O vezivanju, mentalizaciji i individuaciji

Saznanja iz domena implicitne/ proceduralne memorije, kao i uviđanje niza interakcionih dispozicija deteta od njegovog rođenja su transformisali način shvatanja značaja i uloge sticanja samokontrolnih i afektivno regulativnih mehanizama u neposrednim kontaktima sa bliskim osobama u primarnim relacijama.

Uočeno je da roditelji svojim kapacitetima refleksivnog sagledavanja/ mentaliziranja dečjih razvojnih potencijala i potreba, stalno posreduju između sopstvenih stremljenja, doživljaja i osećanja, shvatanja onoga šta je vaspitno bitno, dečjih mogućnosti da artikulišu sopstvena gledišta, procesa koji se u tom trenutku dešava i direktnog i indirektnog upliva sveta u kome žive. Kako je reč o sadejstvu stalno isprepletanih mnogostrukih faktora jasno je koliko je to delikatan zahtev. Neretko slede neuspesi, koji naravno znaju da u značajnom stepenu komplikuju stvari. Dete tada klizi ka izbegavanju ili ambivalenciji u odnosu na privrženost likovima od kojih najčešće zavisi, a kada u kontaktima počne da bude prepoznavano kao ‘nekakvo’, počinje osnov razvoja kasnijih ustaljenih načina na koji će se tumačiti i drugi procesi i relacije.

Lako je zamisliti kako pojedine atribucije proistekle od invalidirajućih predstava samo pojačavaju false self učesnika i usmeravaju dete u smeru jačanja strateških odbrana od doživljaja bazične nesigurnosti u pogledu sebe i drugih.

Uloga psihoterapijskog procesa bi ovde bila značajna jer se ponovno otvara mogućnost za uključivanja kapaciteta za mentalizaciju koji će adresirati prevashodno zapostavljene razvojne kapacitete i usmeravati osobu ka artikulisanju i pronalaženju uspešnijih strategija prilagođavanja uz postupnu izgradnju samoregulacionih kapaciteta.

Naravno, moguće je zamsliti i da se proces odvijao bez suštinskih potresa i iskrivljenja, kroz očekivanu dijalektiku susretanja intersubjektiviteta emocionalno zainteresovanih strana, oscilujući od doživljaja zbližavanja i razumevanja do frustracija i razdvajanja and vice versa. Spontano primičući se i odvajajući od figura za koje je vezano, samo dete stiče različite kapacitete sagledavanja sebe i sopstveniih procesa, subjektiviteta drugih i sveta, razvija sopstvene artikulacione i samoregulativne mehanizme, generalno odrastajući u smeru osobe koja je u stanju da razvija stabilne obrasce vezivanja za pojedine osobe, a da pri tome bude samostalna osoba diferenciranog identiteta usmerena i na procese neovisne na tematiku relacija i interpersonalnih odnosa.

Autori okupljeni oko P. Fonagy-ija (koji su se godinama strpljivo bavili istraživačkim projektima u kojima su testirali ovakve teorijske postulate) verovatno se mogu svrstati u punopravne predstavnike integrisane attachment teorije i osvežene, novim znanjima, psihoanalize.

Jučerašnji workshop Tony White-a u Novom Sadu se samo u tragovima osvrnuo na ovo i to iz perspektive proistekle iz poznatih istraživanja procesa vezivanja i separacije iz šezdesetih /sedamdesetih godina prošlog veka. Šteta.

Internet Zavisnost

Verovatno bi bilo koji civilizacijski uspon teško bio zamisliv bez susretanja i mešanja uticaja različitih kultura koje su stimlulisale razvoj kreativnog duha u već postojećim okvirima i adaptacionim obrascima. Za razliku od pređašnjih vremena gde bi se ciklus sticanja i primene novih saznanja pratio godinama (nekad i vekovima), tehnološki napredak je omogućio protok informacija u delićima sekunde. Kompjuteri i internet, u kratkom vremenu, su postali nezamenjivi, omogućujući veliki raspon novih mogućnosti korišćenja saznanja. Kao zamajac usledile su sve novije i novije inovacije koje su sve jasnije ocrtavale stare granice na makro nivou između svetova razvijenih i nerazvijenih tehnoloških sistema, dok na mikro nivou sve veći je bivao jaz između poklonika kompjutera i onih koji još uvek sa zazorom gledaju u to 'novo čudo'. No, svi su manje više bili složni u uverenju da je reč o značajnom tehnološkom progresu.
Prvi primeri zloupotrebe, manipulacije, zaluđenosti i zavedenosti u novom čudesnom svetu (pomalo deja vu o Eldoradu koji naizgled otvara mogućnosti brzog sticanja svega/ svačega) na kratko su doneli obrt u perspektivi javnosti prema ovom mediju. Opravdana potreba da se s pažnjom pristupi primećenim fenomenima ujedno je otvorila prostor i za nesmetano izražavanje dotada manje/više prikrivenog bunta, nezadovoljstva i bojazni (najčešće od strane osoba koje nisu korisnici).


