O vaspitanju, o batinama...

Zadnjih dana svedoci smo medijske polemike Zorana Milivojevića i jednog dela stručne akademske javnosti (pogledaj recimo Peščanik) u vezi upotrebe telesne kazne u vaspitanju dece.


Stičem utisak da se ovakvom polarizacijom mišljenja koje isključivo tretira aspekt vaspitnog sredstva, ili u krajnjoj liniji metoda vaspitanja, utire put za uvođenje banalizacije psiholoških koncepata i pristupa, čime javnost vrlo lako može da se i sama polariše-

S jedne strane, u Milivojevićeve pristalice i simpatizere, u njemu videći osobu koja nosi baklju tradicionalne porodične kulture iz koje je potekao s parolom „Batina je iz raja potekla“ ili „Porodica je svetinja“, ili „Čemu cela priča o pravima i potrebama vulnerabilnih kategorija koja se naduvava sve više i odnosi i na problematične kategorije ljudi (koji to naravno koriste), dok se nasuprot tome narušava čovečji, ergo roditeljski autoritet u sopstvenoj kući“ ;

S druge strane, možemo videti ljude koji teže po svaku cenu da se primeni deo saznanja iz humanističkih nauka, kojima su posvećeni, ponovo otkrivajući da kultura u kojoj su potekli je mesto neproduktivno za razvoj, promenu starih paradigmi, u kojima je verovatno tradicionalno ukorenjen otpor bilo čemu što se shvata kao produkt zapadne civilizacije, dok nasuprot tome u sopstvenoj kulturi se nameću despotski stavovi onih koji baš najviše psihološki (a bogami i ekonomski) profitiraju iz takvog pristupa.

Ukoliko se isprate retorike jednih i drugih, može se uočiti da su i oni sami svesni da njihove debate dotiču i neka dublja idejna razmimolilaženja, te nije neretko videti da je baš Milivojević zastupnik teze da će jedan od osnovnih problema naše kulture biti kolektivni samoprezir i osećaj nipodaštavanja u odnosu na svakakve pomodne novotarije koje se uvoze sa zapada, dok s druge strane pomenuti predstavnici humanističke akademske javnosti će postavljati pitanja društvenog preispitivanja i prihvatanja kolektivne odgovornosti za niz tragičnih propusta i destrukcije koji su se dešavali u ne toliko dalekoj prošlosti u našem podneblju.

Ono što uočavam jeste da se u pozadini i jednih i drugih gledišta, zanemaruje da u ovom u osnovi filozofskom poprištu ideja lako provejavaju kartezijanske (Dekartove) podele na umno, ergo duhovno i telesno/ fizičko, koje u kombinaciji sa hrišćanskom tradicijom vrlo lako se može pretvoriti u sintagme- duhovno, Božansko ( kao viši, poželjni aspekti) i nasuprot tome, telesni, kao niži, prizmeniji aspekti čovečjih strasti i nagona, čega čovek itekako treba da se odriče i da kontroliše.

(što naravno ni na jedan način ne smeta upravo pravoslavnoj tradiciji da istovremeno veliča i koristi moć, autoritet, patrijarha, odnosno muškarca kao oca u porodici koji ima pravo i dužnost vaspitača/ a što se neretko videlo i na nekim neslavnim primerima pojedinih crkvenih predstavnika koji su se latili i prevaspitanja narkomana batinama pre neku godinu).

Pristupajući ovim temama vrlo lako se zaboravi da iza fizičke kazne postoji itekako često netoliko transparentan psihološki /ili duhovni odnos roditelja i deteta, kao i da i oni navodno samo verbalni, ili psihološki pristupi imaju svoje neverbalne aspekte koji se često i mnogo više urezuju u svest deteta..Isto tako, neretko ovi pozadinski psihološki aspekti boje fizički aspekt kazne više nego sama fizička kazna.

