Deda Mraz

Bliži se Novogodišnje veče. Sa šarenim titrajem odbleska, mirisom snega neosetno oživljavaju stari mitovi i legende oličene u liku Sv. Nikole.

U kojoj ste fazi?

Možda u užurbanom pokretu oko priprema za proslavu i kupovine poklona ili možda zamišljeni u previranju idiličnih sećanja na detinjstvo?

Da li sa žarom ili pod velom tajnovitosti pripremate sopstveno dete da zapiše svoje želje i adresira ih na Severni Pol? Strepite li da će neko isuviše grubo probiti magijski omotač i prodreti u čarobni svet mašte i imaginacije sa željom da pokaže pravo stanje stvari i detetu odmah otvori oči u cilju pripreme za realni svet?

Uostalom u kojoj meri Vam je potreban ovaj mit? U kojoj meri oživljavate čeznje u kojima postoji nada i mogućnost toplog pogleda i zagrljaja od blage, svemoćne praočinske figure koja ispunjava najbitnije želje ravno po zaslugama koje ste činili tokom protekle godine?

I gle čuda kada isti praočinski lik generiše vlastitu moć i deli sa svim onim ljudima dobre volje koji su spremni da se okušaju u toj ulozi, pozivajuci ih da jedni drugima medjusobno podaruju blagovesti kroz pesmu i igru i blagodeti kroz zakusku i poklone.

Istini za volju nije se tako lako odreći uobičajenog ljudskog ustrojstva- bez obzira na humanu potku istovremeno izbijaju statusni, prestižni simboli te se pojedini klackaju od doživljaja ispunjenja i moći, do neostvarenja i nemoći, a možda i očajanja.

Svojevremeno E.Berne je na sebi svojstven način opisao fenomen Čekajući Deda Mraza ("Waiting for Santa Clause") aludirajući na često prisutnu ljudsku nespremnost da svesno prihvate odgovornost za vlastito življenje i prestanu da se nadaju u čuda gde će se pojaviti magični zaštitnici koji nude iluzione eliksire za sreću (možda večnog života, mladosti iili ljubavi, potencije, prestiža, materijalnog blagostanja ili čega već).

Izgleda da je većini potrebna decembarska čarolija kada kroz tamu svetlucaju lampioni da pobude mit u kome će na trenutak zaboraviti na svakidašnjicu i zaneseni ostvariti san u stapanje u prasliku kolektivne idile.

No, kao i uvek posle noći dolazi jutro. S tim što predispozicije raspolućenog kulturnog nasledja ‘izmedju istoka i zapada’ pružaju mogućnost ponavljanja iste stvari po nekoliko puta i odlaganja budjenja.

Potom čarolije nestaju a tek probudjeni prebiraju po sopstvenim očekivanjima rezimirajući jasan ukus saznanja.

Edward Bernays

Letterman: “Kažite nam doktore, kakav je to koncept, ‘public relations’?”
Bernays: “To je koncept po kojem će mi ljudi više verovati ako me oslovite sa ‘doktore’.”
(otac public relations-a u svojoj 102. godini)

Nesumnjivo bistar i intuitivan duh Bernays-a , u početku imigranta, ubrzo potom i jednog od najuticajnijih ljudi iz senke američke ekonomsko-političke vrhuške otkriva serijal A. Curtis-ovih dokumentaraca posvećenih veku selfa. U magičnom svemoćnom medijskom prozoru u svet pojavljuju se akteri koji su ga lično poznavali ili različiti stručnjaci koji dočaravaju njegove bliske veze kako srodničke, tako i idejne sa korenima psihoanalize (slučajno ili ne, Bernays je Freud-ov sestrić).

Ponirući u domen individualnog nesvesnog (a dobrano i u kolektivno) i subliminalno podilazeći ljudskim ‘gladima’ – u interpretaciji autora serijala potisnutim seksualnim i agresivnim nagonima (a bogami i potrebama za samoodredjenjem i ostvarenjem vlastitih potencijala i mnogo čega još…..) svedoci smo čarolije u kojoj ljudi nesvesno postaju bezoblična masa koja je instrumentalizovana i orkestrirana sa tokovima interesa novca i moći.


Primera radi, Bernays , pomoću domišljate kratke kampanje i slogana “Baklje Slobode“ (aluzija na istoimeni kip) postiže stapanje predstave ‘boginja budjenja proleća’ sa potrašačkim megahitom 20-tih godina prošlog veka- cigaretom i muštiklom. Odjednom Marlena Dietrich, Bette Davis i druge vidjenije žene su često fotografisane uz neophodan magični simbol aludirajući na dugo potiskivanu ideju oslobodjenja i emancipacije.