Posledično, otvorila su se vrata novom sociološko/psihijatrijsko/psihološko/analitičkom zaletu kome je poverena uloga stručnog autoriteta. U ovom slučaju u smeru istraživanja i postavljanja granica u svetu dijagnostikovanja novih malformacija i disfunkcija. Zadnjih godina mogla se uočiti hiperinflacija novog termina- Internet Zavisnosti, koji je težio da pokrije različite zloupotrebe kompjutera i da posmatra veliki deo korisnika koji učestalo koriste računar kao potencijalne zavisnike.
Praćenjem literature posvećenoj ovoj tematici može se uočiti da zaista postoji manji deo 'kompjuterske' populacije (uglavnom se pominju nedovoljno pouzdani podaci od 5-10 %) koji po svojim načinima korišćenja računara ili interneta gube osećaj za vreme i prostor, sve više tonu u kompulsiju preterane upotrebe, koju je teško jasno diferencijalno-dijagnostički odrediti u odnosu na neke druge već definisane poremećaje (patološko kockanje, pojedine forme zavisnosti, opsesivno-kompulsivnih poremećaja...). Prvenstveno jer je teško saznati o primarnim individualnim karakteristikama pomenutih korisnika, kao i organizovati istraživanja koja će zadovoljiti naučne standarde.
Izgleda da svojstva distance, zaklonjenosti od pogleda i brzine kojom se naizgled može stići do instant gratifikacija svih zamislivih relacija i upotreba pogoduju testiranju sopstvenih granica i poriva. Verovatno kao i u drugim segmentima življenja moguće je da pojedinci u težnji što bržeg ostvarivanja potencijalnog, samozavaravajući se sve dublje tonu u smeru kreiranja lažnog selfa. Realno zamenjuju fantazijom, koja više nema sličnosti sa imaginativnim potencijalom koji je potreban pri realizaciji ideja u stvaralačka dela i korisne projekte ili realnim zbližavanjem i povezivanjem sa ljudima, recimo s drugog kraja planete sa kojima je inače komunikacija otežana. Tako na kraju ostaje sam pojedinac upleten u neumitno ponavljanje... igranja video-igrica, kupovno-potrošačkih transakcija, uspostavljanja površnih kontakta i relacija, gomilanja nepotrebnog i ko zna čega još i pri tome sve više zapostavlja svoje realne odgovornosti i potrebe. U tom procesu kreiranja self-imidža, slike drugih i cyber-sveta po želji, doživljaj vremena nestaje, dok prostorno osoba zamišljeno stiže na nemoguća mesta pri tome se ne pomerajući najčešće iz svoje osame.
Kako bilo, sa svim manifestacijama i senkama, svet PC-a će verovatno poput ranijih inovacija od početnog zanosa ili otpora postati skoro svačija svakodnevna rutina.

Santa Clause-mit revisited

Za široko rasprostranjena verovanja i rituale, poput Santa Clause- mita, izgleda da naizgled uobičajene granice raspodela, sukoba i razdora, više ne igraju značajnu ulogu. Ljudi bez obzira na kojoj tački planete borave, ili kojoj stratusnoj grupaciji pripadaju, imaju mogućnost slobode da dožive ceo događaj na svoj način. Otvara se put imaginaciji da postoji prostor/ specijalni Imaginarni Drugi koji može da primi sva moguća obličja u odnosu na neiscrpne želje čovečanstva. Tako u zajedničkoj eksternalizaciji mita o dobroti, stvara se i specijalna prilika za udeo bilo koga od nas u međusobnoj radosti davanja i primanja. Svako ima priliku da se oproba u kojoj meri može da ponese ulogu nasmešenog starca i da u realnom svetu zakorači u svet očekivanja i želja najmilijih, kao osoba koja voli i tu je za njih.

