Bliski susret...

Nije teško pretpostaviti oduševljenje sa kojim su mnogi antropolozi, u prvim dekadama XX veka, otkrivali ‘nova’ plemena u nekim do tada nedostupnim delovima sveta. Ishod ovog istraživačkog žara za jednistvene prilike posmatranja-učestvovanja ‘in vivo’ različitih 'sociusa' na delu, ubrzo se manifestovao u nizu naučnih publikacija i knjiga posvećenih tematici kulturne antropologije (dela Malinowski-og, Benedict-ove, naravno Mead-ove..).

Logično, nakon što je zemaljski globus detaljno istražen, ponestalo je novih odredišta na kome bi se mogao pronaći po koji 'originalni' domorodac u svom prirodnom habitatu, a sa njima i žara za ovu oblast, sa utiskom da je sve važno već otkriveno i rečeno.

Pre neki dan, BBC vesti, su objavile članak i fotku sa slikom pripadnika jednog od novootkrivenih amazonskih plemena u dubini brazilskih šuma ka granici sa Peruom.

Fascinacija autora članka se vidi kroz dodate indikatore na slici sa osnovnim generičkim objašnjenjima o akterima scene, prikazanim poput zanimljivih voštanih figura nekog muzeja.
Neosetno se previđa reakcija samih ljudi koji su nenajavljeno uslikani, a kojima izgleda baš i nije do gostiju.

O nekim Atlantidama

Prodje nedelja 25.05. neprimetno.

Iz ko zna kojih 'izgubljenih' neuralnih tranzita izrasta fragment predstave o nekadašnjim epopejama povodom Dana Mladosti. Zamišljena 'nedužno' kao simbol radjanja svih budućih pokolenja, a u duhu pokoravanja ljubavi vrhovnom vladaru-poretku.

Scena poznata- Ustreptali mladić/devojka, istaknuti po svojim uspesima, sa štafetom u ruci, će imati priliku da lično vidi i iskaže poruku svih ('...mi ti se kunemo...') našem dragom, voljenom, Maršalu Josipu Brozu (a.k.a. ljubičici beloj). Pomno će se motriti na svaki Titov geg ili omašku u govoru, koja će preko noći postati blagodetni znak mudrosti ili ljudskosti (tada vrlo retki u masi bi smeli glasno reći starosti ili i prvobitne neukosti).

30-tak godina kasnije, odavno bez godišnjeg potkrepljivanja, daleko od sećanja da je i bila jednom ta Jugoslavija, zapitam se gde naizgled nestaju stari, više ne važeći imidži, glasovi, zvuci i pokreti. Koliko ustvari vreme koje brzo melje i pomeće stara zbivanja stalno iznova nam skreće poglede i misli na sled neposrednih brzih tokova svežih informacija.

Tako se Likovi, bez kojih se nekada nije moglo, polako preseljavaju u arhive, sa povremenim pokušajima da ožive u plakatnim ili istorijskim izdanjima. Oni dublje emotivno potkrepljeni doživljaji poput reminiscencija će nostalgično blesnuti pobudjeni nekim aktuelnim trenutkom.

Klimatske promene

Koliko čudnovato kako je moguće ustanoviti često opozitna lica i naličja istog doživljaja. Po pitanju slušanja vremenske prognoze ko nije bezbroj puta prepoznao da se bori sa intenzivnim doživljajem dosade, ili da se spontano isključi prateći vlastiti 'misaoni duh', koji je već odlutao nekim mnogo zanimljivijim tokom. Nesumljivo izazov za vremenske komentatore, koji često svojom odećom i šarmantnim nastupom žude da izazovu promenu kod svojih gledaoca.

Situacija postaje znatno promenjena, ukoliko naša neposredna stvarnost, ili izvesnost odigravanja nekog zbivanja zavisi od tih istih vremenskih prilika. Da i ne govorimo kako se čitava situacija menja sa neprilikama koje često iznenadno donose ćudi prirode.

To me podseća na moju fascinaciju prizorom iznenadne pojave žaba na ulicama posle dobrog letnjeg pljuska. Verovatno u skladu sa tadašnjim dečjim egocentričnim pogledom na svet sam se pitala zašto toliko žabe vole kišu, skoro u potpunosti nesvesna u kakvoj frci se nalaze ova vodozemna bića, kao i verovatno ostali 'stvorovi' čiji je eko-sistem u direktnoj uslovljenosti sa nadolazećom vodom. Ko zna koliko je u stvari bića o kojima mi i nemamo predstavu u takvim prilikama tokom noći menjalo ili branilo vlastito stanište od nadolazećih uljeza odskorašnjih beskućnika.

