Vremeplov

Ako na trenutak, pozajmimo ideju putovanja vremeplovom, u koji bi smestili osnivače pojedinih poznatih sistema mišljenja, interesantno bi bilo propratiti njihove doživljaje pri susretu sa svojim evoluiranim idejama.

Kakvi bi, recimo, bili utisci Frojda pri susretu sa savremenim strujanjima u psihoanalitičkoj misli? Verovatno baš i nije shvatljivo kako je moguće primiti radikalne, revolucionarne promene perspektiva i pri tom sačuvati doživljaj kontinuiteta i koherentnosti pojedinih konstitutivnih ideja. Koliko bi mu bilo potrebno vremena da sagleda sve promene koje su nastale sa novim saznanjima u nauci i tehnologiji, da sabere iskustva pojedinih autora nastavljača i uopšte gledano, promene na svim društvenim nivoima? Da li bi mogao da prihvati zbivanja u okviru psihoanalize, a da se ne zapita šta li se to desilo sa svetom i ljudima uopšte?

U svojoj knjizi Kratka Istorija Progresa, Ronald Wright, poznati arheolog-istoričar, otkriva kako u neverovatno kratkom vremenskom periodu od 5 do 6 hiljada godina od nastanka prvih civilizacija (u odnosu na 2 miliona godina od kako se pretpostavlja uspravljanje pračoveka), su iznedrene toliko raznovrsne kulture. Tim zanimljivije jer na sasvim različitim lokacijama u slično vreme nastaju toliko drugačije civilizacije, istovremeno koncipirane na sličnim strukturno-konstitutivnim principima ( raspodeli moći, sa vladaocima i različitim socijalnim strukturama i odnosima, vojskom, sličnim načinima privredjivanja, potrebom za verovanjima, ritualima,običajima…).

Posebno zanimljivi su njegovi osvrti na stare ciivilizacije koje su evoluirale sopstvene mitove i legende neretko do vlastitog uništenja. Često slepo gradeći nove konstrukcije sve bledjih racionalizacija i iracionalnih projekcija ne bi li po svaku cenu sačuvali postojeća verovanja koja su izjednačavali sa stvarnošću.

Zapitamo li se kako je to današnjih dana, dovoljno je da propratimo glavne svetske vesti…

Izgleda da (r)evolucija saznanja o čoveku prilično sporo menja i njegovu ćud, što ostavlja mesta raznim psihoterapijskim pravcima ….Verovatno bi to godilo Frojdu, ili bi ga možda učinilo još većim pesimistom (nego što je bio nakon I Svetskog Rata).

Kako na brzinu pobeći od ‘lošeg’ sebe i postati neki ‘uspešni’ drugi?

Trenutno je na tržištu knjiga lako naći na stotine naslova poput ovih-

Moć ostvarivanja svega….Ubrzane tehnike učenja…Kako da vas ljudi zavole za 90 sekundi ili manje...Vodič za alfa muškarce...100 načina da sebe motivišete…Vrhunske tajne totalnog samopouzdanja…11 kurseva potpunog uspeha…177 tajne mentalne snage…Uspeh za glupake…Kako spoznati više svetove…Alhemija mira i ljubavi…Sve što mi stvarno treba sam već naučio u zabavištu…35 praktičnih budističkih principa…7 navika visoko efikasnih ljudi…10 dana do samopouzdanja…Neograničena moć: Nova nauka ličnog postignuća…Kako da steknete prijatelje i utičete na druge…48 zakona moći…Put kojim se redje ide…Život bez ograničenja…Petodnevni kurs razmišljanja…10 tajni uspeha i unutrašnjeg mira...ad infinitum/ad nauseam.

Protesne ideje sa parolama o liberalizaciji, Power to the People i sl. iz 60'- i 70'-tih, pretpostavile su u startu poziciju ugnjetavanosti i lišenosti masa kroz stoletne procese diskriminacije i neravnomernih raspodela. Slavile su proces učenja koje su pokušavale da učine dostupne svima, utopijski verujući u ideje jednakosti.

Već koju deceniju kasnije, od prvobitnih ideja prosvećenja, uočio se obrazac komercijalizacije 'prekonoćnog' uspeha pisaca bestselera, koji bi vrlo brzo nakon početnog uspeha prosto neminovno repetativno umnožavali svoja 'čeda' (sa naizgled drugim naslovima, s tim da publisher ne bi propustio priliku da navede krupnim, masnim, slovima- autor besteselera koji je prodat u X primeraka, da kojim čudom čitaoci ne bi prevideli takav fakat).

Pratimo li bit ideje, koju ovi autori prodaju, o kakvoj li se magičnoj transformaciji radi kroz tri lekcije, sedam, deset ili dvanaest.. korisnih saveta, predloga, vežbi i slično, uočićemo sve jasniju progresivnu poziciju moći. Sa svakim prodatim primerkom sve više sa održava konstelacija elitni pojedinac-nasuprot masi neopismenjenih obožavalaca. Pojedini autori se čak otvoreno poigravaju sa čitavim procesom, ne libeći se da odmah u naslovu (korišćenjem otvorenih atribucija) postave stvari na svoje mesto.

Staromodni vs. postmoderni

Prilikom promocije svoje knjige “The Puppet and the Dwarf”, Žižek govori, između ostalog i o nekadašnjim i sadašnjim modelima vaspitanja dece.

