O posledicama života u samoći

(Intervju objavljen u Reviji D)

Usamljenost je sve veći i sve izraženiji fenomen koji pogađa čitav ljudski rod, kaže Melita Janošev, psiholog iz Zrenjanina uz tvrdnju da je malo onih koji se bar jedanput u životu nijesu suočili sa problemom usamljeničkog života. Po mišljenju Janoševe usamljenost je ozbiljan socijalni i zdravstveni problem pojedinca i svaka osoba na poseban način doživljava problem usamljenosti kao i određena zbivanja, te i interakciju sa drugima.

-Njena pojava u određenim prilikama može biti očekivana reakcija, ali i znak dubokog emotivnog bola koji vodi ka smjeru razvoja različite psihopatologije. Niz studija o uzrocima usamljenosti je ukazalo na značaj traumatično-frustracionih okolnosti kako tokom razvoja, tako i tokom života. Odrastanje u nestabilnim uslovima, počev od opštih društvenih prilika ili nekih prirodnih katastrofa pa do čestih porodičnih okolnosti i posebne dinamike između djeteta i bliskih osoba, može usloviti strukturiranje bazičnog nepovjerenja, kako u sebe i svoje mogućnosti, tako i u ljude ili uopšte gledano u svijet i sam život. Takođe, neke nenadane traumatske, stresne okolnosti (bolesti ili smrt bliskih osoba, gubitak posla, bračne krize..) često produkuju stanja u kome ljudi reaguju povlačenjem u sebe, kaže Janoševa u intervjuu "Reviji D".




Mnogim naizgled uspješnim osobama fale ili prijatelji, ili skladni partnerski odnos?

-Pojedinci u želji za što većim uspjehom često čine izbore koji ih odvode u jedan smjer i time zapostavljaju ostale planove. Primjera radi, profesionalni razvoj nužno zahtijeva posvećenost afirmaciji profesionalnih kontakata, potrebi za stručnim usavršavanjem, bavljenjem samo profesionalnom aktivnošću... pa preostaje malo vremena za lične kontakte i razvoj intimnih relacija.

I mladi ljudi su sve su usamljeniji?

-Tačno. Mladi adolescenti su tokom psihofizičkog razvoja i formiranja identiteta istovremeno i posebno osjetljivi (skloni da reaguju povlačenjem ukoliko se nađu u stresnoj situaciji) i hrle u susret grupnim zbivanjima, željni kontakata sa vršnjacima i skoro svi prolaze kroz faze upoređivanja sebe sa nekim od idola tako da često postaju nesrećni ukoliko nijesu u stanju da isprate tempo podražavanja i imitiranja. Oni starijeg uzrasta se više suočavaju sa dilemama tipa - kuda se usmjeriti i da li će biti u stanju da se ostvare na značajnim životnim planovima (posao, intimne veze...). Ovakve dileme mogu da prodube neka ranija prisutna neprijatna osećanja ili stanja, kao i da indukuju preispitivanja koje vode ka doživljaju opšteg besmisla i očajanja.

Da li se taj problem može riješiti bez stručnjaka i kome se valja obratiti?

-Rijetko koja osoba se ponekad nije osjetila usamljeno i deprimirano. Prije ili kasnije mnogi uspiju da se samostalno angažuju i popune prazninu ali ima i onih koji samo produbljuju osećanja usamljenosti sve više se udaljujući od mogućnosti povezivanja sa bilo kim oko sebe. Logični ishod je preporuka traženja pomoći od stručnjaka. U današnje vrijeme ima niz raznovrsnih savetodavno-psihoterapijskih pristupa i samih savjetnika-psihoterapeuta zaposlenih u privatnom ili državnom sektoru.

Ko je podložniji usamljenosti - žene ili muškarci?

-U tradicionalnim okruženjima usamljenija je ženska populacija, jer se tu od nje očekuje da bude pasivnija strana koja zavisi od inicijative muškarca. U savremenim okolnostima, međutim, nema polne diskriminacije po ovom pitanju tako da se nalazi visok postotak doživljaja usamljenosti i neispunjenosti i kod muškaraca i kod žena. Mnoge osobe, istina, uspijevaju da sakriju unutrapsihički plan i ne dozvoljavaju drugima da to primijete tako što se godinama prilagođavaju raznim zahtjevima u kojima istinski ne prepoznaju sebe.