Klin čorba

Od nedavno prelistavam Dawkins-ov roman Sebičan Gen, koji dovodi u pitanje postojanje altruizma. Niz uobičajenih primera, koji su ranije isticani u široj literaturi, kako pojedine jedinke često komuniciraju u cilju očuvanja potomstva i vrste, autor postupno dekonstruiše uvodeći nova značenja u odnosu na ideju o osnovnoj evolucionoj jedinici multiplikovanja i razmene- genima. Pri tome, sama specifična vrsta i nije toliko bitna u priči o primordijalnom genskom čorbuljaku koji je kroz više milenijsko krčkanje uspešno gradio sve složenije forme života. Stoga, po njemu, 'urodjeni' altruizam i nikada nije zauzimao visoko mesto u evolucionoj lestvici.

Čitajući ovu knjigu, prisetila sam se priče o gladnom vojniku, koji svojim promućurstvom dok traje začinjavanje klin čorbe od namćoraste škrte babe nevoljno čini dobru Samarićanku. Iako je od samog starta starica ocrnjena, ni sam dovitljivi vojnik u celoj priči nije cvećka- ostaje neodvojiv od sopstvene ogoljene gladi kao motiva, a verovatno i slasti nadigravanja i dominacije u odnosu na babine potajne 'gladi'.

.

Pitanje samosvesti i svesti, kao neodvojivih funkcija, koje krase čoveka i uz koje svaki pojedinac može da ima beneficije usled sagledavanja dugoročnih sopstvenih i širih perspektiva opet aktualizuje dileme o altruističkom kao potrebnom i verifikovanom idealu.

No, nije teško pretpostaviti da se problem opstanka ideje altruizma (po Dawkins-ovom prilično strogom kriterijumu, težnja očuvanja šire dobrobiti nauštrb sopstvene), nužno postavlja u sistemima gde po default-u mnogo toga suštinski izostaje, a učesnici žive sa neminovnim strahovima, što naprosto podstiče i pogoni u dejstvo one manje vidljive delove sante leda. U takvim uslovima, upravo potpomognuti tom svešću i samosvešću, možda pojedini neće odabrati altruisitički naspram egoističkog principa.

O ritualima

Priroda procesa u ritualima kao da svojom težnjom ka obnavljanju istovetnih sekvenci potire prolaznost vremena i svedoči o kontinuitetu postojanja osobe kao posebne jedinke ili dela šire zajednice. U isto vreme, kao da na metaforičan način ovladava nepoznatim silama, čime se otklanjaju pretnje koje mogu da naruše lični ili širi sklad.

Egzistencijalistička filozofija, medju univerzalnim obeležjima vezanim za ljudsku egzistenciju, prepoznaje strepnju u odnosu na predstojeću neizvesnost kao neizbežnu pratnju svakodnevnice. Ne čudi stoga, šta za osnovne ritmove života se učvršćuju i pojedine ritualizarane radnje uvežbavane u porodičnom okruženju kroz prihvatanje zajedničke shemate po kojoj ukućani strukturiraju vlastito vreme ili aktivnosti. Ukoliko uspevaju da isprate sopstveni ustaljeni tok, utoliko dostižu i željeni mir i harmoniju porodičnog doma. Tako sa vaspitanjem deteta svi opet učvršćuju sistem verovanja i vrednovanja, kako više ne bi morali da se preispituju, nego nesmetano da žive i rade.

Uvek iznova u šire prihvaćenim ritualima, ljudi su se mogli podsetiti poznatog. Automatski bi pojačavali osnovne ritmove i samoregulativne mehanizme. Oživljavale bi uspomene na prvobitne identifikaciono-relacione sheme u sklopu širih zbivanja ili socijalnih obrazaca.
Na posletku to i jeste u cilju očuvanja zajedničke ideologije koja čini duhovnu vezivnu potku koja omogućava opstajanje specifičnog društvenog statusnog poretka ili uredjenja.

Rituali su poput bedema, uvek bili pred udarom dinamike kulturnih promena (neizostavna mešanja različitih kultura i naroda kroz migracije, vojne pohode i ratove, društvene krize i unutarnje prevrate, tehnološki i naučni napredak). U njihovu odbranu u prvom redu bi stajali institucionalizovani predstavnici religije, ili kulturno-duhovne tradicije ili pripadnici stabilne vladajuće interesne sfere.
Uvek slično, mireći nepomirljivo- težnju za sopstvenom društvenom ekspanzijom (kroz želju za pokazivanjem sopstvene moći, obično kroz ustaljeni ritam igre ceremonijalnog prikazivanja poglavara i podanika) u odnosu na strepnju pred intruzijom pripadnika ostalih svetova.
I uvek sa tendencijom prava na ustaljenost koja proizilazi iz samododeljenog prava na definisanje istine.

