O ritmu osećanja

Opet pogledom prelećem po stranicama Greenberg-ovog članka o potrebi uvažavanja osećanja. Izgleda, da su i dalje, u opticaju nekadašnje priče o postojanju 'šestog čula' u službi očuvanja naše biti i dobrobiti.
U milisekundama, perceptualno, svako zbivanje, biva doživljeno i proživljeno emocionalno-intuitivnim procesiranjem.

Za razliku od intuitivnog procesiranja, Bollas, razmatra mogućnosti interpretiranja doživljenog. Svaki pokušaj da se misli pretoče u reči (govor), otcepljuje tu istu misao od svoje biti i celovitosti, od suštine istine, koja i dalje ostaje sakrivena u nesaznatom i neosmišljenom Nesvesnom. Umesto tišine koja bi označila da je sve iskazano, ubrzo bi već usledila neka nova misaona nit, dislocirana po značenju u odnosu na izrečeno, koja bi dijalektički hrlila u smeru propuštenog praznog mesta. I tako u nedogled, a da se sa svakim novim uzletom misli sazna tek još neki skriveni segment. Nesvesno, ostaje poput iskričave blistave vodene površine, samo za trenutak ustalasano, a potom opet mirno i tiho, sa sakrivenom tajnom.

Povremeno putevi saznanja umom, ukoliko u svojoj čežnji za pronalaženjem savršenog objašnjenja, krenu u smeru sve istančanijeg definisanja, klasifikovanja, komparacija, a pri tome zanemare suštinu emocionalnog... ubrzo, bilo kakva značenja mogu dovesti u sumnju, do samog absurda. Tako od početne teze, može se doći do sasvim neke sporedne i nebitne, a koja potom postaje poput Bermudskog trougla u kome se gubi bilo kakav smisao čitavog procesa saznanja.

Za razliku od govora, muzika svojom melodijom i ritmom toliko često neosetno prodire do same srži istine (Nesvesnog) gde biva naprosto absorbovana. Intuitivno često na početne zvuke neke pesme pevušimo ili se u ritmu zanjišemo. Nekada postajemo zamišljeni i refleksivni, sa iznedrenim sećanjem, nekim osećanjem ili saznanjem u duši.

Možda iz istog razloga, Bollas, toliko često uvodi metafore pozajmljene iz sveta muzike.

Jer dok govorimo, mi unosimo takt i ritam, sa različitim tonalitima kojima trenutno delujemo na sagovornike. Bez potreba za mnogo reči, vrlo brzo se prenosi koliko nekoga vidimo bliskog u odnosu na našu bit/ dobrobit, a u kojoj meri ne. Kada se dve osobe slažu, njihovi glasovi i tonaliteti se harmonično sliju u glasovne osmišljene celine. Sumnja, razdor i raskol, vodi disharmoničnim, isprekidanim glasovima sa naglim promenama tonaliteta. Neretko kao finale, u toj situaciji svako ostaje sam sa sobom i sa oreolom nepovezanih zvukova, koji vibriraju u potrazi za nekim sa istančanim sluhom, koji može da iz kakafonije neuskladjenih tonova čuje sakrivenu melodiju.

O letu, homunkulusima...

Kako avgust promiče, s njim jenjava i leto. Preostaje još da najstrpljiviji istraže na koji način će sebe obradovati sa preko potrebnom kombinacijom raznovrsnih stimulacija i načina opuštanja u letnjoj žegi. Oni koji su s početka sezone to već obavili, sada, već jedino u reminiscencijama, oživljavaju po koji trenutak proživljenog.

Pitanja poput kako se provesti i čemu težiti, teško mogu da zaobiđu tematiku bavljanja sobom i vraća na razmišljanja o neposredno doživljenom telesnom domenu, koji je prosto nezaobilazan kada je u pitanju priroda ovog procesa. Počev od mirnog izlaganju suncu, vodi, ili već nekoj drugoj formi pasivnog odmora, do živog učešća u nizu ko zna već kakvih kreativnih igara, pokreta i aktivnosti.

Kratak osvrt na naše humane prirodne resurse (neuralnu moždanu organizaciju sa senzo-motornim zonama predvidjenim za prijem i obradu raznovrsnih stimulacija i senzacija neophodnih prilikom doživljaja oseta ili pokreta i svrsishodnih aktivnosti) podesća me na vizualizirane izobličene modele homunkulusa.

(Modeli su načinjeni u muškoj verziji, verovatno u nedostatku imaginacije autora...no to je već neka druga priča)

Kako bilo, podsećaju nas da su pojedini delovi tela u okviru senzo-motorne shemate na unutrašnjem planu mnogo ozbiljnije shvaćene, nego što bi većina ikad pomislila.