Mislim da je pravo pitanje koliko destruktivnosti ima u jednom ili drugom pristupu (kada je samo pojavno vidljiv telesni aspekt kazne, a u pozadini se naravno uočava i psihološka disonanca roditelja i deteta sa plejadom niza intenzvinih i često bolnih i silovitih osećanja; ili kada je u pitanju navodno samo psihološki empatički pristup, uz niz neverebalnih aspekata koji dotiču pitanja emocionalnog tonaliteta, telesnog stava i ponašanja a koji grubo narušavaju integritet dečije ličnosti).

No, ne vidim da se i ovako modifikovanim dijalektičkim pristupom dotiču niz drugih važnih socijalno-psiholoških i drugih pitanja o kojima se nije ni govorilo... Ne treba prevideti da ni sama deca nisu ista, pošto svako od njih ima svoje lične osobenosti od samog starta i da je uvek u pitanju interakcija između specifičnih fakora – osobenosti roditelja koji nije izlovan u odnosu na svoju partnersku relaciju, veze sa svojim roditeljima, prijateljima,.. kuluturnom pozadinom, deteta sa svojim individualnostima i specifičnih životnih okolnosti. Ono što je uspešno u jednom trenutku za jedno dete, možda i za to isto dete neće biti funkcionalno u drugoj situaciji koja se možda dešava par dana kasnije...(a da ne govorimo koliko postoji dijaloga i odnosa vaganja i uravnotežavanje dece i odraslih kroz razvoj i oblikovanje jedne osobe).

Pri tome, opet se uopšte nismo zapitali u kakvom se položaju danas nalazi jedna prosečna porodica u našem društvu?

Koliko je za današnje doba, vrlo lako prepoznati da se roditelji, često kao ljudi osećaju ’uniženi’, odnosno svakodnevno suočeni sa stvarnošću u kojoj bez obzira na svoj veliki rad i zalaganje ne uspevaju da obezbede osnovna sredstva za život, a samim tim i dalje kultivisanje svoga deteta u smeru vrednosti u koje veruju..Koliko puta u zadnje vreme u radu čujem, nismo u mogućnosti da dalje školujemo svoje dete (a da ne govorim da je u pozadini pitanje i onih drugih, koji govore- toliko smo ulagali i deca su završili studije, ali su i dalje nezaposleni, ili zaposleni su ali ne primaju plate već neko vreme..)

Ne treba prevideti da živimo u rastrzanom društvu, opterećenom prošlošću i sadašnjašću svakakvim kriminalima, lažima, hipokrizijama uz nepotističke političke aspekte koji su istrenirali narod da postaje s jedne strane vrlo osetljiv na bilo kakve uticaje od spolja, a s druge strane baš zbog toga su izgleda spremni da budu prevejavani svakakvim uticajima koji im nude iluzije da će se brzo promeniti njihovi položaji na bolje, ili da postoji mogućnost da se zaštite od tzv. razornih uticaja, koji će ih još više obespraviti.

Ukoliko se želi postati posvećen roditelj, na žalost, nije lako održati visoku, a pogotovo nedodirljivu roditeljsku baklju autoriteta ili idealizovane empatske pozicije.

No, mislim da to i ne bi trebalo da bude cilj, pogotovo ako imamo na umu da kritički um deteta koji je preteča razvoja slobode njegovog mišljenja se upravo i jača preispitujući autoritet svog roditelja, od koga se traži da ličnim primerom i delom pokaže kako se snalazi u pojedinim specifičnim ljudskim situacijama.

Kao i što beskrajna empatija roditelja u nekim situacijama izbegava suštinski aspekt konfrontacije u odnosu na pojedine nestišljive tendencije deteta koje vrlo lako preplavljuju resurse roditelja i mogu da vode u ’psihološke tirade’, pritiske, ucene, ubeđivanja i druge vrste narušavanja dečjeg intimnog sveta.