Kako serijal odmiče politika sa vlastitim tumoroznim izraslinama nemilice uzima sve više maha otkirivajući nam do koje mere postoji visoko stručna mašinerija u službi kreiranja ljudskih potreba i oblikovanja njihovog mišljenja.
Možda nije loše setiti se toga pred izbore.

Clair de lune

David Ojstrah/ Frida Bauer
Debussy - Clair de lune





Mesečina

Pejzaž bez premca, to je vaša duša
Gde idu ljupke maske, plešu krinke,
A svi, dok zvonka lauta se sluša,
Kao da su tužni ispod čudne šminke.

Premda u pesmi setno im trepere
Pobedna ljubav, život dnevnog sjaja,
U sreću kao da nemaju vere,
A pesma im se s mesečinom spaja.

Sa mesečinom i tužnom i lepom
Od koje ptice sanjaju u borju
I vodoskoci u zanosu slepom
Jecaju, vitki u svome mramorju.

Pol Verlen

Evolucija

“ No, Not the chow, you idiot, the banana!”

Kada sam neki dan pročitala o japanskom naučnom projektu koji je uporedjivao mogućnosti zapamćivanja tačne lokacije brojeva na ekranu majke šimpanze i njenog mladunčeta vs. uzorka koji su sačinjavali univerzitetski studenti (BBC international news), pomilsila sam koliko je ljudima potrebno vremena u ‘evolucionom smislu’ da sazri vidjenje prirode i drugih bića koje je izvan omiljene ljudske omnipotentne pozicije.

Na mah sam se setila legendarnog eksperimenta Kellogg-ovih koji su u toku 9 meseci tokom 1931/32. godine udomili mladunče Gua (šimpanzu) koje su odgojali na isti način kao i svog 10-mesečnog sina Donald-a. Sa fascinacijom su uporedjivali njihov višestruki napredak! Onog trena kada su potvrdili da mladunče usvaja manje više skoro sve aktivnosti i navike koje su bile u domenu senzorno-motorne inteligencije čak i brže od malenog ljudskog rođaka a da zaostaje gde su po njima bile njene krajnje psihofizičke mogućnosti filogenetski omedjene (pogotovo po pitanju usvajanja receptivnog govora) su stali sa projektom.

Unazad godinama usledili su niz novih eksperimenata koji su uvek iznova otkrivali do tada neprepoznate mogućnosti nama najbližih srodnika odraslih u laboratorijskom-eksperimentalnom zatočeništvu ili u njihovom prirodnom habitatu.

Izgleda da su njihove mogućnosti operantne/ epizodične memorije, kao i kako neki od autora navode mogućnosti prepoznavanja i korišćenja intencionalne gestualne komunikacije u prisustvu posmatrača i imitacije ili upotrebe različitih orudja u specifičnom problemskom kontekstu zavidne. Sve više su se uočavale i paralele kada je u pitanju najraniji uzrast ljudskih mladunaca (čije su mogućnosti godinama bile potcenjene- setimo se samo priče o autističnoj razvojnoj fazi).

Navedenih dilema verovatno jedino nikada nije ni bilo kod iskrenih ljubitelja životinja koji bi redom posvedočili sličnim iskustvima u svakodnevnim kontaktima sa svojim ljubimcima (koji poput Garfilda pažljivo osmatraju prilike oko sebe i smišljaju kako da ih uposle u odnosu na vlastite potrebe, a što ne i želje (pogotovo kada je u pitanju maženje ili igra)).

Ah da, to bi bio antropomorfizam, jel’.

Medved

Plišani medved na sudjenju za uvredu časti i dostojanstva jednog naroda

Sa interesom pratim članke o jednoj britanskoj učiteljici u Sudanu koja je u toku današnjeg dana izvedena na sudjenje po tamošnjim zakonima.

Izgleda da je ideja o posedovanju jednog zajedničkog medvedića koga će deca ‘oživeti’ - dati mu ime, sa njim deliti i provoditi sate, igrati se sa njim i voleti ga, do srži ugrozila duhovni prostor čitave religije.

Vrlo čudno, jer postajemo svedoci da je u stvarnosti ugroženo samo pravo na kreiranje zajedničkog tranzicionalnog prostora u kome se spontano ukrštaju mnogobrojni putevi imaginacije i stvarnosti najmladjih generacija.

Setimo se na trenutak krucijalnog opusa Winnicott-a…

Do kraja mi u stvari nije jasno da li je u pitanju nedostatak svesti o značaju tranzicionalnog za budući sveopšti razvoj ne samo kognicije, nego bilo koje kreacije, pojedine osobenosti, ličnosti, a samim tim i društva u celini?