Možemo samo da nagadjamo kako čudesni spoj nasleđenih datosti kod svakog ponaosob biva stimulisan uticajima i sopstvenim aktivnostima tokom života i kakve se sinaptičke mreže međuzavisnih relacija organizuju. Ko zna u kojim sve smerovima se dalje istančava senzibilitet ili motorika pojedinih delova tela koji učestvuju u konstelaciji složenih koordinisanih aktivnosti. Pri tome, ne treba zaboraviti i na moguće raznovrsnosti u pogledu afiniteta i ukusa.

Vratimo li se na časak karakterističnom ponašanju ljudi tokom leta, igre radi, bilo bi interesantno, recimo, zamilisiti koje senzo-motorne shemate su najstimulisanije bile u grupaciji tipičnih turista ili posetioca Guče ili Belefa?

Zainteresovani se mogu upoznati sa manjim projektom kojim se da napraviti model vlastitog homunkulusa na ovom sajtu.

Groupthink mentalitet

Koliko se, istini za volju, Irving Janis, socijalni psiholog, posvetio proučavanju negativnosti ovog fenomena, toliko nam je svima dragi Sremčev lik Frau Gabrijele, osvetlio sve moguće aspekte intrige prilikom kreiranja kolektivnog mišljenja (u kojem pojedinci u anonimnosti žagora, usklika i sveopšteg komešanja, gube odraz tračare, i (ne)svesno maskiraju sopstvene motive i inspiracije).

Naime, u prvom slučaju, upravo kako Janis pokazuje izbegavanjem negovanja ovakvog defektnog stila mišljenja, mogle su se izbeći niz kobnih grešaka koje su učinile pojedine ekspertske grupe (neke pri vrhu američke administracije, NASA-in Challenger projekat, pad SSSR-a,...). No, pošto su odluke donošene pod plaštom očuvanja osnovnih grupnih vrednosti i normi, gde bi se nosioci kritičnog duha i poziva na stručne procene doživljavali kao nosioci semena razdora, takvi predlozi bi bivali odmah odbacivani, uz preovladjivanje sterotipnih predstava i načela. Grupa bi funkcionisala kao celina, gde bi se izgubila mogućnost promišljanja i studioznog pristupa problemu.

U drugom slučaju, sasvim jasno Frau Gabrijeli, ekspertu po rodjenju, nikada i nije bilo posebno stalo da sagledava celovito i da pokuša da shvati suštinu. Zaboga, onda bi valjda svi koji željno čekaju na gotovu priču, sa jasno pozitivnim i negativnim likovima, mogli da se zapitaju u kojoj meri je to što čuju baš toliko različito od onoga što su oni, ili već neki njima bližnji već iskusili. Ovako, svima na volju, nek leti perje. Svako po sopstvenom nahodjenju može nešto i da pridoda, ili izostavi, već po svom ukusu začini (a da niko to i ne primeti, ili im to prirodno pravo uskrati).

Uostalom, zar nije lepše i lakše kad se priča i kad se sve jasno 'zna'?

Stari znanci

Pretpostavljam da autori basni, poput one o lavu i mišu i tome sličnih, zaokupljeni prenošenjem pouka namenjenim ljudima, zapravo i nisu imali nikakva saznanja o mogućnostima učenja i pamćenja samih aktera basni.

Kako se može videti iz priloga, stvar itekako funkcioniše kad su lavovi u pitanju. Bez obzira na dovoljno dugu prostornu i vremensku odvojenost od zadnjeg vidjanja, lav očito nije zaboravio svoje stare prijatelje i za kratko vreme je opet poželeo da se igra i mazi.

No, ukoliko se obrati pažnja na telesni stav i gestikulaciju njegovih prijatelja, od početnih pozicija i stava na kauču, gde su telesno jasno stavljali do znanja, kako oni ne žele da iniciraju bilo kakav suvišan kontakt sa mladunčetom, pri novom susretu su se suočili sa svom prisnošću odraslog lavovskog zagrljaja. Ako ništa drugo, trebalo je prihvatiti radost tešku više stotina kila.

'Šta hoćeš, ja sam na odmoru?!'

Juče, kada sam pitala svoju ćerku kakvi su joj planovi, k'o iz topa je usledio ovakav odgovor. Biće da je u trenu pretpostavila, da sam previdela za nju bitan fakat- početak letnjeg raspusta. Sudeći po reakciji, da se pretpostaviti duboko uverenje da je ona svoj odmor itekako pošteno zaslužila i vlastiti um sada može da upošljava po sopstvenom nahodjenju, bez polaganja računa drugima do daljnjeg.