Neke moje refleksije

Čekajući da započne skup na kome ću izlagati, upoznala sam se sa mladom volenterkom koja je pomagala u organizaciji ovog skupa. Kada smo se međusobno predstavile i kada mi je rekla da je student završne godine Psihologije, sa započetom edukacijom iz jednog psihoterapijskog modaliteta, dodala je pomalo skrušenog i potištenog izgleda.. „ ali, ne znam da li ću ikada imati prilike da radim to.“

To me je podstaklo da joj iskažem vlastito iskustvo o snalaženju  nekih mladih kolega i koleginica koji su završili master studije psihologije. Naime, u bolnici gde sam zaposlena i radim godinama kao psiholog, bila sam u prilici (zajedno sa ostalim koleginicama i kolegom) da budem supervizor četvoro mladih, nadarenih i pre svega, vrlo radnih i zainteresovanih ljudi koji su  obavljali svoj pripravnički i stručni staž.

Podelila sam sa njom saznanje da je upravo kandidat koga sam neposredno supervizirala već uveliko u toku da se preseli u Norvešku, gde je aplicirao i prevodio svoje diplome, iznoseći kako je već zadnje dve godine marljivo učio norveški jezik. Potom sam navela da jedna koleginica je konkurisala već na više mesta i nije uspevala da se zaposli kao psiholog, te se privremeno zaposlila u turističkoj agenciji. Preostalo dvoje još uvek stažiraju.

Pri tome, mlada volenterka- koleginica se otvorila i rekla..“ ja baš o tome razmišljam..moj brat (koji se sa suprugom preselio u Norvešku od ove godina, a tamo je odlazio već 4-ri sezone unazad radeći fizičke poslove) me zove da i ja dođem i odlučim da tamo živim.“...

Možda iz perspektive mojih profesionalnih interesovanja kao psihologa-psihoterapeuta koji radi sa adolescentima i njihovim roditeljima, možda kao osoba koja prenosi svoja znanja, supervizira i bodri mlade kolege i koleginice psihologe, verovatno delom i iz perspektive majke kojoj dete je u završnoj godini srednje škole, kao i iz ugla ličnog iskustva osobe koja je od upisa na fakultet pre 28 godina ostala godinama u kontinuiranoj edukaciji i profesionalnom usavršavanju da bi sebe formulisala kao psihologa/ psihoterapeuta... postala sam svesna u kojoj meri nije lako pronađi odgovore u vezi dalje perspektive mladih osoba u našem sistemu.

Otud i početni naslov mog današnjeg bloga- Quo Vadis.

  

Quo vadis?

Imala sam priliku da izlažem na ovogodišnjem IV kongresu psihoterapeuta Srbije koji se održao u periodu 30.10.-02.11.2014. godine u Beogradu.

Tema mog  izlaganja je bila naslovljena „ Dijalektički odnos  balansa predstava adolescenata i roditelja: Fantazije procvata ili sunovrata.

U pitanju je prikaz mog višegodišnjeg rada u oblasti psihologije / psihoterapije u  kome istovremeno radim sa adolescentima, ali i  sa njihovim roditeljima, sa ciljem razumevanja i približavanja njihovih ličnih životnih narativa, ne bi li se pri njihovoj svakodnevnoj komunikaciji moglo iskristalizovati dragoceno iskustvo koje i jedni i drugi imaju na jedan nov, intersubjektivistički način.

S jedne strane roditelji, što lično, što kroz kolektivno sećanje njihove porodice, stečene uticaje življenja u aktuelnom društvu poslednjih decenija ’krize i stradanja’ u Srbiji su poneli i iskusili niz značajnih saznanja.

S druge strane mladi koji tek stasavaju sa svojim težnjama i htenjima, normalnim potrebama za uključenjem u krugove svojih vršnjaka, za traženjem sopstvenog smisla i značenja u našem društvu i koji su isto tako već  poneli i oblikovali svoje predstave...

Adolescenti  su pozvani da zauzmu mesto sagovornika sa svojim roditeljima, sa kojim mogu da otvaraju teme koje su doticale i koje dotiču i njih i roditelje iz aspekta univerzalne egzistencijalne istine ljudskog bića u svetu.