Verovatno, skeptici koji održavaju predstavu da je reč o priči izmišljenoj samo za zabavu male dece koju trebu usrećiti, zaboravljaju da pozadina čitave priče, izmedju ostalog, dotiče simbolični prelazak izmedju Starog i Novog, u kome Staro transformisano postaje dočekano i proslavljeno Novo. Tako simboličnim putovanjem kroz vreme, uz pobudjene reminiscencije prošlih, proteklih godina, kroz sadašnje tokove i planove, pobudjuju se predstave o nadanjima i očekivanjima i donetim odlukama vezanim za buduću ravan. Iza svetkovina, darivanja, praznovanja, jeća i pića, skriva se najdublji odnos povezanosti ili odvojenosti od najbližih i okolnjih ljudi i dogadjaja i vrednosti.

Naravno, to odavno nije promaklo ni pažnji svih onih koji žive u svetu komercijalne politike, ekonomije i biznisa, te se utrkuju da ponude gotova rešenja sa svim starim i dobro poznatim đakonijama sveta u kome živimo.
Bilo bi interesantno zamisliti kada bi su uoči Novogodišnje noći slučajno susreli svi Deda Mrazovi koji su, već u ovoj ili onoj prilici, osmišljeni.

.

.

O drugom pogledu na ljubav

Svi smo svedoci proteklih decenija, zasićenih psihološkom literaturom, prevashodno posvećene privlačenju pažnje čitalaca, kako je moguće instantno (u par koraka postati ljubavno strateški opremljen/a) ili već nekako zaobilazno, na gurku ili postupnim uvežbavanjem, pronaći caku i ostvariti željeni ljubavni san.

Još je više literature koje vam otkrivaju tajne neuspeha sakrivene u već nekakvoj perfidnoj konstelaciji unutar psihe jednog ili oba partnera koji nalaze ukorenjenje u njihovim ličnim ili filogenetskim polno-uslovljenim razvojnim storijama. Pre ili kasnije, već postaje vidljiv neki ključ ili shemata, kojom se ovo toliko bitno i kompleksno područje simplifikuje.
Verovatno je to bilo zloupotrebljivano do te mere, da više mnogi uistinu i ne očekuju da će čuti nešto autentično novo, što do tada već nisu čuli u ovoj ili onoj verziji.
Neosetno se klatno time vratilo na početak kod većine, koji naprosto puštaju da sve ide nekim svojim tokom i da stvari rade na sebi svojstven način.

Stanislav Feldman, psihijatar, psihoterapeut iz nekog njemu znanog unutrašnjeg razloga nije napustio ovaj klizak teren i jezgrovito, u svojoj knjizi posvećenoj odredjivanju šta jeste i šta nije ljubav, teži da pronikne do samog korena značenja ljudskosti. Postupno, upoznavajući nas sa antropološkim, evolucionističkim pretpostavkama razvoja humanida, nastavlja ka razvojnim odredjenjima koja su uticala na formiranje čoveka i njegovo ukorenjeno društveno, odnosno kulturno poreklo. U tom procesu isplivava značaj afektivnog vezivanja jedinke kako za kolektivitet grupe, tako i za roditeljske likove od kojih će dugo potom zavisiti i njegovo preživljavanje. Epilog vodi ka postupnom prosvetljenju čitave vrste činom uspravljanja i dvonožnim hodom, kao i ovladavanjem govorom i raznoraznim veštinama upotrebe orudja i transformisanja prirodnog habitata.
Iz aspekta savremenog čoveka, bez obzira na izražene potencijale koji su mu biološki dati , tek dugotrajnim procesom samospoznaje, upoznavanjem fizičkog sveta i prirode drugih ljudi i zajednica, pojedinac otkriva radost življenja i ljubavi kao čina samoodredjenja (proces individuacije). Reč je o viziji slobodne, neuslovljene ljubavi, u kome osoba jasno vidi drugog i u stanju je da ga voli kao takvog, bez potrebe za korišćenjem raznoraznih taktika kojim bi ga za sebe vezala, radi posedovanja ili nekog drugog skrivenog razloga u smislu popunjavanja ličnih praznina i nedostataka. Time nije više u nuždi da eksplicitno ili implicitno nabacuje Drugome očekivanja da postane nešto što u svojoj osnovi nije. Otkrivanjem slobode bivstvovanja, u kojoj partner/i postaju iskreno zainteresovani za međusobnu/ ličnu dobrobit stvaraju se preduslovi ostvarene ljubavi. A autor u jeku interesa za integracijom bio-psiho-socijalnih saznanja iz raznoraznih naučnih oblasti, ne gubi iz vida bit- humanističku perspektivu, bez koje se iz vidika za čas može izgubiti i sam čovek.