Ili naprotiv, postoji svest da spontana dečja igra zbilja može relativizirati vlast bilo kakvih apsoluta i autoriteta a priori.

Pitanje slobode, revisited (yet again)

Pre nekog vremena pročitala sam interesantan članak (J. Kristeva “Psychoanalysis and Freedom”, Canadian Journal of Psychoanalysis, Vol 7, No1,1999).
Zapitala sam se o značenju slobode u periodu društvenih potresa i lomova, transformacija ili čega vec, koji godina traju na našim prostorima.
Ovo pitanje nužno podrazumeva odredjivanje antipoda pitanju slobode, odnosno odogovor u odnosu na šta sve čovek može biti slobodan.

To nas vraća na neke stare dileme u odnosu na stalni proces potrebe za inkorporiranom identifikacijom sa važecim socijalnim standardima članova porodice, prijatelja, poznanika, do postojeceg nezvaničnog i institucionalizovanog establišmenta kroz odricanje od ličnih izbora…..

U kojoj meri inače individualna sloboda jeste opasna? Da li odluka/ izbor koji je različit od uobičajenih socijalnih adaptacija nužno vodi ka kuljanju instiktivnih- seksualnih i agresivnih sila iz ‘uzavrelog kotla’, kako bi to verovatno bilo protumačeno u duhu Frojda? Ili je moguće pretpostaviti urodjenu potrebu za pripadanjem ljudskom rodu, uz potrebu za usvajanjem morala, viseg reda i ustrojstva bez obzira na različitost- posebnost?

Počev od psihoanalize, psihoterapijski modaliteti nude okvir preispitivanja relacije sebe i drugih, uz pružanje mogućnosti uvek ponovnog samoodredjenja i otkrivanja da nema jedne jasne definicije stvarnosti i izvesnosti. Izgleda da ljudi, koliko god bi možda to hteli, ne mogu da se oslobode momenta lične odgovornosti u odnosu na izbore koje čine.

Ukoliko se za trenutak vratim preživljenom periodu u našim krajevima….
U uslovima šireg društvenog transformacionog procesa, ‘evolucionog urušavanja’ grupacije srodnih po ideološkom i društvenom uredjenju (raspad SSSR-a, sa transformacijom svih ostalih zemalja istočne Evrope, simboličnim padom Berlinskog zida) na žalost po nas doživeli smo ‘duboku dezintegraciju’ sa kulminacijom ratnih sukoba na svim konfliktno-trusnim područjima bivše Jugoslavije.

‘Prirodni eksperiment’ kome se najverovatnije niko nije nadao, pružio nam je svedočanstvo o potencijalima ljudske prirode i o grupnoj nemoći u odnosu na proces destrukcije koji se poput plamena širio. Period koji je za nama, kao i period rekonstrukcije porušenog, sa drustvenim siromašenjem i stagnacijom ostavio je svakog od nas sa dilemom čemu se prikloniti.

U kojoj meri je negdašnji konvencionalno široko prihvaćen moral pomagao ljudima kada su bili oni ili njihovi najbliži životno ugroženi (godine ponavljanja ideja o bratstvu i jedinstvu, politike nemešanja i nesvrstanih, prava na samoopredeljenje)?

Pretpostavljam da poput ljudskih kriza i slomova, kada osoba nije u stanju da prevlada razvojne prepreke ili pronalazi načine adaptacije u kompleksnim ili konfliktnim uslovima postoji čežnja za povratkom na ranije već usvojene mehanizme i zaštitne idealizovane okvire. Zadnjih godina su se mogle uočiti jake konzervativno-tradicionalističke struje koje propagiraju povratak na ranije vrednosne okvire od kojih su se godinama ljudi odrodili.

Izgleda da je nastala praznina samo pojačala strah od slobode i mogućnosti izbora. Kako vreme odmiče sve više mi se čini da jedan deo odgovara leži u strahu i odricanju od prihvatanja lične odgovornosti, kao i o potrebi da se pronadje izgubljena ravnoteža kroz stapanje sa nečim po svaku cenu što će lako ponuditi doživljaj adekvatnosti i još lakše osuditi sve što uznemirava.

Vratimo li se procesu koji se odvija u psihoterapiji možda ćemo postati svesni potrebe vremena i prostora za proces lične reafirmacije kroz restrukturiranje nekih trajnijih dispozicija, uz neophodnost zahteva očuvanja semena ljudskog kroz mogućnost održanja želje za konekcijom sa bližnjim oko sebe, bez obzira na izlaganje milosti i nemilosti njihove ljubavi, mržnje ili osude.