Prodje nedelja 25.05. neprimetno.
Iz ko zna kojih 'izgubljenih' neuralnih tranzita izrasta fragment predstave o nekadašnjim epopejama povodom Dana Mladosti. Zamišljena 'nedužno' kao simbol radjanja svih budućih pokolenja, a u duhu pokoravanja ljubavi vrhovnom vladaru-poretku.
Scena poznata- Ustreptali mladić/devojka, istaknuti po svojim uspesima, sa štafetom u ruci, će imati priliku da lično vidi i iskaže poruku svih ('...mi ti se kunemo...') našem dragom, voljenom, Maršalu Josipu Brozu (a.k.a. ljubičici beloj). Pomno će se motriti na svaki Titov geg ili omašku u govoru, koja će preko noći postati blagodetni znak mudrosti ili ljudskosti (tada vrlo retki u masi bi smeli glasno reći starosti ili i prvobitne neukosti).
30-tak godina kasnije, odavno bez godišnjeg potkrepljivanja, daleko od sećanja da je i bila jednom ta Jugoslavija, zapitam se gde naizgled nestaju stari, više ne važeći imidži, glasovi, zvuci i pokreti. Koliko ustvari vreme koje brzo melje i pomeće stara zbivanja stalno iznova nam skreće poglede i misli na sled neposrednih brzih tokova svežih informacija.
Tako se Likovi, bez kojih se nekada nije moglo, polako preseljavaju u arhive, sa povremenim pokušajima da ožive u plakatnim ili istorijskim izdanjima. Oni dublje emotivno potkrepljeni doživljaji poput reminiscencija će nostalgično blesnuti pobudjeni nekim aktuelnim trenutkom.
No comments:
Post a Comment