O ritmu osećanja

Opet pogledom prelećem po stranicama Greenberg-ovog članka o potrebi uvažavanja osećanja. Izgleda, da su i dalje, u opticaju nekadašnje priče o postojanju 'šestog čula' u službi očuvanja naše biti i dobrobiti.
U milisekundama, perceptualno, svako zbivanje, biva doživljeno i proživljeno emocionalno-intuitivnim procesiranjem.

Za razliku od intuitivnog procesiranja, Bollas, razmatra mogućnosti interpretiranja doživljenog. Svaki pokušaj da se misli pretoče u reči (govor), otcepljuje tu istu misao od svoje biti i celovitosti, od suštine istine, koja i dalje ostaje sakrivena u nesaznatom i neosmišljenom Nesvesnom. Umesto tišine koja bi označila da je sve iskazano, ubrzo bi već usledila neka nova misaona nit, dislocirana po značenju u odnosu na izrečeno, koja bi dijalektički hrlila u smeru propuštenog praznog mesta. I tako u nedogled, a da se sa svakim novim uzletom misli sazna tek još neki skriveni segment. Nesvesno, ostaje poput iskričave blistave vodene površine, samo za trenutak ustalasano, a potom opet mirno i tiho, sa sakrivenom tajnom.

Povremeno putevi saznanja umom, ukoliko u svojoj čežnji za pronalaženjem savršenog objašnjenja, krenu u smeru sve istančanijeg definisanja, klasifikovanja, komparacija, a pri tome zanemare suštinu emocionalnog... ubrzo, bilo kakva značenja mogu dovesti u sumnju, do samog absurda. Tako od početne teze, može se doći do sasvim neke sporedne i nebitne, a koja potom postaje poput Bermudskog trougla u kome se gubi bilo kakav smisao čitavog procesa saznanja.

Za razliku od govora, muzika svojom melodijom i ritmom toliko često neosetno prodire do same srži istine (Nesvesnog) gde biva naprosto absorbovana. Intuitivno često na početne zvuke neke pesme pevušimo ili se u ritmu zanjišemo. Nekada postajemo zamišljeni i refleksivni, sa iznedrenim sećanjem, nekim osećanjem ili saznanjem u duši.

Možda iz istog razloga, Bollas, toliko često uvodi metafore pozajmljene iz sveta muzike.

Jer dok govorimo, mi unosimo takt i ritam, sa različitim tonalitima kojima trenutno delujemo na sagovornike. Bez potreba za mnogo reči, vrlo brzo se prenosi koliko nekoga vidimo bliskog u odnosu na našu bit/ dobrobit, a u kojoj meri ne. Kada se dve osobe slažu, njihovi glasovi i tonaliteti se harmonično sliju u glasovne osmišljene celine. Sumnja, razdor i raskol, vodi disharmoničnim, isprekidanim glasovima sa naglim promenama tonaliteta. Neretko kao finale, u toj situaciji svako ostaje sam sa sobom i sa oreolom nepovezanih zvukova, koji vibriraju u potrazi za nekim sa istančanim sluhom, koji može da iz kakafonije neuskladjenih tonova čuje sakrivenu melodiju.

O letu, homunkulusima...

Kako avgust promiče, s njim jenjava i leto. Preostaje još da najstrpljiviji istraže na koji način će sebe obradovati sa preko potrebnom kombinacijom raznovrsnih stimulacija i načina opuštanja u letnjoj žegi. Oni koji su s početka sezone to već obavili, sada, već jedino u reminiscencijama, oživljavaju po koji trenutak proživljenog.