Je li samoća ponekad korisna?

-Trenuci u kojima se neko svojevoljno osamljuje omogućuju prostor i vrijeme da se osoba posveti sebi i preispita vlastite osnovne postavke i stavove o životu a to se obično dešava u momentima kada je u nekim životnim krizama. Tada se one spontano prepuštaju mislima, sjećanjima, osjećanjima...

U Crnoj Gori je puno staračkih domaćinstava naročito na selu. Može li usamljenost pripadnika trećeg doba da bude štetna i do koje mjere?

-Stari ljudi koji ostaju sami nužno i sve dublje tonu u patnju onog trenutka kada više nijesu u stanju da se snalaze i funkcionišu kao ranijih godina ili kada izgube životnog saputnika i tada dolazi do izražaja u kojem stepenu su uspjeli da održe širu socijalnu mrežu rodbine, prijatelja ili neposrednog komšiluka. Otvaraju se i pitanja povjerenja u druge i mogućnosti da se prepuste spontanom toku zbivanja i njezi od strane drugih ljudi a sama usamlljenost, koja prerasta u staračku formu depresije, ubrzava proces i starenja, i razboljevanja.

Mnogi mladi i obrazovani ljudi ne mogu da ostvare uspešnu partnersku vezu?

-Ovo pitanje je blisko sa već odogovorenim o dilemi da li uspešni na profesionalnom planu mogu biti uspešni i na planu intimnih odnosa. Riječ je o kontraindikciji-obrazujući se osoba se posvećuje isključivo sebi težeći ličnoj afirmaciji i ostvarivanju vlastitih aspiracija, potreba i želja.

Pravilo za izbjegavanje samoće?

-Pomaže dobra orijentacija u prostoru i vremenu, organizovanje vlastite neposredne aktivnosti i učešća u različitim relacijama ali se mora imati u vidu da sam doživljaj usamljenosti često upućuje na ono što nedostaje i to liči na putokaz u kom smjeru treba ići i kako pronaći smisao i doživljaj ispunjenosti.

S. Mirčić

Podgrejani Milgram

Nedavno u francuskom TV-programu se pojavio dokumentarac nazvan 'Igra smrti'
koji je u modernoj formi reality programa ponovio poznatiji scenario korišten u S.
Milgram-ovom eksperimentu iz ranih '60-tih godina.
Učesnici su upoznati sa jasnim pravilima da u situacijama kada se takmičar u
francuskoj verziji (učenik u originalu) ogreši i da pogrešan odgovor nakon postavljenog
pitanja, opomene davanjem elektrošoka čiji intenzitet graduira srazmerno neuspesima.
Naravno bez obzira na jasno glasovno oponašanje podnošenja bola uvek u ovoj ulozi bi
se oprobao glumac koji je bio upoznat sa prirodom eksperimenta i koji u stvarnosti nije
primao elektrošokove.
Izgleda da pitanja koja su S. Milgrama zaintersovala posmatrajući suđenje Ajhmanu,
u kom stepenu postoji ljudska prijemčivost da se prikloni legitimatu autoriteta čak kada
se od građanstva traži da lojalnost dokažu kroz učešće u zlodelima, kakva su činjena u
nacističkim, konc-logorima su i dalje vrlo aktuelna.
Rezultati koji su bili onespokojavajući u njegovom eksperimentu, da čak 65% osoba u
ulozi učitelja će nastaviti sa davanjem sve intenzivnijih elektrošokova podstaknuti uticajem
zvaničnika, autoritetom profesora u senci, bez obzira što mogu da čuju zvuke bola i patnje
učenika, su u francuskoj reality verziji, gde su i gledaoci moglli da učestvuju glasnim bodrenjem u studiju ili SMS-porukama skočili na 80-81% (64 osobe koje su bile spremne da daju i fatalnu dozu od 460 v) od ukupnog broja učesnika.
U manjini su ostajali oni nepokorni, koji su dopustili sebi da preispituju autoritete i da sude
o svom postupku neovisno od sugestija autoriteta naučno verifikovanog pojedinca, ili grupe
izmanipulisane TV-medijima usmerenim da pobude prijemčivost za dobru zabavu i provod.
No, ne treba da nas ništa čudi. Zar nije to već bilo poznato u Starom veku, još u doba Rimljana, kada bi građanstvo, vođeno politikom 'hleba i igara' moglo sebi da da katarktičkog oduška u navijanju prilikom posmatranja gladijatorskih igara.

