Odložena Gratifikacija II

Pre 40-tak godina, započeti poznati Marshmallow experiment, koji je omogućio W. Mischel-u, da na originalan način pristupi istraživanju uspešnih, odnosno neuspešnih strategija odlaganja gratifikacije kao prediktivnog faktora samoregulacije, decenijama kasnije, ukazuje na suštinske razlike nekadašnjih predškolaca. Naime, kako su Metcalfe i Mischel (1999), formulisali objašnjavajući ovaj fenomen, u osnovi prilikom izlaganja iskušenjima tipa „apetativnih stimulusa“ kod osoba se prepliću uticaji dva međusobno nezavisna neurokognitivna sistema samokontrole- tzv. „cool“ ili „hot“ sistem procesiranja, u zavisnosti da li su aktivirane kognitivne strategije neutralizacije i „hlađenja“, tj. mogućnosti distanciranja od neposrednog predavanjima „čarima“ opojnih i poželjnih stimulusa koji mame. U tim situacijama, mada postoje vrlo primamljivi stimulusi, koji vrlo lako privlače pažnju, uspešno se zadržava mentalna prisebnost, svest i refleksivnost, ukoliko osoba ostaje psihološki distancirana, aktivirajući u sebi osobu, koja više posmatra i misli o prioritetima i prednostima koje će uslediti, nego osobu koja s posmatranjem sve više čuvstveno oseća i stimuliše u sebi želju za neposrednom gratifikacijom i prepuštanjem užitku. U skorašenjem eksperimentu koji su B.J.Casey i saradnici (2011) sproveli sa istim pojedincima, sada već ljudima u 40-tim godinama života, se uočilo da se nekadašnji mališani ponašaju na sličan način kako su to činili i u detinjstvu. Na njihovim fMRI snimcima se moglo videti da se u situacijama, kada su se opet našli pred „atraktivnim izazovom“ (primamljivijim njihovom sadašnjem uzrasnom dobu) kao i do sada u više navrata, aktiviraju specifični neuralni korelati – ili „cool“ ili „hot“ sistemi procesiranja. Aktiviraju se prefrontalne regije (inferior frontal gyrus) u slučaju „cool“ sistema, sa mogućnošću samokontrole ovih osoba, uz prevlast egzekutivnih funkcija, ukoliko su oni do sada uspešno izgradili načine odupiranja iskušenju. U slučaju „hot“ procesiranja aktiviraju se regije „limbičkog, emocionalnog mozga“, za koji se vezuju sistemi želja, pod uplivom stimulusa (ventral stiriatum). Pretpostavka autora je da „hot“ sistem pred iskušenjem, naprečac, instantno preuzima, tj. inhibira kognitivnu kontrolu nad ponašajnim planom, kod grupe pojedinaca koja je godinama unazad u sličnim situacijama, naprosto posezala odmah za poželjnim stimulusima, bez mogućnosti pronalaženja načina odvraćanja pažnje ili osmišljavanja konteksta u kome se nalaze.


.

S ovim saznanjima može se bolje razumeti kompleksnost ovog fenomena- kao manifestacije večito cirkularnog obrasca u kojem se isprepliću „nature- nurture“ faktori- gde primarne tendence, kroz određeni neuralno lakše dostupni potencijal, u posebno primamljivom socijalnom kontekstu, naginju ka izbornom ponašanju, koje vodi ka specifičnom životnom iskustvu, koje pojačava primarne tendence... U svakom slučaju postaje jasnije u kojoj meri je bitno izgrađivati načine sticanja uvida, refleksivnosti i samokontrole, ne bi li se uspešno moglo balansirati u smeru nužno potrebnog neposrednog odlaganja i potonjeg zadovoljavanja želja. Naravno da time postaje osvetljena i uloga primarnih i potonjih relacionih kontakata u kome bi značajni Drugi u početku bili spoljašnji moralni i afektivno regulativni potporni sistem, a kasnije roditelji, tj. samo oni, koji mogu da uživaju u tome što su potpomogli oblikovanje osobe koje u sebi nose potencijal za samosvojni vitalni i afektivno regulativni bilans koji ih usmerava ka postizanju kako socijalnog, tako i individualno psihološkog kulturnog dobra.

Pripadnost i različitost- integracije u psihoterapiji

Proteklog vikenda, kako je i očekivano u skladu sa praksom iz poslednje dve godine, održan je III Kongres Psihoterapeuta u Beogradu. To je bila ponovna prilika da se okupi veći broj učesnika, psihoterapeuta, edukanata, kao i onih koji gravitiraju i poštuju ovaj domen i svojim doprinosima promovišu ovaj vid profesionalne delatnosti. Ovaj put smelo se uputilo ka istraživanju polja potrebe za različitošću, ne bi li se nužno prepoznavala srodnost u ulozi terapeuta, koji pristupa na kraju istim, ne tako lakim dilemama- kako shvatiti večitu kompleksnost čoveka kao bića, koje je pod stalnim uplivom međuigre bio-psiho-socijalnih faktora u nastajanju i nestajanju, večitom menjanju svoje forme pojavljivanja, prisustva i sadejstva. Još važnije pitanje je kako mu pomoći u odnosu na niz otvorenih pitanja vulnerabiliteta koja ga muče, bez obzira da li je reč o aspektima fenomenološkog doživljaja, nekih patoloških psihičkih, somatskih ili graničnih domena ili specifičnih životnih razdoblja, životnih situacija ili konteksta u kome se nalazi. Iz toga, nužno se otvorila i potreba za sagledavanjem gde su granice, različitosti doprinosa specifičnog modaliteta, metode, a gde se, različite perspektive posmatranja i različiti pristupi rada i primene tehnika, mogu susretati i dopunjavati, ili čak i integrisati u formu novog jedinstva, ne bi li se postigla bolja efikasnost u tretmanu koje će voditi ka transformaciji u smeru razvoja i otvaranja novih mogućnosti realizacije subjekta koji je u tretmanu. Kako sam, sama imala prilike da budem prisutna završnog dana Kongresa, u susretima sa kolegama, koleginicima, stekla sam utisak da se nisu mogla izbeći ni niz širih društvenih pitanja, koja utiču kako na naše klijente/ pacijente, tako i na same psihoterapeute i kao individue i kao osobe koje pripadaju pojedinim psihoterapijskim modalitetima ili grupama.

Odnosi u Psihoterapiji

Oktobra protekle godine, održan je II Kongres Psihoterapeuta Srbije, sa ciljem otvaranja pitanja raznovrsnih odnosa koji mogu da se postave tokom psihoterapije.

Bilo je interesantno pratiti spoj raznovrsnih uticaja i ideja, na ovu kompleksnu temu, od onih autora, koji su obeležili nastanak ove oblasti u našoj zemlji, preko autora koji se trenutno zalažu za dalji razvoj  i primenu psihoterapije, do budućih pokolenja.

Kao novina i mogućnost premoštavanja većih prostornih razlika, prvi put je korišćen Skype, kojim je bilo omogućeno svima da neposredno slušaju profesora Švrakića, koji je predstavio svoje ideje o mogućnostima primene psihoterapije, iz ugla razvoja epigenetike.

Bilo je prilike da se dotaknu i ona manje prijatna, mesta razmimoilaženja, senki, neuspešnih i nerealizovanih odnosa, s ciljem otvaranja dijaloga i uspostavljanja potencijala za buduće sadržajnije kontakte, između različitih psihoterapijskih modaliteta, u susret sledećem kongresu, koji će i otvoriti pitanje mogućnosti integracije.

O Zavisti i Ljubomori

Insert iz emisije Zdravlje Pre Svega, RTV, od 30.06.2012

O golicanju mašte

Čarls Darvin je u svom poznatom delu o ekspresiji emocija kod ljudi i životinja (1872), na vividan način, opisao kompleksne instinktivno emocionalne sisteme, koji u svoj svojoj raznovrsnosti, plene našu pažnju omogućujući da sebe prepoznajemo u nizu životnih situacija koje očito nisu samo specifične za nas hominide, nego i za širi životinjski svet sisara.

Opisi vokalizacija, facijalne ekspresije, refleksnih senzo-motornih radnji i kompleksnijih ponašajnih obrazaca u različitim emocionalnim situacijama prosto izviru u saću života naglašavajući principe opstanka različitih vrsta kroz opise emocionalne ekspresivnosti svake jedinke ponasob.

U odeljku posvećenom istraživanju sreće, radosti, ushićenja vrlo smelo uvodi ulogu golicanja koje oslobadja smeh kod najmlađih pokolenja kako ljudskih, tako i antropoidnih majmuna, sve vreme pronalazeci načina da dotakne i kompleksnija pitanja humora, imaginacije, smeha ili osmeha odraslog čoveka.

Da ove teme nisu bile samo bledo navučene antropomorfističke teze, pobrinulo se niz istraživača iz neuro-bihejvioralnih oblasti.

M.D.Ross, M. J. Owren-a i E. Zimmermann su pre dve godine objavili svoju studiju akustične (fonološke) glasovne analize 'smeha' izazvanog golicanjem kod 4 vrste velikih majmuna (orangutana, gorila, šimpanza i bonoboa) i ljudskih infanta s ciljem da ustanove evolucione korene vokalne ekspresivnosti. Ustanovili su da, bez obzira, što se smeh odojčadi, razlikovao od glasovnih mogucnosti svih preostalih (po svojoj specifično vokalno bogatijoj ekspresivnosti povezanoj sa raznovrsnijim socijalnim kontekstima), istovremeno se mogu ustanoviti i bliže veze sa zvucima smeha pri golicanju i sponatnoj igri koje proizvode afrički primati (upućujući na našeg zajedničkog evolucionarnog rođačkog pretka koji se 'smejao' negde pre 10 do 16 miliona godina), nego sa azijatskim orangutanima koji su više proizvodili zvuke svojstvene ostalim sisarima.

. . .

Trenuci kada je grupa šimpanza prvi put osetila miris nesputanog otvorenog prostora i mogućnost da slobodno iskorači iz zatočeništva kaveza u kome su boravili 30 godina, sponatno su obasjale njihove facijalne ekspresije osmesima nenadane sreće koju su odmah međusobno podelili grleći se...

Prvi Kongres Psihoterapeuta Srbije

Protekle nedelje održan je naš prvi kongres u Beogradu, s ciljem da se pronikne u opšta pitanja nama svima toliko poznatog i bliskog mentaliteta. Svoj doprinos pored predstavnika različitih psihoterapijskih modaliteta koji su istančali sopstvene poglede pri susretu sa pitanjima identiteta, pripadnosti i promene, dali su i neki od poznatih akademika, profesora našeg zajedničkog kulturolškog i naučnog podneblja.

Kao što se da pretpostaviti, ovakva tematika se mogla otvarati jedino iz proširene perspektive, gde se susreću različiti uglovi posmatranja- od opštih antropološko-kulturoloških postavki i studija, pitanja socijalne, opšte i psihologije ličnosti, do spona sa našim istorijskim korenima koji su blisko povezani sa pitanjima našeg geo-strategijskog, političkog, društveno-ekonomskog modela...

Uočene su bitne karakteristike, kao večite tenzije proistekle iz specifičnog položaja podneblja koje je na večitom raskršću, gde se gradi kolevka jedne kulture, zajednice i pokušava da se poveže spona prošlosti, sadašnjosti, anticipira zajednička budućnost naroda, ljudi, u stalnom previranju suprotnosti, različitih često nepomirljivih interesa i smernica, učestalih društvenih kriza i stradanja... Dotakla su se pitanja veza transpersonalne celine, opšte generičkog karaktera, s nacionalnim, društvenim bićem, pripadanjem različitim grupama, do pojedinačnog, ličnog rasta i razvoja, kao i pitanja kolektivnog, grupnog, pojedinačnog nesvesnog, uz neizbežna pitanja senki, otpisivanja, negacija, projekcija, disocijacija, ...(kao i niz drugih koncepata u skladu sa specifičnim jezicima različitih modaliteta).




Naravno postavila su se i pitanja identiteta psihoterapeuta kao grupe profesionalaca koji streme da izgrade nezavisnu profesiju psihoterapije kao što su to učinile naše kolege u Evropi koju deceniju ranije. Tome su doprinele prezentacije autora, psihoterapeuta različitih psihoterapijskih modaliteta, koji su ukazivali na mogućnosti vlastitog doprinosa u mnogim sferama zaštite 'mentalnog bića' našeg podneblja, s ciljem da se pronađu mesta za promene mentaliteta u smeru rasta i razvoja, mogućnosti povezivanja sa iskustvima i saznanjima iz prošlosti, uz očuvan kontakt sa neposrednim i otvaranje prema potencijalima budućeg.

Na završetku svake večeri, kada bi se sakupila grupa od svih prisutnih učesnika, usledila bi posebna dinamika dijaloga sa svim teškoćama usaglašavanja naših 'psihoterapijskih mentaliteta', sa kreativnim potencijalima i mogućnostima prevazilaženja različitosti i pronalaženja zajedničkih mesta i aspiracija...

Sećanje na P. Chodoff-a

Juče sam čula da je umro Dr. Paul Chodoff (Predsednik American Academy of Psychoanalysis, Profesor kliničke Psihijatrije, Urednik American Journal of Psychiatry i knjige Psychiatric Ethics “the most important book in Psychiatry”, kako je neki nazivaju...).

Imala sam priliku da pročitam dva njegova skorašnja članka. I u jednom i u drugom se susrećemo sa čovekom koji je kroz dugogodišnju praksu bio svedok mnogih promena medicinske paradigme i društva u globalu što je bojilo i sam odnos prema različitim psihičkim pojavama i često na artificijalni način gradilo granicu između normalnog i patološkog.