Deda Mraz

Bliži se Novogodišnje veče. Sa šarenim titrajem odbleska, mirisom snega neosetno oživljavaju stari mitovi i legende oličene u liku Sv. Nikole.

U kojoj ste fazi?

Možda u užurbanom pokretu oko priprema za proslavu i kupovine poklona ili možda zamišljeni u previranju idiličnih sećanja na detinjstvo?

Da li sa žarom ili pod velom tajnovitosti pripremate sopstveno dete da zapiše svoje želje i adresira ih na Severni Pol? Strepite li da će neko isuviše grubo probiti magijski omotač i prodreti u čarobni svet mašte i imaginacije sa željom da pokaže pravo stanje stvari i detetu odmah otvori oči u cilju pripreme za realni svet?

Uostalom u kojoj meri Vam je potreban ovaj mit? U kojoj meri oživljavate čeznje u kojima postoji nada i mogućnost toplog pogleda i zagrljaja od blage, svemoćne praočinske figure koja ispunjava najbitnije želje ravno po zaslugama koje ste činili tokom protekle godine?

I gle čuda kada isti praočinski lik generiše vlastitu moć i deli sa svim onim ljudima dobre volje koji su spremni da se okušaju u toj ulozi, pozivajuci ih da jedni drugima medjusobno podaruju blagovesti kroz pesmu i igru i blagodeti kroz zakusku i poklone.

Istini za volju nije se tako lako odreći uobičajenog ljudskog ustrojstva- bez obzira na humanu potku istovremeno izbijaju statusni, prestižni simboli te se pojedini klackaju od doživljaja ispunjenja i moći, do neostvarenja i nemoći, a možda i očajanja.

Svojevremeno E.Berne je na sebi svojstven način opisao fenomen Čekajući Deda Mraza ("Waiting for Santa Clause") aludirajući na često prisutnu ljudsku nespremnost da svesno prihvate odgovornost za vlastito življenje i prestanu da se nadaju u čuda gde će se pojaviti magični zaštitnici koji nude iluzione eliksire za sreću (možda večnog života, mladosti iili ljubavi, potencije, prestiža, materijalnog blagostanja ili čega već).

Izgleda da je većini potrebna decembarska čarolija kada kroz tamu svetlucaju lampioni da pobude mit u kome će na trenutak zaboraviti na svakidašnjicu i zaneseni ostvariti san u stapanje u prasliku kolektivne idile.

No, kao i uvek posle noći dolazi jutro. S tim što predispozicije raspolućenog kulturnog nasledja ‘izmedju istoka i zapada’ pružaju mogućnost ponavljanja iste stvari po nekoliko puta i odlaganja budjenja.

Potom čarolije nestaju a tek probudjeni prebiraju po sopstvenim očekivanjima rezimirajući jasan ukus saznanja.