O KOLAŽIMA, O PORODICAMA I O NEKIM NE TAKO PROŠLIM VREMENIMA

Koliko puta u razgovoru sa nekim bi oživele uspomene na jedinstvenu atmosferu
odrastanja karakterističnu za bivša doba u specifičnom subkulturnom okruženju. Poput
kaledioskopa sklapale bi se i restrukturirale scene koje bi omogućavale da se na kratko
pronikne u intimu osobe koja je posmatrala, zamišljala, sanjala ili aktivno živela momente
svoje nekadašnje stvarnosti.
Prelistavanjem starije literature, tadašnje štampe, gledanjem emisija, filmova, slušanjem
muzike vezanih za već neke -esete oživeli bi često iz današnje perspektive pomalo strani
imidži stvarnih ili imaginarnih likova nama bliskih ili nepoznatih aktera sa svedočanstvom
o tom periodu.
Iz perspektive koja je trenutno aktuelna ljudi su često nesvesni da se i sami svakodnevno prilagođavaju aktuelnim trendovima, shvatanjima i očekivanjima proisteklim iz naučno-tehnološkog i šireg sociokulturološkog background-a (koji su poput spojenih sudova samo naizgled odvojeni od sistema uticaja koji proizilaze iz ispreplitanih geo-političkih-društveno-ekonomskih... okolnosti).
Porodica kao egzistencijalni sistem opstaje. Neosetno se transformiše i prilagođava neposrednim i posrednim uticajima koji 'vedre i oblače' (već pomenuti širi spektar uticaja).
Osvrnemo li se unazad koju desetinu godina postajemo svesni koliko su širi i uži socio-kulturološki faktori u neminovnosti društveno-ekonomskih okvira našeg podneblja uslovili pojavu protivrečenih tendenci u gradskim (a dobrim delom i seoskim) sredinama. Istovremeno se može ispratiti logika i argumentacija za i protiv osamostaljivanja i formiranja sopstvenih autonomnih porodica u senci klackanja između paradigme tradicionalno-patrijahalnog ili liberalno-demokratskog građanskog modela.
Niz već obavljenih tranzicija koje su postavljali zahtevi ranijeg doba s industrijalizacijom, prelaskom u gradove, zapošljavanjem u državnom sektoru, dok je postojao sada već zaboravljeni trend prvobitno državnog, a potom kvazi, samoupravnog socijalizma polako iščezava ne samo iz svakodnevnice, nego i iz sećanja ljudi, vinovnika tih vremena.
Odavno su u toku druga vremena...istina moglo bi se reći na vrlo lošim temeljima oslonjena, sa starim i prepoznatljivim obrisima hipokrizije u kojoj veliki broj zvaničnika (a i građanstva) ima po nekoliko verzija narativa razrađenih za različite namene i prilike.
Samo se naziru temelji novog sistema u tranziciji, koji bi navodno trebalo da stresu okorelo
blato svega zastarelog ili trulog od ranijeg sistema, što nije valjalo i da se neukaljeno pojave na videlu dana. Umesto toga, prosto vulgarno materijalistički, u čistoj formi, štrči, nov odnos prema radu i nov tretman čoveka, koji se isto tako nužno transformiše i prilagođava novom dobu.
Ukoliko bi se podsetili A. Maslova i teorije hijerarhije motiva mogli bi proceniti između kojih lestvica većina ljudi današnjice u našem podneblju gravitira (po mom sudu, negde oko drugog nivoa, obezbeđivajući egzistencijalni ekvilibrijum, tj. nivo sigurnosti u opštoj nesigurnosti, laži i beznađu..a možda ne bi trebalo da preterujemo te da se raspitujemo kako to postižu i po koju cenu...).
Bez obzira na sve, pitam se u kojoj meri bi se dotaklo esencijalno, životno, ono što pokreće različite ljude, kada bi se kolažno štampom,video prikazima, intervjuima znanih i neznanih,u omnibusu protivrečnosti učinila retrospektiva zbivanja od '90-tih na ovamo.

