Od nedavno prelistavam Dawkins-ov roman Sebičan Gen, koji dovodi u pitanje postojanje altruizma. Niz uobičajenih primera, koji su ranije isticani u široj literaturi, kako pojedine jedinke često komuniciraju u cilju očuvanja potomstva i vrste, autor postupno dekonstruiše uvodeći nova značenja u odnosu na ideju o osnovnoj evolucionoj jedinici multiplikovanja i razmene- genima. Pri tome, sama specifična vrsta i nije toliko bitna u priči o primordijalnom genskom čorbuljaku koji je kroz više milenijsko krčkanje uspešno gradio sve složenije forme života. Stoga, po njemu, 'urodjeni' altruizam i nikada nije zauzimao visoko mesto u evolucionoj lestvici.
Čitajući ovu knjigu, prisetila sam se priče o gladnom vojniku, koji svojim promućurstvom dok traje začinjavanje klin čorbe od namćoraste škrte babe nevoljno čini dobru Samarićanku. Iako je od samog starta starica ocrnjena, ni sam dovitljivi vojnik u celoj priči nije cvećka- ostaje neodvojiv od sopstvene ogoljene gladi kao motiva, a verovatno i slasti nadigravanja i dominacije u odnosu na babine potajne 'gladi'.
.
Pitanje samosvesti i svesti, kao neodvojivih funkcija, koje krase čoveka i uz koje svaki pojedinac može da ima beneficije usled sagledavanja dugoročnih sopstvenih i širih perspektiva opet aktualizuje dileme o altruističkom kao potrebnom i verifikovanom idealu.
No, nije teško pretpostaviti da se problem opstanka ideje altruizma (po Dawkins-ovom prilično strogom kriterijumu, težnja očuvanja šire dobrobiti nauštrb sopstvene), nužno postavlja u sistemima gde po default-u mnogo toga suštinski izostaje, a učesnici žive sa neminovnim strahovima, što naprosto podstiče i pogoni u dejstvo one manje vidljive delove sante leda. U takvim uslovima, upravo potpomognuti tom svešću i samosvešću, možda pojedini neće odabrati altruisitički naspram egoističkog principa.
No comments:
Post a Comment