Ritualna koreografija naše stvarnosti omogućava da se godinama unazad odigrava čudan spoj različitih ideoloških svetova. Oslobodjen kućnog pritvora, Uskršnji zeka po obavljanju svoje hrišćanske misije će okrenuti glavu u odnosu na predstojeću Prvomajsku proslavu, bez crvenog barjaka, sada već ošamućenog proletarijata. U osnovi ove pojave, bez obzira što je zub vremena dobrano načeo oba ova tako različita sistema verovanja, opstaje ljudska potreba za poznatim i prepoznatljivim ritualnim uljuljkivanjem koje će bar trenutno odagnati strepnju i neizvesnost koja nas svakodnevno prati.

Trenutna ili odložena gratifikacija

U seriji experimenata u periodu dužem od 6 godina (1968-1974) u vrtiću pri Stanfordskom Univerzitetu ispitivano je u više navrata oko 550 dece, prosečnog uzrasta oko 4 godine. Eksperiment je vodio Walter Mischel, koji je zamislio zanimljivu problemsku situaciju. Svakom detetu bi predočio nakon što bi mu pružio čokoladicu da će dobiti dve, ukoliko sačeka dok se eksperimenatator ne vrati. Pred njih bi stavio zvonce na sto, da mogu da prekinu neprijatno čekanje. U svakom slučaju kako god da izaberu sledio im je početni ulog.

Osim zanimljivih podataka o različitim uzrasnim mogućnostima odolevanju pred iskušenjem (dobar deo najmladjih predškolaca bez obzira na sopstvenu želju da udvostruče ulog, često bi odmah po izlasku eksperimentatora pojeli slatkiš), ova longitudionalna studija je omogućila da se posmatra šta se dešavalo sa istim pojedincima koji su diferencirani u odnosu na početnu mogućnost odlaganja gratifikacije. U tu svrhu je ista populacija sada već odraslih osoba više puta ponovno ispitivana.

Naizgled bezazlena situacija izlaganja čokoladnom iskušenju predškolaca i njihova trenutna/ odložena reakcija prepoznata je kao vitalni prediktivni pokazatelj njihovog kasnijeg uspeha u životu (počev od akademskih postignuća, stabilnosti i zadovoljstva na ličnom, emotivnom, interpersonalnom planu, uz veći stepen samopouzdanja, efikasnosti, izbegavanje konflikata ili stvaranje zavisnosti od psihoaktivnih supstanci i slično ).

Koliko god nepopularno zvučalo, odlaganje neposrednog udovoljavanja sopstvenoj želji, odnosno mogućnost samokontrole i afektivne regulacije kroz voljno usmeravanje pažnje sa vrlo poželjnog sadržaja koji naizgled može trenutno da pruži satisfakciju, ka podsećanju na bitnije dugoročnije ciljeve se ispostavlja kao ključni elemenat strategije suočavanja sa distresom, različitim frustracijama i neprijatnostima u životu.

Negativne kampanje

Iako dosadašnji pokazatelji efekata niti potkrepljuju, niti opovrgavaju ovaj stil promovisanja sopstvenih programa, godinama već kako u svetskoj, tako i domaćoj propagandi, regularno mesto zauzimaju medjusobna javna podmetanja i blaćenja protivkandidata.

Bez obzira na motive pojedinih izbornih štabova (postizanje kratkoročnog šok efekta ili možda promene stavova na duže staze kao u slučaju 'sleeper effect-a', ili učvršćivanje stavova postojećih pristalica...), izgleda da ima dosta interesenata koji s užitkom prate 'kako leti perje'. No, kakav god ishod negativne kampanje izazivale (neretko i kontraproduktivan u vidu blage mučnine i gadjenja) sa svakim se 'incidentom' skreće pažnja javnosti od procenjivanja validnosti argumenata pojedinih strana, kao i od ekstrapolacije u kom će se smeru dalje odvijati dogadjaji kada nečiji konkretni planovi i programi postanu deo svakodnevnice.

Od prvih primera video propagande, kakav je klip 'The Daisy' ( korišćen u kampanji L.Johnson-a, davne 1964.) stvari su se kreativno razmahale, kao u ovoj parodiji: