Osvrt na novu definiciju zavisnosti

Pri susretu sa nedavno objavljenim članakom posvećenom razumevanju fenomena zavisnosti, a zasnovanim na savremenim naučnim trendovima proizašlim iz niza neuropsiholoških studija (ASAM- Public Policy statement: Definition of Addiction, april 2011) zapitala sam se koliko ima istine u iskazu 'čovek je tvorac svoje sudbine'.

Novija neuropsihološka saznanja pružaju potku razumevanja međuigre različitih, za oko nevidljivih, neuro-spona koje potpomažu da se iznova izgrađuje dinamičan složeni sistem nečije ličnosti, koja gradi doživljaj bivstvovanja u svetu, inkorporirajući zavisničke obrasce gratifikacije stopljene sa prirodnim fiziološkim resursima zadovoljenja bazičnih nagona (koji su povezani sa doživljajima ispunjenja /zadovoljstva/ nagrade).

Od početne potrage za što češćim dosezanjem stanja blaženstva/ zanesenosti / uzbudjenja (bez obzira da li je u startu rešavanje pitanja dokolice, uključivanje u lanac instant gratifikacija u različiitim domenima življenja, ili pokušaji anuliranja stanja distresa), osoba poseže za različitim stimulusima (hemijskim ili nehemijskim supstancama ili opsesivno-kompulsivnim aktivnostima), koje postupno prerastaju u doživljaje nužnosti, neretko kompulsivne prisile, bez kojih nije moguće zamisliti sopstveno funkcionisanje. Time posredno gubi i mogućnost izgradnje emocionalnih životnih uvida izgrađenih na sopstvenom ili tuđem životnom iskustvu, limitirajući sopstvenu svest o sebi, svetu, drugima i različitim mogućnostima snalaženja ili suočavanja sa životnim teškoćama i problemima.
Bez obzira na visoko predvidljivi lanac eskaliranja patnje i stradanja sa progresivnim povećavanjem novih problema, sami akteri (a ne samo osobe koje posmatraju sa strane) postaju svedoci 'slepe repeticije' gde često godinama uspešeno održavaju sopstvene zablude štiteći područja vlastite zavisnosti. Neretko dok sama osoba s ovim problemom, se ne susretne sa svojim ogoljenim odrazom, u samodestrukcionom 'zanosu' zavisnosti, male su šanse za prekid ovog složenog neuropsihološkog 'domino-sistema'.






Paralelno s neuropsihološkim studijama, iz ugla psiholoških naučno-istraživačkih projekata, poput Mischel-ovih 'marshmallow' eksperimenata, otvorena su vrata uvidu u prognostički značaj mogućnosti odlaganja trenutne gratiifikacije u cilju ostvarivanja dugoročnije odložene beneficije (što se kroz longitudinalnu studiju manifestovalo kao i distinkcija pojedinaca koje uspevaju da ostvare akademska i životna postignuća i da se odupru ulaženju u zavisnički cirkularni krug).
Lako se postaje svestan vrednosti razvojno psihološke dimenzije koja je utkana i u specifični socijalno-kulturološki neksus, kao faktora koji bi omogućio potencijal izgradnje složenog motivacionog sistema individue pri odlučivanju, sa posebnim osvrtom na kognitivne, emocionalne ili ponašajne aspekte samokontrolnih mehanizama.

Carevo Novo Odelo

Simpatična slika majke i sinčića u igri u kojoj mu boji nokte u fluorescentnu roze boju koju on najviše voli, objavljena u časopisu J.crew, (gde je dotična mati predsednik i umetnički director) vrlo brzo je izazvala žestoku polemiku. Sa jedne strane je desničarski, konzervativni blok, koji u njoj vidi nekritičnu majku koja pothranjuje u sinu transseksualizam i skoro sigurno unosi konfuziju oko njegove buduće polne identifikacione uloge, (ako ne i što ga jasno oblikuje u budućeg homoseksualca) i onih ljudi liberalnih shvatanja, koji su se potrudili da uzvrate uvredama vraćajući konzervativcima slike uskogrudih i rigidnih ljudi koji ne prezaju da u bilo kojoj prilici iz za sebe izabrane moralizatorske pozicije sputavaju slobodu i kreativnost onih drugih koji ne robuju prototipovima i kulturnim sterotipijama…

U polemiku su se ubrzo uključili i stručnjaci sa smirujućim tonovima, koji su podsetili javnost (pogotovo onaj deo koji je homofobičan u osnovi) da se stara nature- nurture rasprava krije i iza ove polemike, te da niti jedna strana ne donosi ključne odgovore na pitanja, šta je u osnovi transeksualizma ili homoseksualnosti koji se u različitim vremenima i kulturama provlači u otprilike sličnim nivoima zastupljenosti medju opštom populacijom.

Ukoliko za trenutak potražimo primere iz prirode, nesumnjivo da ćemo naći puno kolorita, čudnih izvijanja, uz zvučnu i ritmičnu pratnju kod ritualnih igara kojima se mužjaci različitih vrsta takmiče da privuku pažnju ženki.

Obratimo li pažnju na tragove visoko poželjnih imidža recimo muških predstavnika, kroz kulturnu evoluciju u različitim delovima sveta, možemo videti raznovrsnost ukrašavanja koja je razvlačila i standarde šta je poželjno i prihvatljivo da se vidi na tipičnom predstavniku ovog roda…

Očito da u moderno doba svet kulture koji je filtriran različitim uplivima kapitala i interesa koji se kriju i iza medijskih izvorišta (mode, filma, muzike, pop-, folk- i ko zna kakve kulutre, nauke, sporta, umetnosti generalno ili politike…) se poigravao sa različitim imidžima fabrikujući nove generacije potrošača koji su poželili da sebe modeluju i vide poput prezentovanih VIP likova..

Podsetimo li se sredine prošlog veka i popularnih muških likova na velikim ekranima i uporedimo ih li sa skorašnjim arsenalom muških imidža može se uočiti jasna razlika, koja je verovatno još jasnije pokazala da ne treba vezivati pitanja polnosti, nečije identifikacije i sekusalnosti sa pojavnim obličjima.

Uostalom, feministička idejna struja je već duže vreme isticala potrebu da se žene upravo liberalnim odgojom oslobode od nametanih kulturno stereotipnih predstava u kojima su godinama bile modelovane u tradicionalnim, patrijahalnim kuluturama. Ali u današnjem potrošačkom svetu, nekako najčesće od početne euforije (u smeru sticanja nezavisnosti, karijere, uspeha u socijalnom i kompeksnom svetu emocionalnih relacija), lako postaju fabrikovane ‘Barbie’ devojke plastičnog izgleda koje prvo i pre svega treba da postignu željeni izgled, a potom nikako da ga izgube bez obzira na životni tok, jer to povlači automatski i propast i zaborav..

Po svemu sudeći, ni mali dečaci neće biti poštedjeni istog procesa, ako misle da privuku poglede javnosti i jednog dana postanu veliki i uspešni…

Joni Mitchell - Both Sides Now

Lyrics | Joni Mitchell - Both Sides Now lyrics

O posledicama života u samoći

(Intervju objavljen u Reviji D)

Usamljenost je sve veći i sve izraženiji fenomen koji pogađa čitav ljudski rod, kaže Melita Janošev, psiholog iz Zrenjanina uz tvrdnju da je malo onih koji se bar jedanput u životu nijesu suočili sa problemom usamljeničkog života. Po mišljenju Janoševe usamljenost je ozbiljan socijalni i zdravstveni problem pojedinca i svaka osoba na poseban način doživljava problem usamljenosti kao i određena zbivanja, te i interakciju sa drugima.

-Njena pojava u određenim prilikama može biti očekivana reakcija, ali i znak dubokog emotivnog bola koji vodi ka smjeru razvoja različite psihopatologije. Niz studija o uzrocima usamljenosti je ukazalo na značaj traumatično-frustracionih okolnosti kako tokom razvoja, tako i tokom života. Odrastanje u nestabilnim uslovima, počev od opštih društvenih prilika ili nekih prirodnih katastrofa pa do čestih porodičnih okolnosti i posebne dinamike između djeteta i bliskih osoba, može usloviti strukturiranje bazičnog nepovjerenja, kako u sebe i svoje mogućnosti, tako i u ljude ili uopšte gledano u svijet i sam život. Takođe, neke nenadane traumatske, stresne okolnosti (bolesti ili smrt bliskih osoba, gubitak posla, bračne krize..) često produkuju stanja u kome ljudi reaguju povlačenjem u sebe, kaže Janoševa u intervjuu "Reviji D".




Mnogim naizgled uspješnim osobama fale ili prijatelji, ili skladni partnerski odnos?

-Pojedinci u želji za što većim uspjehom često čine izbore koji ih odvode u jedan smjer i time zapostavljaju ostale planove. Primjera radi, profesionalni razvoj nužno zahtijeva posvećenost afirmaciji profesionalnih kontakata, potrebi za stručnim usavršavanjem, bavljenjem samo profesionalnom aktivnošću... pa preostaje malo vremena za lične kontakte i razvoj intimnih relacija.

I mladi ljudi su sve su usamljeniji?

-Tačno. Mladi adolescenti su tokom psihofizičkog razvoja i formiranja identiteta istovremeno i posebno osjetljivi (skloni da reaguju povlačenjem ukoliko se nađu u stresnoj situaciji) i hrle u susret grupnim zbivanjima, željni kontakata sa vršnjacima i skoro svi prolaze kroz faze upoređivanja sebe sa nekim od idola tako da često postaju nesrećni ukoliko nijesu u stanju da isprate tempo podražavanja i imitiranja. Oni starijeg uzrasta se više suočavaju sa dilemama tipa - kuda se usmjeriti i da li će biti u stanju da se ostvare na značajnim životnim planovima (posao, intimne veze...). Ovakve dileme mogu da prodube neka ranija prisutna neprijatna osećanja ili stanja, kao i da indukuju preispitivanja koje vode ka doživljaju opšteg besmisla i očajanja.

Da li se taj problem može riješiti bez stručnjaka i kome se valja obratiti?

-Rijetko koja osoba se ponekad nije osjetila usamljeno i deprimirano. Prije ili kasnije mnogi uspiju da se samostalno angažuju i popune prazninu ali ima i onih koji samo produbljuju osećanja usamljenosti sve više se udaljujući od mogućnosti povezivanja sa bilo kim oko sebe. Logični ishod je preporuka traženja pomoći od stručnjaka. U današnje vrijeme ima niz raznovrsnih savetodavno-psihoterapijskih pristupa i samih savjetnika-psihoterapeuta zaposlenih u privatnom ili državnom sektoru.

Ko je podložniji usamljenosti - žene ili muškarci?

-U tradicionalnim okruženjima usamljenija je ženska populacija, jer se tu od nje očekuje da bude pasivnija strana koja zavisi od inicijative muškarca. U savremenim okolnostima, međutim, nema polne diskriminacije po ovom pitanju tako da se nalazi visok postotak doživljaja usamljenosti i neispunjenosti i kod muškaraca i kod žena. Mnoge osobe, istina, uspijevaju da sakriju unutrapsihički plan i ne dozvoljavaju drugima da to primijete tako što se godinama prilagođavaju raznim zahtjevima u kojima istinski ne prepoznaju sebe.

Je li samoća ponekad korisna?

-Trenuci u kojima se neko svojevoljno osamljuje omogućuju prostor i vrijeme da se osoba posveti sebi i preispita vlastite osnovne postavke i stavove o životu a to se obično dešava u momentima kada je u nekim životnim krizama. Tada se one spontano prepuštaju mislima, sjećanjima, osjećanjima...

U Crnoj Gori je puno staračkih domaćinstava naročito na selu. Može li usamljenost pripadnika trećeg doba da bude štetna i do koje mjere?

-Stari ljudi koji ostaju sami nužno i sve dublje tonu u patnju onog trenutka kada više nijesu u stanju da se snalaze i funkcionišu kao ranijih godina ili kada izgube životnog saputnika i tada dolazi do izražaja u kojem stepenu su uspjeli da održe širu socijalnu mrežu rodbine, prijatelja ili neposrednog komšiluka. Otvaraju se i pitanja povjerenja u druge i mogućnosti da se prepuste spontanom toku zbivanja i njezi od strane drugih ljudi a sama usamlljenost, koja prerasta u staračku formu depresije, ubrzava proces i starenja, i razboljevanja.

Mnogi mladi i obrazovani ljudi ne mogu da ostvare uspešnu partnersku vezu?

-Ovo pitanje je blisko sa već odogovorenim o dilemi da li uspešni na profesionalnom planu mogu biti uspešni i na planu intimnih odnosa. Riječ je o kontraindikciji-obrazujući se osoba se posvećuje isključivo sebi težeći ličnoj afirmaciji i ostvarivanju vlastitih aspiracija, potreba i želja.

Pravilo za izbjegavanje samoće?

-Pomaže dobra orijentacija u prostoru i vremenu, organizovanje vlastite neposredne aktivnosti i učešća u različitim relacijama ali se mora imati u vidu da sam doživljaj usamljenosti često upućuje na ono što nedostaje i to liči na putokaz u kom smjeru treba ići i kako pronaći smisao i doživljaj ispunjenosti.

S. Mirčić

Podgrejani Milgram

Nedavno u francuskom TV-programu se pojavio dokumentarac nazvan 'Igra smrti'
koji je u modernoj formi reality programa ponovio poznatiji scenario korišten u S.
Milgram-ovom eksperimentu iz ranih '60-tih godina.
Učesnici su upoznati sa jasnim pravilima da u situacijama kada se takmičar u
francuskoj verziji (učenik u originalu) ogreši i da pogrešan odgovor nakon postavljenog
pitanja, opomene davanjem elektrošoka čiji intenzitet graduira srazmerno neuspesima.
Naravno bez obzira na jasno glasovno oponašanje podnošenja bola uvek u ovoj ulozi bi
se oprobao glumac koji je bio upoznat sa prirodom eksperimenta i koji u stvarnosti nije
primao elektrošokove.
Izgleda da pitanja koja su S. Milgrama zaintersovala posmatrajući suđenje Ajhmanu,
u kom stepenu postoji ljudska prijemčivost da se prikloni legitimatu autoriteta čak kada
se od građanstva traži da lojalnost dokažu kroz učešće u zlodelima, kakva su činjena u
nacističkim, konc-logorima su i dalje vrlo aktuelna.
Rezultati koji su bili onespokojavajući u njegovom eksperimentu, da čak 65% osoba u
ulozi učitelja će nastaviti sa davanjem sve intenzivnijih elektrošokova podstaknuti uticajem
zvaničnika, autoritetom profesora u senci, bez obzira što mogu da čuju zvuke bola i patnje
učenika, su u francuskoj reality verziji, gde su i gledaoci moglli da učestvuju glasnim bodrenjem u studiju ili SMS-porukama skočili na 80-81% (64 osobe koje su bile spremne da daju i fatalnu dozu od 460 v) od ukupnog broja učesnika.
U manjini su ostajali oni nepokorni, koji su dopustili sebi da preispituju autoritete i da sude
o svom postupku neovisno od sugestija autoriteta naučno verifikovanog pojedinca, ili grupe
izmanipulisane TV-medijima usmerenim da pobude prijemčivost za dobru zabavu i provod.
No, ne treba da nas ništa čudi. Zar nije to već bilo poznato u Starom veku, još u doba Rimljana, kada bi građanstvo, vođeno politikom 'hleba i igara' moglo sebi da da katarktičkog oduška u navijanju prilikom posmatranja gladijatorskih igara.

O KOLAŽIMA, O PORODICAMA I O NEKIM NE TAKO PROŠLIM VREMENIMA

Koliko puta u razgovoru sa nekim bi oživele uspomene na jedinstvenu atmosferu
odrastanja karakterističnu za bivša doba u specifičnom subkulturnom okruženju. Poput
kaledioskopa sklapale bi se i restrukturirale scene koje bi omogućavale da se na kratko
pronikne u intimu osobe koja je posmatrala, zamišljala, sanjala ili aktivno živela momente
svoje nekadašnje stvarnosti.
Prelistavanjem starije literature, tadašnje štampe, gledanjem emisija, filmova, slušanjem
muzike vezanih za već neke -esete oživeli bi često iz današnje perspektive pomalo strani
imidži stvarnih ili imaginarnih likova nama bliskih ili nepoznatih aktera sa svedočanstvom
o tom periodu.
Iz perspektive koja je trenutno aktuelna ljudi su često nesvesni da se i sami svakodnevno prilagođavaju aktuelnim trendovima, shvatanjima i očekivanjima proisteklim iz naučno-tehnološkog i šireg sociokulturološkog background-a (koji su poput spojenih sudova samo naizgled odvojeni od sistema uticaja koji proizilaze iz ispreplitanih geo-političkih-društveno-ekonomskih... okolnosti).
Porodica kao egzistencijalni sistem opstaje. Neosetno se transformiše i prilagođava neposrednim i posrednim uticajima koji 'vedre i oblače' (već pomenuti širi spektar uticaja).
Osvrnemo li se unazad koju desetinu godina postajemo svesni koliko su širi i uži socio-kulturološki faktori u neminovnosti društveno-ekonomskih okvira našeg podneblja uslovili pojavu protivrečenih tendenci u gradskim (a dobrim delom i seoskim) sredinama. Istovremeno se može ispratiti logika i argumentacija za i protiv osamostaljivanja i formiranja sopstvenih autonomnih porodica u senci klackanja između paradigme tradicionalno-patrijahalnog ili liberalno-demokratskog građanskog modela.
Niz već obavljenih tranzicija koje su postavljali zahtevi ranijeg doba s industrijalizacijom, prelaskom u gradove, zapošljavanjem u državnom sektoru, dok je postojao sada već zaboravljeni trend prvobitno državnog, a potom kvazi, samoupravnog socijalizma polako iščezava ne samo iz svakodnevnice, nego i iz sećanja ljudi, vinovnika tih vremena.
Odavno su u toku druga vremena...istina moglo bi se reći na vrlo lošim temeljima oslonjena, sa starim i prepoznatljivim obrisima hipokrizije u kojoj veliki broj zvaničnika (a i građanstva) ima po nekoliko verzija narativa razrađenih za različite namene i prilike.
Samo se naziru temelji novog sistema u tranziciji, koji bi navodno trebalo da stresu okorelo
blato svega zastarelog ili trulog od ranijeg sistema, što nije valjalo i da se neukaljeno pojave na videlu dana. Umesto toga, prosto vulgarno materijalistički, u čistoj formi, štrči, nov odnos prema radu i nov tretman čoveka, koji se isto tako nužno transformiše i prilagođava novom dobu.
Ukoliko bi se podsetili A. Maslova i teorije hijerarhije motiva mogli bi proceniti između kojih lestvica većina ljudi današnjice u našem podneblju gravitira (po mom sudu, negde oko drugog nivoa, obezbeđivajući egzistencijalni ekvilibrijum, tj. nivo sigurnosti u opštoj nesigurnosti, laži i beznađu..a možda ne bi trebalo da preterujemo te da se raspitujemo kako to postižu i po koju cenu...).
Bez obzira na sve, pitam se u kojoj meri bi se dotaklo esencijalno, životno, ono što pokreće različite ljude, kada bi se kolažno štampom,video prikazima, intervjuima znanih i neznanih,u omnibusu protivrečnosti učinila retrospektiva zbivanja od '90-tih na ovamo.

Kad smrt zakuca na vrata

Verovatno je prirodno da ljudi imaju ambivalentan odnos prema smrti. Mnogi bi u isti mah pobegli glavom bez obzira ukoliko bi u pitanju bila najava njihove sopstvene smrti ili smrti nekog njima dragog, kao i što bi zastali vidno potreseni i zaintrigirani kada bi čuli za već nečiju smrt sa potrebom da čuju kompletnu priču i shvate zašto je ta smrt bila neminovna.
Pitanje je koliko je moguće uopšte živeti a ne susretati se bliže sa smrću. Koliko god se većina trudila da se svakodnevno, najčešće na sebi prevdiljiv način, angažuje u smeru negovanja života (što je u skaldu s opštom tendencijom ponavljanja/obnavljanja u životnom ciklusu) jasno je da nije moguće u potpunosti i u nedogled predvideti skladne ishode. Počev od rađanja neizostavni momenti diskontinuiteta prete da razore uspostavljeni sklad življenja suočavajući osobu sa neminovnim bolom, gubicima i stradanjima.
D. Leader, autor knjige “The New Black”, ujedno i psihoanalitičar, pomno je ispratio kompleksne kako psihološke, tako i sociološke procese koji se manifestuju u trenucima značajnih gubitaka u kojima oni koji fizički ostaju živi, tek treba da pronađu put u svojim mislima za dušu umrlog, kako da se preseli i počine u imaginarnoj dimenziji. Isto tako i da pronađu načine da umire svoju dušu koja nakon gubitaka se suočava sa prazninom koja dominira.
Ovaj autor lojalan psihoanalitičkoj tradiciji elaborira shvatanja S. Freud-a, K. Abraham-a i M.Klein otvarajaći prostor u koji uvodi plejadu drugih stvaralaca, nezaboravljajući da istraži i iz šire kulturološko-antropološke ravni dijalektički odnos između živih i umrlih.
U svom delu polako otkriva svoj integrativni pogled na osobu u trenutku gubitka, koja da bi uopšte mogla da nastavi sa daljim življenjem je suočena sa neminovnim prelazom u prostor u kome se gube jasne granice između fizičkog (pojavnog) i duhovnog (simbolički/ imaginarnog). Na sceni se pojavljuju unutarpsihički, vezivni razlozi u kome osoba nije u stanju da se tek tako lako odrekne voljenog, a izgubljenog drugog, jer na taj način se odriče i duboko intimnog svog dela.


O depresiji, žalovanju i melanholiji
Leader ima jasno kritički osvrt na trend tokom poslednjih dekada prošlog veka u kome zajedno sa procvatom farmakoterapije niču deskriptivni kriterijumi ponašanja prepoznatljivog u depresivnom procesu u kome osobe mogu da prepoznaju vlastite manjkavosti, ukoliko izostanu željeni aspekti vitalnosti i efikasnosti. Navodi kako se gubi dublji smisao gubitka u kome kroz postupni proces oporavka čovek pronalazi sebe kao realnu osobu, ne težeći da održi nerealnu, a neizrečenu viziju koja se prodaje zajedno sa antidepresivima (o osobi koja je uvek poletna i puna elana, vedrog duha bez obzira na iskustvo koje proživljava).
Zanimljiv je njegov osvrt na razlike između procesa žalovanja, patološkog žalovanja u kome je osoba ‘zarobljena’(u zastoju, bez mogućnosti potpunog oporavka) i melanholije.
U procesu žalovanja, čovek se iznova suočava sa naletima bola, kada shvata da igra sećanja i zamišljanja ne mogu da nadjačaju realitet u kome se tako lagodno dalje nastavlja život u kome se sve drugo živo kreće. Osoba koja žali nemo stoji i pogledom traži izgubljeno, prebira po ko zna koliko puta proživljeno ne bi li postupno shvatila da je gotovo i da je nužno da preuzme korak ka aktivnoj želji da ugasi svetla i život u kreaciji vlastitog uma koji u nedostatku stvara željeni/ izgubljeni imidž (kako autor navodi da simbolički ubije umrlog). U tom procesu postupno menja doživljaj kako sebe, tako i izgubljenog drugog i sveta u kome se nalazi. Osoba biva transformisana, jer nužno je integrisati niz nepovoljnih aspekata koji ranije nisu bili održivi kako u vezi sebe, tako i u vezi drugog koji je izgubljen. Pored raznovrsnih neprijatnih osećanja u procesu samopreviranja, počev od najprepoznatljive tuge, bola, do osećaja krivice i neadekvatnosti, značajan je autorov osvrt na zabeleženi širi kulturološko/ antropološki odnos živih prema umrlima, koji činom smrti postaju izmenjeni, ali ne i upokojeni i često poput nenamirenih duhova prošlosti mogu dugo proganjati žive, ukoliko nisu na pravilan način tretirani (već u skladu sa aktuelnim verovanjima u tom podneblju).
U slučaju melanholije, osoba suočena sa gubitkom drugog, kao da večno gubi srž sopstvenog bića, jer se s tim posebnim gubitkom nalazi ogoljena u nepoznatom i hostilnom svetu, gde više za nju nema života. Uvek iznova ritualno melanholična osoba gradi životni okvir u kome svakodnevno produbljuje sopstveni bol i patnju, ne bili osvestila i ojačala svoju nesvesnu i zaboravljenu odluku da više nije moguće nastaviti s životom.
Često se u procesu žaljenja ili melanholije, prepliću i preslikavaju ne samo gubici već stasale odrasle osobe, već i udeo neprežaljenih gubitaka roditelja, predaka ili ‘povreda’ iz ranog detinjstva, koje naznačujući tajne veze između ljudi, ljudskih sudbina, odnosno života i smrti.