Kad smrt zakuca na vrata

Verovatno je prirodno da ljudi imaju ambivalentan odnos prema smrti. Mnogi bi u isti mah pobegli glavom bez obzira ukoliko bi u pitanju bila najava njihove sopstvene smrti ili smrti nekog njima dragog, kao i što bi zastali vidno potreseni i zaintrigirani kada bi čuli za već nečiju smrt sa potrebom da čuju kompletnu priču i shvate zašto je ta smrt bila neminovna.
Pitanje je koliko je moguće uopšte živeti a ne susretati se bliže sa smrću. Koliko god se većina trudila da se svakodnevno, najčešće na sebi prevdiljiv način, angažuje u smeru negovanja života (što je u skaldu s opštom tendencijom ponavljanja/obnavljanja u životnom ciklusu) jasno je da nije moguće u potpunosti i u nedogled predvideti skladne ishode. Počev od rađanja neizostavni momenti diskontinuiteta prete da razore uspostavljeni sklad življenja suočavajući osobu sa neminovnim bolom, gubicima i stradanjima.
D. Leader, autor knjige “The New Black”, ujedno i psihoanalitičar, pomno je ispratio kompleksne kako psihološke, tako i sociološke procese koji se manifestuju u trenucima značajnih gubitaka u kojima oni koji fizički ostaju živi, tek treba da pronađu put u svojim mislima za dušu umrlog, kako da se preseli i počine u imaginarnoj dimenziji. Isto tako i da pronađu načine da umire svoju dušu koja nakon gubitaka se suočava sa prazninom koja dominira.
Ovaj autor lojalan psihoanalitičkoj tradiciji elaborira shvatanja S. Freud-a, K. Abraham-a i M.Klein otvarajaći prostor u koji uvodi plejadu drugih stvaralaca, nezaboravljajući da istraži i iz šire kulturološko-antropološke ravni dijalektički odnos između živih i umrlih.
U svom delu polako otkriva svoj integrativni pogled na osobu u trenutku gubitka, koja da bi uopšte mogla da nastavi sa daljim življenjem je suočena sa neminovnim prelazom u prostor u kome se gube jasne granice između fizičkog (pojavnog) i duhovnog (simbolički/ imaginarnog). Na sceni se pojavljuju unutarpsihički, vezivni razlozi u kome osoba nije u stanju da se tek tako lako odrekne voljenog, a izgubljenog drugog, jer na taj način se odriče i duboko intimnog svog dela.


