Thursday, 18 March 2010

Podgrejani Milgram

Nedavno u francuskom TV-programu se pojavio dokumentarac nazvan 'Igra smrti'
koji je u modernoj formi reality programa ponovio poznatiji scenario korišten u S.
Milgram-ovom eksperimentu iz ranih '60-tih godina.
Učesnici su upoznati sa jasnim pravilima da u situacijama kada se takmičar u
francuskoj verziji (učenik u originalu) ogreši i da pogrešan odgovor nakon postavljenog
pitanja, opomene davanjem elektrošoka čiji intenzitet graduira srazmerno neuspesima.
Naravno bez obzira na jasno glasovno oponašanje podnošenja bola uvek u ovoj ulozi bi
se oprobao glumac koji je bio upoznat sa prirodom eksperimenta i koji u stvarnosti nije
primao elektrošokove.
Izgleda da pitanja koja su S. Milgrama zaintersovala posmatrajući suđenje Ajhmanu,
u kom stepenu postoji ljudska prijemčivost da se prikloni legitimatu autoriteta čak kada
se od građanstva traži da lojalnost dokažu kroz učešće u zlodelima, kakva su činjena u
nacističkim, konc-logorima su i dalje vrlo aktuelna.
Rezultati koji su bili onespokojavajući u njegovom eksperimentu, da čak 65% osoba u
ulozi učitelja će nastaviti sa davanjem sve intenzivnijih elektrošokova podstaknuti uticajem
zvaničnika, autoritetom profesora u senci, bez obzira što mogu da čuju zvuke bola i patnje
učenika, su u francuskoj reality verziji, gde su i gledaoci moglli da učestvuju glasnim bodrenjem u studiju ili SMS-porukama skočili na 80-81% (64 osobe koje su bile spremne da daju i fatalnu dozu od 460 v) od ukupnog broja učesnika.
U manjini su ostajali oni nepokorni, koji su dopustili sebi da preispituju autoritete i da sude
o svom postupku neovisno od sugestija autoriteta naučno verifikovanog pojedinca, ili grupe
izmanipulisane TV-medijima usmerenim da pobude prijemčivost za dobru zabavu i provod.
No, ne treba da nas ništa čudi. Zar nije to već bilo poznato u Starom veku, još u doba Rimljana,
kada bi građanstvo, vođeno politikom 'hleba i igara' moglo sebi da da katarktičkog oduška u navijanju prilikom posmatranja gladijatorskih igara.


Wednesday, 3 March 2010

O KOLAŽIMA, O PORODICAMA I O NEKIM NE TAKO PROŠLIM VREMENIMA

Koliko puta u razgovoru sa nekim bi oživele uspomene na jedinstvenu atmosferu
odrastanja karakterističnu za bivša doba u specifičnom subkulturnom okruženju. Poput
kaledioskopa sklapale bi se i restrukturirale scene koje bi omogućavale da se na kratko
pronikne u intimu osobe koja je posmatrala, zamišljala, sanjala ili aktivno živela momente
svoje nekadašnje stvarnosti.
Prelistavanjem starije literature, tadašnje štampe, gledanjem emisija, filmova, slušanjem
muzike vezanih za već neke -esete oživeli bi često iz današnje perspektive pomalo strani
imidži stvarnih ili imaginarnih likova nama bliskih ili nepoznatih aktera sa svedočanstvom
o tom periodu.
Iz perspektive koja je trenutno aktuelna ljudi su često nesvesni da se i sami svakodnevno prilagođavaju aktuelnim trendovima, shvatanjima i očekivanjima proisteklim iz naučno-tehnološkog i šireg sociokulturološkog background-a (koji su poput spojenih sudova samo naizgled odvojeni od sistema uticaja koji proizilaze iz ispreplitanih geo-političkih-društveno-ekonomskih... okolnosti).
Porodica kao egzistencijalni sistem opstaje. Neosetno se transformiše i prilagođava neposrednim i posrednim uticajima koji 'vedre i oblače' (već pomenuti širi spektar uticaja).
Osvrnemo li se unazad koju desetinu godina postajemo svesni koliko su širi i uži socio-kulturološki faktori u neminovnosti društveno-ekonomskih okvira našeg podneblja uslovili pojavu protivrečenih tendenci u gradskim (a dobrim delom i seoskim) sredinama. Istovremeno se može ispratiti logika i argumentacija za i protiv osamostaljivanja i formiranja sopstvenih autonomnih porodica u senci klackanja između paradigme tradicionalno-patrijahalnog ili liberalno-demokratskog građanskog modela.
Niz već obavljenih tranzicija koje su postavljali zahtevi ranijeg doba s industrijalizacijom, prelaskom u gradove, zapošljavanjem u državnom sektoru, dok je postojao sada već zaboravljeni trend prvobitno državnog, a potom kvazi, samoupravnog socijalizma polako iščezava ne samo iz svakodnevnice, nego i iz sećanja ljudi, vinovnika tih vremena.
Odavno su u toku druga vremena...istina moglo bi se reći na vrlo lošim temeljima oslonjena, sa starim i prepoznatljivim obrisima hipokrizije u kojoj veliki broj zvaničnika (a i građanstva) ima po nekoliko verzija narativa razrađenih za različite namene i prilike.
Samo se naziru temelji novog sistema u tranziciji, koji bi navodno trebalo da stresu okorelo
blato svega zastarelog ili trulog od ranijeg sistema, što nije valjalo i da se neukaljeno pojave na videlu dana. Umesto toga, prosto vulgarno materijalistički, u čistoj formi, štrči, nov odnos prema radu i nov tretman čoveka, koji se isto tako nužno transformiše i prilagođava novom dobu.
Ukoliko bi se podsetili A. Maslova i teorije hijerarhije motiva mogli bi proceniti između kojih lestvica većina ljudi današnjice u našem podneblju gravitira
(po mom sudu, negde oko drugog nivoa, obezbeđivajući egzistencijalni ekvilibrijum, tj. nivo sigurnosti u opštoj nesigurnosti, laži i beznađu..a možda ne bi trebalo da preterujemo te da se raspitujemo kako to postižu i po koju cenu...).
Bez obzira na sve, pitam se u kojoj meri bi se dotaklo esencijalno, životno, ono što pokreće različite ljude, kada bi se kolažno štampom,video prikazima, intervjuima znanih i neznanih,u omnibusu protivrečnosti učinila retrospektiva zbivanja od '90-tih na ovamo.