Integrativni relacionistički model rada sa adolescentima i roditeljima

Janošev Melita, OB "Đ. Joanović" Zrenjanin

Rezime

Prikaz istovremenog rada sa adolescentom i njegovim roditeljima. Cilj je prevazilaženje zastoja na planu njegovog samoostvarenja, ostvarivanje balansa pri realizaciji željenih (promotivnih), naspram očekivanih, potrebnih (preventivnih) aspiracija putem analize i dekonstrukcije značenja njihovih aktuelnih i transfernih relacija. Posebni osvrt je na osvešćivanju predstava sebe-s-drugima (u sklopu šireg koncepta relacionih self-ova (Andersen & Chen)) svakog prisutnog člana porodice.

U osnovi procesni model psihoterapije, zasnovan na širokoj platformi CAPS modela (Mischel & Schoda); uz koji se integrišu koncepti Relational Selves (Andersen&Chen); Promotion/ Prevention regulation focus (Higgins); uz sveobuhvatniji pregled pristupa koji nude relacionalistički psihoanalitičari koji rade sa decom/ adolescentima (Pantone, Jacobs).

Osnovni cilj je da se istraže mogućnosti novog ko-konstruisanja/ odnosno osmišljavanja onoga što se zbiva među njima, ne bi li se stvorio psihološki prostor za promene postojećeg i istraživanje i testiranje novih rešenja koja ih neće dovoditi u već predvidljive repetativne obrasce (transferne relacije/ misinterpretacije) koji samo pojačavaju već postojeće defanzivne strategije kod svakog člana ponaosob, utvrđujući njihov sistem doživljavanja i uverenja.



(Iz rezimea mog rada predstavljenog na II Kongresu Psihoterapeuta Srbije)

Odložena Gratifikacija II

Pre 40-tak godina, započeti poznati Marshmallow experiment, koji je omogućio W. Mischel-u, da na originalan način pristupi istraživanju uspešnih, odnosno neuspešnih strategija odlaganja gratifikacije kao prediktivnog faktora samoregulacije, decenijama kasnije, ukazuje na suštinske razlike nekadašnjih predškolaca. Naime, kako su Metcalfe i Mischel (1999), formulisali objašnjavajući ovaj fenomen, u osnovi prilikom izlaganja iskušenjima tipa „apetativnih stimulusa“ kod osoba se prepliću uticaji dva međusobno nezavisna neurokognitivna sistema samokontrole- tzv. „cool“ ili „hot“ sistem procesiranja, u zavisnosti da li su aktivirane kognitivne strategije neutralizacije i „hlađenja“, tj. mogućnosti distanciranja od neposrednog predavanjima „čarima“ opojnih i poželjnih stimulusa koji mame. U tim situacijama, mada postoje vrlo primamljivi stimulusi, koji vrlo lako privlače pažnju, uspešno se zadržava mentalna prisebnost, svest i refleksivnost, ukoliko osoba ostaje psihološki distancirana, aktivirajući u sebi osobu, koja više posmatra i misli o prioritetima i prednostima koje će uslediti, nego osobu koja s posmatranjem sve više čuvstveno oseća i stimuliše u sebi želju za neposrednom gratifikacijom i prepuštanjem užitku. U skorašenjem eksperimentu koji su B.J.Casey i saradnici (2011) sproveli sa istim pojedincima, sada već ljudima u 40-tim godinama života, se uočilo da se nekadašnji mališani ponašaju na sličan način kako su to činili i u detinjstvu. Na njihovim fMRI snimcima se moglo videti da se u situacijama, kada su se opet našli pred „atraktivnim izazovom“ (primamljivijim njihovom sadašnjem uzrasnom dobu) kao i do sada u više navrata, aktiviraju specifični neuralni korelati – ili „cool“ ili „hot“ sistemi procesiranja. Aktiviraju se prefrontalne regije (inferior frontal gyrus) u slučaju „cool“ sistema, sa mogućnošću samokontrole ovih osoba, uz prevlast egzekutivnih funkcija, ukoliko su oni do sada uspešno izgradili načine odupiranja iskušenju. U slučaju „hot“ procesiranja aktiviraju se regije „limbičkog, emocionalnog mozga“, za koji se vezuju sistemi želja, pod uplivom stimulusa (ventral stiriatum). Pretpostavka autora je da „hot“ sistem pred iskušenjem, naprečac, instantno preuzima, tj. inhibira kognitivnu kontrolu nad ponašajnim planom, kod grupe pojedinaca koja je godinama unazad u sličnim situacijama, naprosto posezala odmah za poželjnim stimulusima, bez mogućnosti pronalaženja načina odvraćanja pažnje ili osmišljavanja konteksta u kome se nalaze.