O depresiji, žalovanju i melanholiji
Leader ima jasno kritički osvrt na trend tokom poslednjih dekada prošlog veka u kome zajedno sa procvatom farmakoterapije niču deskriptivni kriterijumi ponašanja prepoznatljivog u depresivnom procesu u kome osobe mogu da prepoznaju vlastite manjkavosti, ukoliko izostanu željeni aspekti vitalnosti i efikasnosti. Navodi kako se gubi dublji smisao gubitka u kome kroz postupni proces oporavka čovek pronalazi sebe kao realnu osobu, ne težeći da održi nerealnu, a neizrečenu viziju koja se prodaje zajedno sa antidepresivima (o osobi koja je uvek poletna i puna elana, vedrog duha bez obzira na iskustvo koje proživljava).
Zanimljiv je njegov osvrt na razlike između procesa žalovanja, patološkog žalovanja u kome je osoba ‘zarobljena’(u zastoju, bez mogućnosti potpunog oporavka) i melanholije.
U procesu žalovanja, čovek se iznova suočava sa naletima bola, kada shvata da igra sećanja i zamišljanja ne mogu da nadjačaju realitet u kome se tako lagodno dalje nastavlja život u kome se sve drugo živo kreće. Osoba koja žali nemo stoji i pogledom traži izgubljeno, prebira po ko zna koliko puta proživljeno ne bi li postupno shvatila da je gotovo i da je nužno da preuzme korak ka aktivnoj želji da ugasi svetla i život u kreaciji vlastitog uma koji u nedostatku stvara željeni/ izgubljeni imidž (kako autor navodi da simbolički ubije umrlog). U tom procesu postupno menja doživljaj kako sebe, tako i izgubljenog drugog i sveta u kome se nalazi. Osoba biva transformisana, jer nužno je integrisati niz nepovoljnih aspekata koji ranije nisu bili održivi kako u vezi sebe, tako i u vezi drugog koji je izgubljen. Pored raznovrsnih neprijatnih osećanja u procesu samopreviranja, počev od najprepoznatljive tuge, bola, do osećaja krivice i neadekvatnosti, značajan je autorov osvrt na zabeleženi širi kulturološko/ antropološki odnos živih prema umrlima, koji činom smrti postaju izmenjeni, ali ne i upokojeni i često poput nenamirenih duhova prošlosti mogu dugo proganjati žive, ukoliko nisu na pravilan način tretirani (već u skladu sa aktuelnim verovanjima u tom podneblju).
U slučaju melanholije, osoba suočena sa gubitkom drugog, kao da večno gubi srž sopstvenog bića, jer se s tim posebnim gubitkom nalazi ogoljena u nepoznatom i hostilnom svetu, gde više za nju nema života. Uvek iznova ritualno melanholična osoba gradi životni okvir u kome svakodnevno produbljuje sopstveni bol i patnju, ne bili osvestila i ojačala svoju nesvesnu i zaboravljenu odluku da više nije moguće nastaviti s životom.
Često se u procesu žaljenja ili melanholije, prepliću i preslikavaju ne samo gubici već stasale odrasle osobe, već i udeo neprežaljenih gubitaka roditelja, predaka ili ‘povreda’ iz ranog detinjstva, koje naznačujući tajne veze između ljudi, ljudskih sudbina, odnosno života i smrti.

O vezivanju, mentalizaciji i individuaciji

Saznanja iz domena implicitne/ proceduralne memorije, kao i uviđanje niza interakcionih dispozicija deteta od njegovog rođenja su transformisali način shvatanja značaja i uloge sticanja samokontrolnih i afektivno regulativnih mehanizama u neposrednim kontaktima sa bliskim osobama u primarnim relacijama.

Uočeno je da roditelji svojim kapacitetima refleksivnog sagledavanja/ mentaliziranja dečjih razvojnih potencijala i potreba, stalno posreduju između sopstvenih stremljenja, doživljaja i osećanja, shvatanja onoga šta je vaspitno bitno, dečjih mogućnosti da artikulišu sopstvena gledišta, procesa koji se u tom trenutku dešava i direktnog i indirektnog upliva sveta u kome žive. Kako je reč o sadejstvu stalno isprepletanih mnogostrukih faktora jasno je koliko je to delikatan zahtev. Neretko slede neuspesi, koji naravno znaju da u značajnom stepenu komplikuju stvari. Dete tada klizi ka izbegavanju ili ambivalenciji u odnosu na privrženost likovima od kojih najčešće zavisi, a kada u kontaktima počne da bude prepoznavano kao ‘nekakvo’, počinje osnov razvoja kasnijih ustaljenih načina na koji će se tumačiti i drugi procesi i relacije.

Lako je zamisliti kako pojedine atribucije proistekle od invalidirajućih predstava samo pojačavaju false self učesnika i usmeravaju dete u smeru jačanja strateških odbrana od doživljaja bazične nesigurnosti u pogledu sebe i drugih.

Uloga psihoterapijskog procesa bi ovde bila značajna jer se ponovno otvara mogućnost za uključivanja kapaciteta za mentalizaciju koji će adresirati prevashodno zapostavljene razvojne kapacitete i usmeravati osobu ka artikulisanju i pronalaženju uspešnijih strategija prilagođavanja uz postupnu izgradnju samoregulacionih kapaciteta.