Roditelji su pozvani da otvore neka lična,  intimna pitanja i razmisle o nekim svojim ključnim životnim odlukama pred svojom decom,  a koje su od relevantnosti za upravo predstojeće razvojne momente koje njihovo dete adolescentnog uzrasta proživljava ili mu tek predstoje.

Po mom uverenju i iskustvu, ovakav vid rada omogućuje i jednima i drugima da postupno prevazilaze područja nesklada, razmimoilaženja, sukoba i da dotiču pojedina univerzalna životna pitanja prevashodno menjajući svoj odnos prema tekućem ili predstojećem životnom iskustvu- sa mnogo više sluha, uvida i razumevanja za specifičnost i jedinstvenost samog sebe, kao i drugog, sveta u kome živimo i slično.

                                                                    ...................

Integrativni Multidisciplinarni Pristup - Rad sa Dementnim Osobama

Melita Janošev, OB 'Đ. Joanović' Zrenjanin

Igor Damjan, OB 'Đ. Joanović' Zrenjanin

Rezime:
Višedisciplinarni pristup praćenja promena kognitivnog statusa i opšteg funkcionisanja starijih osoba sa različitim vrstama demencije predstavljaju nužnost savremenog doba. Neurološko kliničko-dijagnostičko ispitivanje pored primene standardnih postupaka korišćenjem savremene tehnologije (MRI, CT, Doppler, EEG..) ima koristi i od psiholoških/ neuropsiholoških ispitivanja koja pružaju korisne podatke o aktuelnom mentalnom statusu osobe i njenim realnim funkcionalnim mogućnostima.
Prilikom psihološkog ispitivanja, uključivanjem članova porodice (predstavnika aktuelnih značajnih drugih) se vrlo rano može ispratiti dinamika koja prati promene na relacionom planu doživljavanja selfa učesnika i promene njihovih međusobnih relacija u domenu svakodnevnog funkcionisanja.
Psihološko ispitivanje uz primenu neuropsiholoških tehnika omogućuje da kako sama osoba, tako i prisutni značajni drugi, steknu potrebne uvide u aktuelne odlike mentalnog funkcionisanja osobe s promenama i na potrebe akomodacije predstava i očekivanja, što će kasnije omogućiti i da mnogo više imaju sluha u kojim segmentima je potrebno da podstiču osobu da traži alternativne načine prilagođavanja, a u kojim segmentima je naprosto potrebno da se uključe i na sebe prihvataju pojedine segmente odgovornosti, a da pri tome vode računa o nenarušavanju integriteta ličnosti osobe s promenama.
Na površinu isplivajaju i načini na koji svako od njih navedeno emocionalno doživljava, kako se sa višestrukim teškoćama svakodnevno nosi- stiče se uvid i u odnosu na procesni integrativni model relacionog selfa (koji se velikim delom oslanja kako na CAPS model (Mischel & Shoda), kao i što ukazuje na vrlo laku aktualizaciju i transfer primarnih relacionih matrica na aktuelne značajne figure (Relacioni Self /Andersen & Chen)). Neophodno je i prilagoditi sopstvene regulacione strategije (Higgins-ovi modeli regulacionih fokusa).
Ključne reči:
demencije, kognitivni skrining, relacioni self

Integrativni relacionistički model rada sa adolescentima i roditeljima

Janošev Melita, OB "Đ. Joanović" Zrenjanin

Rezime

Prikaz istovremenog rada sa adolescentom i njegovim roditeljima. Cilj je prevazilaženje zastoja na planu njegovog samoostvarenja, ostvarivanje balansa pri realizaciji željenih (promotivnih), naspram očekivanih, potrebnih (preventivnih) aspiracija putem analize i dekonstrukcije značenja njihovih aktuelnih i transfernih relacija. Posebni osvrt je na osvešćivanju predstava sebe-s-drugima (u sklopu šireg koncepta relacionih self-ova (Andersen & Chen)) svakog prisutnog člana porodice.