Pitanja poput kako se provesti i čemu težiti, teško mogu da zaobiđu tematiku bavljanja sobom i vraća na razmišljanja o neposredno doživljenom telesnom domenu, koji je prosto nezaobilazan kada je u pitanju priroda ovog procesa. Počev od mirnog izlaganju suncu, vodi, ili već nekoj drugoj formi pasivnog odmora, do živog učešća u nizu ko zna već kakvih kreativnih igara, pokreta i aktivnosti.

Kratak osvrt na naše humane prirodne resurse (neuralnu moždanu organizaciju sa senzo-motornim zonama predvidjenim za prijem i obradu raznovrsnih stimulacija i senzacija neophodnih prilikom doživljaja oseta ili pokreta i svrsishodnih aktivnosti) podesća me na vizualizirane izobličene modele homunkulusa.

(Modeli su načinjeni u muškoj verziji, verovatno u nedostatku imaginacije autora...no to je već neka druga priča)

Kako bilo, podsećaju nas da su pojedini delovi tela u okviru senzo-motorne shemate na unutrašnjem planu mnogo ozbiljnije shvaćene, nego što bi većina ikad pomislila.

Možemo samo da nagadjamo kako čudesni spoj nasleđenih datosti kod svakog ponaosob biva stimulisan uticajima i sopstvenim aktivnostima tokom života i kakve se sinaptičke mreže međuzavisnih relacija organizuju. Ko zna u kojim sve smerovima se dalje istančava senzibilitet ili motorika pojedinih delova tela koji učestvuju u konstelaciji složenih koordinisanih aktivnosti. Pri tome, ne treba zaboraviti i na moguće raznovrsnosti u pogledu afiniteta i ukusa.

Vratimo li se na časak karakterističnom ponašanju ljudi tokom leta, igre radi, bilo bi interesantno, recimo, zamilisiti koje senzo-motorne shemate su najstimulisanije bile u grupaciji tipičnih turista ili posetioca Guče ili Belefa?

Zainteresovani se mogu upoznati sa manjim projektom kojim se da napraviti model vlastitog homunkulusa na ovom sajtu.

Groupthink mentalitet

Koliko se, istini za volju, Irving Janis, socijalni psiholog, posvetio proučavanju negativnosti ovog fenomena, toliko nam je svima dragi Sremčev lik Frau Gabrijele, osvetlio sve moguće aspekte intrige prilikom kreiranja kolektivnog mišljenja (u kojem pojedinci u anonimnosti žagora, usklika i sveopšteg komešanja, gube odraz tračare, i (ne)svesno maskiraju sopstvene motive i inspiracije).

Naime, u prvom slučaju, upravo kako Janis pokazuje izbegavanjem negovanja ovakvog defektnog stila mišljenja, mogle su se izbeći niz kobnih grešaka koje su učinile pojedine ekspertske grupe (neke pri vrhu američke administracije, NASA-in Challenger projekat, pad SSSR-a,...). No, pošto su odluke donošene pod plaštom očuvanja osnovnih grupnih vrednosti i normi, gde bi se nosioci kritičnog duha i poziva na stručne procene doživljavali kao nosioci semena razdora, takvi predlozi bi bivali odmah odbacivani, uz preovladjivanje sterotipnih predstava i načela. Grupa bi funkcionisala kao celina, gde bi se izgubila mogućnost promišljanja i studioznog pristupa problemu.

U drugom slučaju, sasvim jasno Frau Gabrijeli, ekspertu po rodjenju, nikada i nije bilo posebno stalo da sagledava celovito i da pokuša da shvati suštinu. Zaboga, onda bi valjda svi koji željno čekaju na gotovu priču, sa jasno pozitivnim i negativnim likovima, mogli da se zapitaju u kojoj meri je to što čuju baš toliko različito od onoga što su oni, ili već neki njima bližnji već iskusili. Ovako, svima na volju, nek leti perje. Svako po sopstvenom nahodjenju može nešto i da pridoda, ili izostavi, već po svom ukusu začini (a da niko to i ne primeti, ili im to prirodno pravo uskrati).

Uostalom, zar nije lepše i lakše kad se priča i kad se sve jasno 'zna'?