Naravno, moguće je zamsliti i da se proces odvijao bez suštinskih potresa i iskrivljenja, kroz očekivanu dijalektiku susretanja intersubjektiviteta emocionalno zainteresovanih strana, oscilujući od doživljaja zbližavanja i razumevanja do frustracija i razdvajanja and vice versa. Spontano primičući se i odvajajući od figura za koje je vezano, samo dete stiče različite kapacitete sagledavanja sebe i sopstveniih procesa, subjektiviteta drugih i sveta, razvija sopstvene artikulacione i samoregulativne mehanizme, generalno odrastajući u smeru osobe koja je u stanju da razvija stabilne obrasce vezivanja za pojedine osobe, a da pri tome bude samostalna osoba diferenciranog identiteta usmerena i na procese neovisne na tematiku relacija i interpersonalnih odnosa.

Autori okupljeni oko P. Fonagy-ija (koji su se godinama strpljivo bavili istraživačkim projektima u kojima su testirali ovakve teorijske postulate) verovatno se mogu svrstati u punopravne predstavnike integrisane attachment teorije i osvežene, novim znanjima, psihoanalize.

Jučerašnji workshop Tony White-a u Novom Sadu se samo u tragovima osvrnuo na ovo i to iz perspektive proistekle iz poznatih istraživanja procesa vezivanja i separacije iz šezdesetih /sedamdesetih godina prošlog veka. Šteta.

Internet Zavisnost

Verovatno bi bilo koji civilizacijski uspon teško bio zamisliv bez susretanja i mešanja uticaja različitih kultura koje su stimlulisale razvoj kreativnog duha u već postojećim okvirima i adaptacionim obrascima. Za razliku od pređašnjih vremena gde bi se ciklus sticanja i primene novih saznanja pratio godinama (nekad i vekovima), tehnološki napredak je omogućio protok informacija u delićima sekunde. Kompjuteri i internet, u kratkom vremenu, su postali nezamenjivi, omogućujući veliki raspon novih mogućnosti korišćenja saznanja. Kao zamajac usledile su sve novije i novije inovacije koje su sve jasnije ocrtavale stare granice na makro nivou između svetova razvijenih i nerazvijenih tehnoloških sistema, dok na mikro nivou sve veći je bivao jaz između poklonika kompjutera i onih koji još uvek sa zazorom gledaju u to 'novo čudo'. No, svi su manje više bili složni u uverenju da je reč o značajnom tehnološkom progresu.
Prvi primeri zloupotrebe, manipulacije, zaluđenosti i zavedenosti u novom čudesnom svetu (pomalo deja vu o Eldoradu koji naizgled otvara mogućnosti brzog sticanja svega/ svačega) na kratko su doneli obrt u perspektivi javnosti prema ovom mediju. Opravdana potreba da se s pažnjom pristupi primećenim fenomenima ujedno je otvorila prostor i za nesmetano izražavanje dotada manje/više prikrivenog bunta, nezadovoljstva i bojazni (najčešće od strane osoba koje nisu korisnici).