.

S ovim saznanjima može se bolje razumeti kompleksnost ovog fenomena- kao manifestacije večito cirkularnog obrasca u kojem se isprepliću „nature- nurture“ faktori- gde primarne tendence, kroz određeni neuralno lakše dostupni potencijal, u posebno primamljivom socijalnom kontekstu, naginju ka izbornom ponašanju, koje vodi ka specifičnom životnom iskustvu, koje pojačava primarne tendence... U svakom slučaju postaje jasnije u kojoj meri je bitno izgrađivati načine sticanja uvida, refleksivnosti i samokontrole, ne bi li se uspešno moglo balansirati u smeru nužno potrebnog neposrednog odlaganja i potonjeg zadovoljavanja želja. Naravno da time postaje osvetljena i uloga primarnih i potonjih relacionih kontakata u kome bi značajni Drugi u početku bili spoljašnji moralni i afektivno regulativni potporni sistem, a kasnije roditelji, tj. samo oni, koji mogu da uživaju u tome što su potpomogli oblikovanje osobe koje u sebi nose potencijal za samosvojni vitalni i afektivno regulativni bilans koji ih usmerava ka postizanju kako socijalnog, tako i individualno psihološkog kulturnog dobra.

Pripadnost i različitost- integracije u psihoterapiji

Proteklog vikenda, kako je i očekivano u skladu sa praksom iz poslednje dve godine, održan je III Kongres Psihoterapeuta u Beogradu. To je bila ponovna prilika da se okupi veći broj učesnika, psihoterapeuta, edukanata, kao i onih koji gravitiraju i poštuju ovaj domen i svojim doprinosima promovišu ovaj vid profesionalne delatnosti. Ovaj put smelo se uputilo ka istraživanju polja potrebe za različitošću, ne bi li se nužno prepoznavala srodnost u ulozi terapeuta, koji pristupa na kraju istim, ne tako lakim dilemama- kako shvatiti večitu kompleksnost čoveka kao bića, koje je pod stalnim uplivom međuigre bio-psiho-socijalnih faktora u nastajanju i nestajanju, večitom menjanju svoje forme pojavljivanja, prisustva i sadejstva. Još važnije pitanje je kako mu pomoći u odnosu na niz otvorenih pitanja vulnerabiliteta koja ga muče, bez obzira da li je reč o aspektima fenomenološkog doživljaja, nekih patoloških psihičkih, somatskih ili graničnih domena ili specifičnih životnih razdoblja, životnih situacija ili konteksta u kome se nalazi. Iz toga, nužno se otvorila i potreba za sagledavanjem gde su granice, različitosti doprinosa specifičnog modaliteta, metode, a gde se, različite perspektive posmatranja i različiti pristupi rada i primene tehnika, mogu susretati i dopunjavati, ili čak i integrisati u formu novog jedinstva, ne bi li se postigla bolja efikasnost u tretmanu koje će voditi ka transformaciji u smeru razvoja i otvaranja novih mogućnosti realizacije subjekta koji je u tretmanu. Kako sam, sama imala prilike da budem prisutna završnog dana Kongresa, u susretima sa kolegama, koleginicima, stekla sam utisak da se nisu mogla izbeći ni niz širih društvenih pitanja, koja utiču kako na naše klijente/ pacijente, tako i na same psihoterapeute i kao individue i kao osobe koje pripadaju pojedinim psihoterapijskim modalitetima ili grupama.

Odnosi u Psihoterapiji

Oktobra protekle godine, održan je II Kongres Psihoterapeuta Srbije, sa ciljem otvaranja pitanja raznovrsnih odnosa koji mogu da se postave tokom psihoterapije.

Bilo je interesantno pratiti spoj raznovrsnih uticaja i ideja, na ovu kompleksnu temu, od onih autora, koji su obeležili nastanak ove oblasti u našoj zemlji, preko autora koji se trenutno zalažu za dalji razvoj  i primenu psihoterapije, do budućih pokolenja.

Kao novina i mogućnost premoštavanja većih prostornih razlika, prvi put je korišćen Skype, kojim je bilo omogućeno svima da neposredno slušaju profesora Švrakića, koji je predstavio svoje ideje o mogućnostima primene psihoterapije, iz ugla razvoja epigenetike.

Bilo je prilike da se dotaknu i ona manje prijatna, mesta razmimoilaženja, senki, neuspešnih i nerealizovanih odnosa, s ciljem otvaranja dijaloga i uspostavljanja potencijala za buduće sadržajnije kontakte, između različitih psihoterapijskih modaliteta, u susret sledećem kongresu, koji će i otvoriti pitanje mogućnosti integracije.