Staromodni vs. postmoderni

Prilikom promocije svoje knjige “The Puppet and the Dwarf”, Žižek govori, između ostalog i o nekadašnjim i sadašnjim modelima vaspitanja dece.

Žižek: “Recimo da imate jednog staromodnog oca, nedelja je i trebate da idete u posetu baki. Vas ‘totalitarni’ otac kaže:”Baš me briga da li ti se ide ili ne, ima da ideš!”. Vi, iako ste dete, shvatate da nemate baš izbora i pokoravate se njegovoj volji.

U sledećoj situaciji imate ‘tolerantnog’, post-modernog oca, koji kaže: “Znaš koliko te baka voli, ali bez obzira na to, ti treba da je posetiš jedino ako ti to stvarno želiš”.

A svako dete zna da ovaj na prvi pogled, slobodan izbor, sadrži čak jače naređenje, a to je:”Ne samo da moras da posetiš baku, nego to moraš i da voliš!”

To vam je jedan primer kako na prvi pogled davanje nekom izbora u sebi krije mnogo jaču instrukciju.”

Voditelj: “Da li to znači da se trebamo vratiti na onog oca koji na pitanje: ”Zašto?”, odgovara: “Zato, jer sam ja tako rekao!””

Žižek: “Apsolutno, poštenije je.”

U naslovljenoj knjizi, Žižek se poigrava sa različitim perspektivama i značenjima osnovnih religijskih (prevashodno hrišćanskih), kao i šire gledano, moralno-etičkih postulata koji se svakodnevno prepliću kroz različite socijalne relacije u modernom društvu izravno ih dovodeći u vezu sa intrapsihičkom dinamikom pojedinca.

U njima prepoznaje perfidnu patvornost i hipokriziju (kako on to često naziva, perverznost) iza manifestnog zalaganja za ideje čistote, humanosti, težnje ka višem.

Nastavimo li da se dalje poigravamo sa idejom o slobodi izbora kao absolutnoj vrednosti per se, ne samo da otkrivamo iluzornost i nedostižnost iste, nego je moguće prepoznati da u domenu ostvarivanja većeg nivoa slobode, osoba vrlo lako može da ‘sklizne’ ka domenu bezobzirnosti, postepenim lišavanjem vlastite odgovornosti za sopstvene postupke i izbore u odnosu na sebe, druge osobe ili različiti kontekst.

Iz date perspektive, izgleda mnogo berićetnije imati ‘dobrog starog totalitarno- patrijahalnog oca’ koji nameće prinudu, jer to olakšava proces odvajanja od sagledavanja sebe kroz investiranje u proces projektovanja (gde otac oživljava sa lošim, ako ne i demonskim značenjem).

Postmoderni otac (koji i liberalizuje i limitira), ukoliko ima sluh za razvojne mogućnosti deteta, postepeno predočava kompleksnost sveta i odnosa u njemu, svest o mogućim posledicama sopstvenih izbora i time utiče da proces internalizacije različitih vrednosti i ostavlja prostor za vlastitu refleksivnost i inicijativu.

No, kao i uvek mišljenje u kategorijalnim suprotnostima samo simplifikuje stvari koje to nisu.