Posledično, otvorila su se vrata novom sociološko/psihijatrijsko/psihološko/analitičkom zaletu kome je poverena uloga stručnog autoriteta. U ovom slučaju u smeru istraživanja i postavljanja granica u svetu dijagnostikovanja novih malformacija i disfunkcija. Zadnjih godina mogla se uočiti hiperinflacija novog termina- Internet Zavisnosti, koji je težio da pokrije različite zloupotrebe kompjutera i da posmatra veliki deo korisnika koji učestalo koriste računar kao potencijalne zavisnike.
Praćenjem literature posvećenoj ovoj tematici može se uočiti da zaista postoji manji deo 'kompjuterske' populacije (uglavnom se pominju nedovoljno pouzdani podaci od 5-10 %) koji po svojim načinima korišćenja računara ili interneta gube osećaj za vreme i prostor, sve više tonu u kompulsiju preterane upotrebe, koju je teško jasno diferencijalno-dijagnostički odrediti u odnosu na neke druge već definisane poremećaje (patološko kockanje, pojedine forme zavisnosti, opsesivno-kompulsivnih poremećaja...). Prvenstveno jer je teško saznati o primarnim individualnim karakteristikama pomenutih korisnika, kao i organizovati istraživanja koja će zadovoljiti naučne standarde.
Izgleda da svojstva distance, zaklonjenosti od pogleda i brzine kojom se naizgled može stići do instant gratifikacija svih zamislivih relacija i upotreba pogoduju testiranju sopstvenih granica i poriva. Verovatno kao i u drugim segmentima življenja moguće je da pojedinci u težnji što bržeg ostvarivanja potencijalnog, samozavaravajući se sve dublje tonu u smeru kreiranja lažnog selfa. Realno zamenjuju fantazijom, koja više nema sličnosti sa imaginativnim potencijalom koji je potreban pri realizaciji ideja u stvaralačka dela i korisne projekte ili realnim zbližavanjem i povezivanjem sa ljudima, recimo s drugog kraja planete sa kojima je inače komunikacija otežana. Tako na kraju ostaje sam pojedinac upleten u neumitno ponavljanje... igranja video-igrica, kupovno-potrošačkih transakcija, uspostavljanja površnih kontakta i relacija, gomilanja nepotrebnog i ko zna čega još i pri tome sve više zapostavlja svoje realne odgovornosti i potrebe. U tom procesu kreiranja self-imidža, slike drugih i cyber-sveta po želji, doživljaj vremena nestaje, dok prostorno osoba zamišljeno stiže na nemoguća mesta pri tome se ne pomerajući najčešće iz svoje osame.
Kako bilo, sa svim manifestacijama i senkama, svet PC-a će verovatno poput ranijih inovacija od početnog zanosa ili otpora postati skoro svačija svakodnevna rutina.

Santa Clause-mit revisited

Za široko rasprostranjena verovanja i rituale, poput Santa Clause- mita, izgleda da naizgled uobičajene granice raspodela, sukoba i razdora, više ne igraju značajnu ulogu. Ljudi bez obzira na kojoj tački planete borave, ili kojoj stratusnoj grupaciji pripadaju, imaju mogućnost slobode da dožive ceo događaj na svoj način. Otvara se put imaginaciji da postoji prostor/ specijalni Imaginarni Drugi koji može da primi sva moguća obličja u odnosu na neiscrpne želje čovečanstva. Tako u zajedničkoj eksternalizaciji mita o dobroti, stvara se i specijalna prilika za udeo bilo koga od nas u međusobnoj radosti davanja i primanja. Svako ima priliku da se oproba u kojoj meri može da ponese ulogu nasmešenog starca i da u realnom svetu zakorači u svet očekivanja i želja najmilijih, kao osoba koja voli i tu je za njih.

Verovatno, skeptici koji održavaju predstavu da je reč o priči izmišljenoj samo za zabavu male dece koju trebu usrećiti, zaboravljaju da pozadina čitave priče, izmedju ostalog, dotiče simbolični prelazak izmedju Starog i Novog, u kome Staro transformisano postaje dočekano i proslavljeno Novo. Tako simboličnim putovanjem kroz vreme, uz pobudjene reminiscencije prošlih, proteklih godina, kroz sadašnje tokove i planove, pobudjuju se predstave o nadanjima i očekivanjima i donetim odlukama vezanim za buduću ravan. Iza svetkovina, darivanja, praznovanja, jeća i pića, skriva se najdublji odnos povezanosti ili odvojenosti od najbližih i okolnjih ljudi i dogadjaja i vrednosti.

Naravno, to odavno nije promaklo ni pažnji svih onih koji žive u svetu komercijalne politike, ekonomije i biznisa, te se utrkuju da ponude gotova rešenja sa svim starim i dobro poznatim đakonijama sveta u kome živimo.
Bilo bi interesantno zamisliti kada bi su uoči Novogodišnje noći slučajno susreli svi Deda Mrazovi koji su, već u ovoj ili onoj prilici, osmišljeni.

.

.