U osnovi procesni model psihoterapije, zasnovan na širokoj platformi CAPS modela (Mischel & Schoda); uz koji se integrišu koncepti Relational Selves (Andersen&Chen); Promotion/ Prevention regulation focus (Higgins); uz sveobuhvatniji pregled pristupa koji nude relacionalistički psihoanalitičari koji rade sa decom/ adolescentima (Pantone, Jacobs).

Osnovni cilj je da se istraže mogućnosti novog ko-konstruisanja/ odnosno osmišljavanja onoga što se zbiva među njima, ne bi li se stvorio psihološki prostor za promene postojećeg i istraživanje i testiranje novih rešenja koja ih neće dovoditi u već predvidljive repetativne obrasce (transferne relacije/ misinterpretacije) koji samo pojačavaju već postojeće defanzivne strategije kod svakog člana ponaosob, utvrđujući njihov sistem doživljavanja i uverenja.



(Iz rezimea mog rada predstavljenog na II Kongresu Psihoterapeuta Srbije)

Odložena Gratifikacija II

Pre 40-tak godina, započeti poznati Marshmallow experiment, koji je omogućio W. Mischel-u, da na originalan način pristupi istraživanju uspešnih, odnosno neuspešnih strategija odlaganja gratifikacije kao prediktivnog faktora samoregulacije, decenijama kasnije, ukazuje na suštinske razlike nekadašnjih predškolaca. Naime, kako su Metcalfe i Mischel (1999), formulisali objašnjavajući ovaj fenomen, u osnovi prilikom izlaganja iskušenjima tipa „apetativnih stimulusa“ kod osoba se prepliću uticaji dva međusobno nezavisna neurokognitivna sistema samokontrole- tzv. „cool“ ili „hot“ sistem procesiranja, u zavisnosti da li su aktivirane kognitivne strategije neutralizacije i „hlađenja“, tj. mogućnosti distanciranja od neposrednog predavanjima „čarima“ opojnih i poželjnih stimulusa koji mame. U tim situacijama, mada postoje vrlo primamljivi stimulusi, koji vrlo lako privlače pažnju, uspešno se zadržava mentalna prisebnost, svest i refleksivnost, ukoliko osoba ostaje psihološki distancirana, aktivirajući u sebi osobu, koja više posmatra i misli o prioritetima i prednostima koje će uslediti, nego osobu koja s posmatranjem sve više čuvstveno oseća i stimuliše u sebi želju za neposrednom gratifikacijom i prepuštanjem užitku. U skorašenjem eksperimentu koji su B.J.Casey i saradnici (2011) sproveli sa istim pojedincima, sada već ljudima u 40-tim godinama života, se uočilo da se nekadašnji mališani ponašaju na sličan način kako su to činili i u detinjstvu. Na njihovim fMRI snimcima se moglo videti da se u situacijama, kada su se opet našli pred „atraktivnim izazovom“ (primamljivijim njihovom sadašnjem uzrasnom dobu) kao i do sada u više navrata, aktiviraju specifični neuralni korelati – ili „cool“ ili „hot“ sistemi procesiranja. Aktiviraju se prefrontalne regije (inferior frontal gyrus) u slučaju „cool“ sistema, sa mogućnošću samokontrole ovih osoba, uz prevlast egzekutivnih funkcija, ukoliko su oni do sada uspešno izgradili načine odupiranja iskušenju. U slučaju „hot“ procesiranja aktiviraju se regije „limbičkog, emocionalnog mozga“, za koji se vezuju sistemi želja, pod uplivom stimulusa (ventral stiriatum). Pretpostavka autora je da „hot“ sistem pred iskušenjem, naprečac, instantno preuzima, tj. inhibira kognitivnu kontrolu nad ponašajnim planom, kod grupe pojedinaca koja je godinama unazad u sličnim situacijama, naprosto posezala odmah za poželjnim stimulusima, bez mogućnosti pronalaženja načina odvraćanja pažnje ili osmišljavanja konteksta u kome se nalaze.


.

