Stari znanci

Pretpostavljam da autori basni, poput one o lavu i mišu i tome sličnih, zaokupljeni prenošenjem pouka namenjenim ljudima, zapravo i nisu imali nikakva saznanja o mogućnostima učenja i pamćenja samih aktera basni.

Kako se može videti iz priloga, stvar itekako funkcioniše kad su lavovi u pitanju. Bez obzira na dovoljno dugu prostornu i vremensku odvojenost od zadnjeg vidjanja, lav očito nije zaboravio svoje stare prijatelje i za kratko vreme je opet poželeo da se igra i mazi.

No, ukoliko se obrati pažnja na telesni stav i gestikulaciju njegovih prijatelja, od početnih pozicija i stava na kauču, gde su telesno jasno stavljali do znanja, kako oni ne žele da iniciraju bilo kakav suvišan kontakt sa mladunčetom, pri novom susretu su se suočili sa svom prisnošću odraslog lavovskog zagrljaja. Ako ništa drugo, trebalo je prihvatiti radost tešku više stotina kila.

'Šta hoćeš, ja sam na odmoru?!'

Juče, kada sam pitala svoju ćerku kakvi su joj planovi, k'o iz topa je usledio ovakav odgovor. Biće da je u trenu pretpostavila, da sam previdela za nju bitan fakat- početak letnjeg raspusta. Sudeći po reakciji, da se pretpostaviti duboko uverenje da je ona svoj odmor itekako pošteno zaslužila i vlastiti um sada može da upošljava po sopstvenom nahodjenju, bez polaganja računa drugima do daljnjeg.

Široko zastupljenu cikličnost u prirodi, nije lako transponovati i ispratiti na unutarpsihičkom planu. No, pre ili kasnije, svako otkriva, svoj unutrašnji ritam, sa uobičajenom dinamikom promena- kroz manje/više ustaljen sled stanja i zbivanja. S tim da često izmiče jasan odgovor, kako ostvariti harmoniju, kako osetiti meru, u tom svetu, koji je sa odrastanjem postao sve kompleksniji. Kada više ništa nije jednoznačno, niti je moguće održati dihotomne obrasce, tipa prisile i slobode, autentično svog i tudjeg, aktivnosti i pasivnosti... kada procene vlastite ili tudje intencije, mogu da poprime značenja od svega po malo. Tako nešto, postaje istovremeno i dobrovoljno i kompromisno, ili voljno i nametnuto, kao i prilično nevoljno, a kompromisno...kombinacija koliko hoćeš.

Šta se zbiva, pre nego što kažeš 'Zdravo'?

Svojevremeno, Berne-ovo poslednje napisano delo (What do you say after you say Hello?), pozivalo je čitaoce da se zapitaju- koliko često i na koji način u komunikaciji izbegavaju spontanost i bliskost?

Po njemu, većina ljudi automatski bi sledila ili buntovno reagovala na svoj zastareli 'roditeljski program', koji ostaje memorisan. Istina, najčešće nesvesni pojedinih ranih uticaja, oni bi godinama ostali u uverenju da su to originalni, njihovi, a ne pozajmljeni stavovi i izbori. Nasuprot tome, sve vreme, kroz aktiviranu selektivnu percepciju (isključivanjem novih i validnih podataka) i potkrepljivanjem starih obrazaca, oblikovali bi tako na jedinstven, sebi svojstven način, uvek istu priču o sopstvenoj sudbini, 'doživljavajući' slična iskustva kao nekada.

Iz današnje perspektive, sa nizom podataka iz neuro-oblasti, proučavanja razvoja deteta i njegovih raznovrsnih kapaciteta za interakciju sa roditeljima od prvih dana, sve više se prepoznaje značaj preverbalnih iskustava. Ispostavlja se da svako od nas ima fragmente zapamćenih vrlo ranih iskustava (implicitna memorija). Ova isksutva ostaju neizrečena, van domašaja budnog oka svesnosti. S tim da i te kako utiču na ljudsko ponašanje.

Svi akteri komunikacije, oblikuju svoja iskustva u odnosu na ono neizgovoreno, a što se podrazumeva (suptilno značenje konteksta u kome se nalaze). S obzirom da je iskustvo neoblikovano, bez jedinstvenog, jasnog značenja, kao i na fragmentirano obraćanje pažnje na pojedine izolovane aspekte opažene celine, samo saznanje često izmiče, ostajući na nivou pokušaja osobe da interpretira tekuća zbivanja.

Tako, svako već može po sopstvenoj meri, implicitnog (onog neprepoznatog i neosvešćenog) i eksplicitnog (prepoznatih segmenata sećanja o konkretnim zbivanjima i dogadjajima), da ga već nekako iskroji.

Kao i što se da pretpostaviti najčešće toga i nije svestan. A što bi i bio, kad je lepo svojim očima video ili čuo da se nešto tačno tako dogodilo.

Bliski susret...

Nije teško pretpostaviti oduševljenje sa kojim su mnogi antropolozi, u prvim dekadama XX veka, otkrivali ‘nova’ plemena u nekim do tada nedostupnim delovima sveta. Ishod ovog istraživačkog žara za jednistvene prilike posmatranja-učestvovanja ‘in vivo’ različitih 'sociusa' na delu, ubrzo se manifestovao u nizu naučnih publikacija i knjiga posvećenih tematici kulturne antropologije (dela Malinowski-og, Benedict-ove, naravno Mead-ove..).

Logično, nakon što je zemaljski globus detaljno istražen, ponestalo je novih odredišta na kome bi se mogao pronaći po koji 'originalni' domorodac u svom prirodnom habitatu, a sa njima i žara za ovu oblast, sa utiskom da je sve važno već otkriveno i rečeno.

Pre neki dan, BBC vesti, su objavile članak i fotku sa slikom pripadnika jednog od novootkrivenih amazonskih plemena u dubini brazilskih šuma ka granici sa Peruom.

Fascinacija autora članka se vidi kroz dodate indikatore na slici sa osnovnim generičkim objašnjenjima o akterima scene, prikazanim poput zanimljivih voštanih figura nekog muzeja.
Neosetno se previđa reakcija samih ljudi koji su nenajavljeno uslikani, a kojima izgleda baš i nije do gostiju.