Žižek: “Recimo da imate jednog staromodnog oca, nedelja je i trebate da idete u posetu baki. Vas ‘totalitarni’ otac kaže:”Baš me briga da li ti se ide ili ne, ima da ideš!”. Vi, iako ste dete, shvatate da nemate baš izbora i pokoravate se njegovoj volji.

U sledećoj situaciji imate ‘tolerantnog’, post-modernog oca, koji kaže: “Znaš koliko te baka voli, ali bez obzira na to, ti treba da je posetiš jedino ako ti to stvarno želiš”.

A svako dete zna da ovaj na prvi pogled, slobodan izbor, sadrži čak jače naređenje, a to je:”Ne samo da moras da posetiš baku, nego to moraš i da voliš!”

To vam je jedan primer kako na prvi pogled davanje nekom izbora u sebi krije mnogo jaču instrukciju.”

Voditelj: “Da li to znači da se trebamo vratiti na onog oca koji na pitanje: ”Zašto?”, odgovara: “Zato, jer sam ja tako rekao!””

Žižek: “Apsolutno, poštenije je.”

U naslovljenoj knjizi, Žižek se poigrava sa različitim perspektivama i značenjima osnovnih religijskih (prevashodno hrišćanskih), kao i šire gledano, moralno-etičkih postulata koji se svakodnevno prepliću kroz različite socijalne relacije u modernom društvu izravno ih dovodeći u vezu sa intrapsihičkom dinamikom pojedinca.

U njima prepoznaje perfidnu patvornost i hipokriziju (kako on to često naziva, perverznost) iza manifestnog zalaganja za ideje čistote, humanosti, težnje ka višem.

Nastavimo li da se dalje poigravamo sa idejom o slobodi izbora kao absolutnoj vrednosti per se, ne samo da otkrivamo iluzornost i nedostižnost iste, nego je moguće prepoznati da u domenu ostvarivanja većeg nivoa slobode, osoba vrlo lako može da ‘sklizne’ ka domenu bezobzirnosti, postepenim lišavanjem vlastite odgovornosti za sopstvene postupke i izbore u odnosu na sebe, druge osobe ili različiti kontekst.

Iz date perspektive, izgleda mnogo berićetnije imati ‘dobrog starog totalitarno- patrijahalnog oca’ koji nameće prinudu, jer to olakšava proces odvajanja od sagledavanja sebe kroz investiranje u proces projektovanja (gde otac oživljava sa lošim, ako ne i demonskim značenjem).

Postmoderni otac (koji i liberalizuje i limitira), ukoliko ima sluh za razvojne mogućnosti deteta, postepeno predočava kompleksnost sveta i odnosa u njemu, svest o mogućim posledicama sopstvenih izbora i time utiče da proces internalizacije različitih vrednosti i ostavlja prostor za vlastitu refleksivnost i inicijativu.

No, kao i uvek mišljenje u kategorijalnim suprotnostima samo simplifikuje stvari koje to nisu.

Crno-beli svet

Elegantni misaoni problem, Frank Jackson-a (1982), podstiče razmišljanje o distinktivnoj razlici između znanja o nečemu i iskustvenog saznavanja.

Mary, briljantna naučnica, nekim čudom, ceo svoj život provodi u dihotomiji crno-bele prostorije, koristeći isključivo crno-belu tehnologiju (TV monitor) prilikom saznavanja o svetu. Postaje specijalista za neurofiziologiju vida, upoznata sa svim bitnim fizičkim zakonitostima i naučnim saznanjima i pretpostavkama o prirodi svetla i neuropsihologije opažanja.

Autor postavlja pitanje- Šta bi se dogodilo kada bi ona konačno sa izlaskom iz postojećih okvira prostorije ili posmatranjem TV-a u boji imala po prvi put iskustvo vidjenja crvene boje koju je do tada jedino zamišljala? Da li bi ona tek tada u stvari upoznala suštinski kvalitet boja koji je izostajao bez obzira na niz fizikalističkih činjenica koje je i ranije posedovala?

Čuveni Kineski nacionalni eksperiment Ned Block-a, na sličan način poziva nas da zamislimo mnogoljudnu kinesku populaciju udruženu u zajedničkom preformansu u kome bi svaki pojedinac opremljen telefonom i sa kontakt listom suseda na dat znak počeo transmisiju u cilju oponašanja funkcionisanja nervnog sistema prilikom prenošenja signala bola. Autor se pita da li bi proces u kome bi svaki pojedinac imitirao pojedinačni neuron koji je u datom trenutku aktiviran i potom prenosio susednim neuronima informaciju o bolu značio da je u tom trenutku cela kineska nacija u bolu.

Navedene filozofske dileme stimulisale su raznovrsna razmišljanja i nesaglasja medju niz autora, koji su preispitivali svaku premisu, kao i zaključke u datim logičkim problemima ukazujući na kompleksnost u kojoj izmiče jasna vizija mogućnosti sagledavanja i prenošenja konačne istine.

No, kao i u svim dijalektičkim zaključcima, nije teško prepoznati balans suprotnosti. Nasuprot, Mary-nog crno-belog oskudnog okvira, kojim Jackson metaforično ističe značaj iskustvenog saznanja, nije teško zamisliti da iskustvo samo po sebi, ne vredi bez posedovanja naučnih saznanja o prirodnim ili društvenim pojavama (and vice-versa, jel).