opremljen telefonom i sa kontakt listom suseda na dat znak počeo transmisiju u cilju oponašanja funkcionisanja nervnog sistema prilikom prenošenja signala bola. Autor se pita da li bi proces u kome bi svaki pojedinac imitirao pojedinačni neuron koji je u datom trenutku aktiviran i potom prenosio susednim neuronima informaciju o bolu značio da je u tom trenutku cela kineska nacija u bolu.

Navedene filozofske dileme stimulisale su raznovrsna razmišljanja i nesaglasja medju niz autora, koji su preispitivali svaku premisu, kao i zaključke u datim logičkim problemima ukazujući na kompleksnost u kojoj izmiče jasna vizija mogućnosti sagledavanja i prenošenja konačne istine.

No, kao i u svim dijalektičkim zaključcima, nije teško prepoznati balans suprotnosti. Nasuprot, Mary-nog crno-belog oskudnog okvira, kojim Jackson metaforično ističe značaj iskustvenog saznanja, nije teško zamisliti da iskustvo samo po sebi, ne vredi bez posedovanja naučnih saznanja o prirodnim ili društvenim pojavama (and vice-versa, jel).

Pojedinac u liftu

Naizgled bezazlen, neverbalno uniformno uredjen kontekst, bez ikakvih mogućih posledica po osobu koja se zadesno nalazi u tom neobičnom, ako ne i smešnom okolišu…..

Brzo skeniranje i procesiranje podataka o socijalnom kontekstu, strelovito prodire u zonu ukorenjenih primordijalnih strahova (da, da, kolektivno nesvesno).

Naizgled nepotreban, milenijumima otupeo mehanizam potrebe za pribijanjem i pripadanjem grupi u cilju povećavanja šansi za preživljavanje u okruženju gde je bilo potrebno možda i danima tragati za hranom, skloništem i isto tako braniti od srodnih grupacija, oživljava u apsurdnoj sceni lifta.

Ovakvo iskustvo, zabeleženo bezbroj puta kroz istoriju civilizacije, vrlo brzo možemo iznova doživeti ukoliko ispratimo dnevno-političke stranice svetske štampe. Odvojene od autora i od onoga o čemu piše, reči i rečenice sa ciljem da stimulišu promišljanje, sve više zamenjuju slike, koje imaju mogućnost da postignu višestruko dalekosežniji efekat prenošenja poruka. Gledalac se lako saživljava sa vidjenim. Pojedine vizuelne scene istrgnute iz celine, uz uverljivi glas iz pozadine koji interpretira imaju mogućnost kreiranja predstava.

1954. godine, G. Allport je objavio delo “Priroda predrasuda”, objašnjavajući kako prirodni procesi pripadanja grupi i uobličavanja zajedničkih stavova i vrednosti mogu biti manipulisani u cilju povećavanja eskalacije nasilja kompletne grupe. Model koji mu je poslužio bio je nacistički, koji je negovanjem predrasuda pripremio tle za holokauste. Vešto manipulišući, negovano je kategorijalno mišljenje sa jasno označenom grupacijom koja je doživljena kao kriminogena i zločinačka, koja ne miruje i stalno je usmerena na razbijanje svega vrednog i neophodnog za preživljavanje čitavog naroda. Time je bilo opravdano biti častan gradjanin koji će motriti i obaveštavati, a kako eskalira sumnja, prozivati, preispitivati i na posletku kažnjavati prokažene.

Skini šešir, stavi šešir, skini šešir, stavi šešir……

Eh, ta komunikacija...

Istraživači poput Meltzoff-a i Moore-a, serijalom eksperimenata o mogućnostima imitacije novorodjenčadi 'starih' 42 sata, su ukazali na urodjene predispozicije za presimboličku komunikaciju. Bebe su uspevale da nakon pažljivog posmatranja lica eksperimentatora ponove slične pokrete ustima i jezikom, koje je pre toga sam eksperimentator marljivo pokazivao. Autori su pretpostavili da je to dokaz o predispoziciji za uskladjivanje podataka prikupljenim različitim modalitetima (vizuelno je nekim čudom prevodjeno na nivo visceralno-motornog doživljvanja). Zapravo, pretpostavili su da osnov neverbalne komunikacije deteta sa drugima čini mehanizam prepoznavanja sličnosti ('istosti').

Otkrićem 'mirror neurona' kod makaki majmuna poput senzacionalnog buma rasplamsala su se nova istraživanja koja su uporedjivali mehanizme 'ogledanja i empatije' primata i ljudi.

Nesumnjivo kako neuralne konekcije postaju kompleksnije, interakcijom učenja i sazrevanja, tako neverbalna komponenta u komunikaciji odraslih osoba, postaje sve istančanija.

U kojoj meri je učešće i značaj neverbalnog u svakodnevnoj komunikaciji je očigledno. Mnogo istraživanja je pokazalo da baš neverbalni aspekt, mimo izrečenog, odlučuje da li se ljudi kroz svakodneveno ogledanje u očima drugih susreću ili rastaju.

U slučaju bračnog para Clinton, pred predstojeće predsedničke izbore, spontani Bill-ov gest i ekspresija lica govore univerzalnim jezikom.

Još ponešto o metafori

U perspektivi 20-og veka omiljeni primer, visoke metaforičke upotrebne vrednosti, heliocentričnog naspram geocentričnog, koji nas upoznaje sa idejom paradigmatičnog mišljenja, zapravo dotiče saznajne i istovremeno ljudske potresne dileme iz nekoliko prethodnih vekova, kada je objašnjenje sveta bilo pod uplivom tadašnje hrišćanske teološke filozofske perspektive.