Široko zastupljenu cikličnost u prirodi, nije lako transponovati i ispratiti na unutarpsihičkom planu. No, pre ili kasnije, svako otkriva, svoj unutrašnji ritam, sa uobičajenom dinamikom promena- kroz manje/više ustaljen sled stanja i zbivanja. S tim da često izmiče jasan odgovor, kako ostvariti harmoniju, kako osetiti meru, u tom svetu, koji je sa odrastanjem postao sve kompleksniji. Kada više ništa nije jednoznačno, niti je moguće održati dihotomne obrasce, tipa prisile i slobode, autentično svog i tudjeg, aktivnosti i pasivnosti... kada procene vlastite ili tudje intencije, mogu da poprime značenja od svega po malo. Tako nešto, postaje istovremeno i dobrovoljno i kompromisno, ili voljno i nametnuto, kao i prilično nevoljno, a kompromisno...kombinacija koliko hoćeš.

Šta se zbiva, pre nego što kažeš 'Zdravo'?

Svojevremeno, Berne-ovo poslednje napisano delo (What do you say after you say Hello?), pozivalo je čitaoce da se zapitaju- koliko često i na koji način u komunikaciji izbegavaju spontanost i bliskost?

Po njemu, većina ljudi automatski bi sledila ili buntovno reagovala na svoj zastareli 'roditeljski program', koji ostaje memorisan. Istina, najčešće nesvesni pojedinih ranih uticaja, oni bi godinama ostali u uverenju da su to originalni, njihovi, a ne pozajmljeni stavovi i izbori. Nasuprot tome, sve vreme, kroz aktiviranu selektivnu percepciju (isključivanjem novih i validnih podataka) i potkrepljivanjem starih obrazaca, oblikovali bi tako na jedinstven, sebi svojstven način, uvek istu priču o sopstvenoj sudbini, 'doživljavajući' slična iskustva kao nekada.

Iz današnje perspektive, sa nizom podataka iz neuro-oblasti, proučavanja razvoja deteta i njegovih raznovrsnih kapaciteta za interakciju sa roditeljima od prvih dana, sve više se prepoznaje značaj preverbalnih iskustava. Ispostavlja se da svako od nas ima fragmente zapamćenih vrlo ranih iskustava (implicitna memorija). Ova isksutva ostaju neizrečena, van domašaja budnog oka svesnosti. S tim da i te kako utiču na ljudsko ponašanje.

Svi akteri komunikacije, oblikuju svoja iskustva u odnosu na ono neizgovoreno, a što se podrazumeva (suptilno značenje konteksta u kome se nalaze). S obzirom da je iskustvo neoblikovano, bez jedinstvenog, jasnog značenja, kao i na fragmentirano obraćanje pažnje na pojedine izolovane aspekte opažene celine, samo saznanje često izmiče, ostajući na nivou pokušaja osobe da interpretira tekuća zbivanja.

Tako, svako već može po sopstvenoj meri, implicitnog (onog neprepoznatog i neosvešćenog) i eksplicitnog (prepoznatih segmenata sećanja o konkretnim zbivanjima i dogadjajima), da ga već nekako iskroji.

Kao i što se da pretpostaviti najčešće toga i nije svestan. A što bi i bio, kad je lepo svojim očima video ili čuo da se nešto tačno tako dogodilo.

Bliski susret...

Nije teško pretpostaviti oduševljenje sa kojim su mnogi antropolozi, u prvim dekadama XX veka, otkrivali ‘nova’ plemena u nekim do tada nedostupnim delovima sveta. Ishod ovog istraživačkog žara za jednistvene prilike posmatranja-učestvovanja ‘in vivo’ različitih 'sociusa' na delu, ubrzo se manifestovao u nizu naučnih publikacija i knjiga posvećenih tematici kulturne antropologije (dela Malinowski-og, Benedict-ove, naravno Mead-ove..).

Logično, nakon što je zemaljski globus detaljno istražen, ponestalo je novih odredišta na kome bi se mogao pronaći po koji 'originalni' domorodac u svom prirodnom habitatu, a sa njima i žara za ovu oblast, sa utiskom da je sve važno već otkriveno i rečeno.

Pre neki dan, BBC vesti, su objavile članak i fotku sa slikom pripadnika jednog od novootkrivenih amazonskih plemena u dubini brazilskih šuma ka granici sa Peruom.

Fascinacija autora članka se vidi kroz dodate indikatore na slici sa osnovnim generičkim objašnjenjima o akterima scene, prikazanim poput zanimljivih voštanih figura nekog muzeja.
Neosetno se previđa reakcija samih ljudi koji su nenajavljeno uslikani, a kojima izgleda baš i nije do gostiju.