Reklo bi se da većina mladih umova koji stasavaju automatski zauzimaju empatičnu poziciju za velikane naučnog istraživanja, Bruna, Galilea, Kopernika.

Koliko postoji različitost apstraktnog saznanja od neposredne- doživljajne ravni, vidimo ako propratimo ne/spremnost postojećeg društva, a i svakog od nas, da bude kritički preispitivan.

A čini se da toga ima dosta.

Čudesna moć metafore

Nedavno sam imala priliku da opet pogledam Sellers-ov film ‘Dobro jutro Mr. Chance’.

Prateći hodočašće nepatvorenog Mr. Chance-a, lagano sa pobudjenim interesom i elanom postajemo svesni prepoznatljivog toka, u kome pri svakom susretu sa novim likovima, jednostavni iskazi protagoniste koji prate razvojni ciklus življenja bilja u negovanom vrtu pozivaju unutrašnji svet imaginacije aktera da se ispolje u svom punom odrazu.

Počev od susreta sa 'uličnim dnom' predgradja, u filmu, Gardener stiče priliku da se izbliza upozna i predstavlja samu vrhušku političke scene oko Američkog predsednika, uvek sa istim tajanstvenim smeškom, dalje prateći svoj put istraživanja do samih granica spoznaje….

Kod većine nas, skriveno od kako tudjih, tako i od sopstvenih pogleda, ‘živi’ tihi saveznik u vidu našeg bogatog i celokupnog životnog iskustva.

Utisci kojih često i nismo svesni samih po sebi, svakim trenom se oblikuju u skladu sa prethodno stečenim uverenjima. Kao po inerciji, najčešće misli pretačemo u konkretna dela ili bar zauzimamo stav o nečemu, verovatno do kraja procesa nesvesni da tako i ‘definišemo’ šta je naša ili tudja stvarnost..

Uopšteno gledano, mogućnosti snalaženja prvenstveno zavise koliko su naša prethodna iskustva svrsishodna i blagodetna za specifični trenutak u nekoj situaciji koju posmatramo. Stvar jedino postaje još kompleksnija ukoliko delimo naša iskustva sa drugima. Imali ili ne, uvid u to, zalazimo u domen kolektivnih predstava i sećanja.

U svemu tome, pitam se, koja su iskustva zajednički imenitelj, koji prožimaju kolektivno pamćenje u našim krajevima....

.....kako da izbegnemo fenomen Domanovićevog 'Vodje' koji je na neki način projektivno deevaluirajući parnjak Sellersovom idealizirajućem 'Mr. Chance'-u.

Od neizvesnosti do smisla

Koliko puta bi osetili divljenje, uz pitanje kako je neki stvaralac od još neoblikovanog i nepovezanog sadržaja uspeo da formuliše naizgled sasvim jednostavno smisleno i kreativno novo značenje?

Pri rekonstrukciji života nekih velikih stvaralaca uz pokušaje razumevanja njihovog bića često bi sledili podaci koji bi ukazivali da je dotični pre kreativnih činova imao periode kriza i preispitivanja postojećeg, eksperimentisanja sa kojima se nije mirio. Sasvim moguće je zamisliti i periode sumnje, podozrivosti i nerazumevanja od strane bliskih i okoline. Kao i što je verovatno pretpostaviti da ni sam autor nije mogao sasvim sigurno znati u kom svetlu će se manifestovati predstave njegovih pokušaja da preoblikuje stvarnost. Tek kasnije kada bi već uspevao da približi sebi i drugima svoje već osmišljeno delo bi sledilo zasluženo smirenje.

Nasuprot, blisko iskustvu, većini od nas godi poznato, što pruža doživljaje sigurnosti i izvesnosti. Koliko često je čuti uznemirenje i osetiti sopstven ili tudj protest kada stvari nisu očite i tok razvoja dogadjaja predvidljiv.

A kada to više nisu potencijalne situacije, nego kada to čini suštinski okvir egzistencije za većinu ljudi koji žive u jednom vremenu,...kada sve to opstaje i ne vidi se skoro izlaz,....a oni u koje se gleda sa najviše očekivanja poput voštanih figura uvežbano izgovaraju preporučeni tekst...

Prija tišina, makar na kratko, jer smo svi svedoci da je postala umetnost živeti.

Slobodna volja /inercija duha

Iliti ‘Tell me why, I don’t like Mondays’

Fascinira koliko je lako identifikovati se sa oslobodjenim pokretom igre pingvina ili sna polarnog medveda u igrokazu nepoznatog autora koji adresira vrlo rano nametanu i često visoko uslovljenu dihotomnu shematu radna nedelja vs. vikend.

Serijal pokretnih slika možda oživljava neka od starih filozofskih dilema o poreklu svesti, kao i poreklu voljne intencije bića.

Naizgled i nije tako lako odvojiti pitanja vezana za ljudski univerzalni kontekst od nama često tako dragih ‘divnih stvorenja’ koja ipak želimo da vidimo daleko ispod nas na evolucionoj lestvici.

Sva sreća, ipak ostaje za naš ponos pitanje samosvesti koje nas odaje uzdasima i oslobodjenim smehom koje otkriva mogućnost prepoznavanja jednog zaista tako univerzalnog prirodnog procesa- užitka u slobodi pokreta i potisnutom otporu spoljnjim uticajima raznih moranja koje neminovno prate svako življenje.