S ovim saznanjima može se bolje razumeti kompleksnost ovog fenomena- kao manifestacije večito cirkularnog obrasca u kojem se isprepliću „nature- nurture“ faktori- gde primarne tendence, kroz određeni neuralno lakše dostupni potencijal, u posebno primamljivom socijalnom kontekstu, naginju ka izbornom ponašanju, koje vodi ka specifičnom životnom iskustvu, koje pojačava primarne tendence... U svakom slučaju postaje jasnije u kojoj meri je bitno izgrađivati načine sticanja uvida, refleksivnosti i samokontrole, ne bi li se uspešno moglo balansirati u smeru nužno potrebnog neposrednog odlaganja i potonjeg zadovoljavanja želja. Naravno da time postaje osvetljena i uloga primarnih i potonjih relacionih kontakata u kome bi značajni Drugi u početku bili spoljašnji moralni i afektivno regulativni potporni sistem, a kasnije roditelji, tj. samo oni, koji mogu da uživaju u tome što su potpomogli oblikovanje osobe koje u sebi nose potencijal za samosvojni vitalni i afektivno regulativni bilans koji ih usmerava ka postizanju kako socijalnog, tako i individualno psihološkog kulturnog dobra.

Pripadnost i različitost- integracije u psihoterapiji

Proteklog vikenda, kako je i očekivano u skladu sa praksom iz poslednje dve godine, održan je III Kongres Psihoterapeuta u Beogradu. To je bila ponovna prilika da se okupi veći broj učesnika, psihoterapeuta, edukanata, kao i onih koji gravitiraju i poštuju ovaj domen i svojim doprinosima promovišu ovaj vid profesionalne delatnosti. Ovaj put smelo se uputilo ka istraživanju polja potrebe za različitošću, ne bi li se nužno prepoznavala srodnost u ulozi terapeuta, koji pristupa na kraju istim, ne tako lakim dilemama- kako shvatiti večitu kompleksnost čoveka kao bića, koje je pod stalnim uplivom međuigre bio-psiho-socijalnih faktora u nastajanju i nestajanju, večitom menjanju svoje forme pojavljivanja, prisustva i sadejstva. Još važnije pitanje je kako mu pomoći u odnosu na niz otvorenih pitanja vulnerabiliteta koja ga muče, bez obzira da li je reč o aspektima fenomenološkog doživljaja, nekih patoloških psihičkih, somatskih ili graničnih domena ili specifičnih životnih razdoblja, životnih situacija ili konteksta u kome se nalazi. Iz toga, nužno se otvorila i potreba za sagledavanjem gde su granice, različitosti doprinosa specifičnog modaliteta, metode, a gde se, različite perspektive posmatranja i različiti pristupi rada i primene tehnika, mogu susretati i dopunjavati, ili čak i integrisati u formu novog jedinstva, ne bi li se postigla bolja efikasnost u tretmanu koje će voditi ka transformaciji u smeru razvoja i otvaranja novih mogućnosti realizacije subjekta koji je u tretmanu. Kako sam, sama imala prilike da budem prisutna završnog dana Kongresa, u susretima sa kolegama, koleginicima, stekla sam utisak da se nisu mogla izbeći ni niz širih društvenih pitanja, koja utiču kako na naše klijente/ pacijente, tako i na same psihoterapeute i kao individue i kao osobe koje pripadaju pojedinim psihoterapijskim modalitetima ili grupama.

Odnosi u Psihoterapiji

Oktobra protekle godine, održan je II Kongres Psihoterapeuta Srbije, sa ciljem otvaranja pitanja raznovrsnih odnosa koji mogu da se postave tokom psihoterapije.

Bilo je interesantno pratiti spoj raznovrsnih uticaja i ideja, na ovu kompleksnu temu, od onih autora, koji su obeležili nastanak ove oblasti u našoj zemlji, preko autora koji se trenutno zalažu za dalji razvoj  i primenu psihoterapije, do budućih pokolenja.

Kao novina i mogućnost premoštavanja većih prostornih razlika, prvi put je korišćen Skype, kojim je bilo omogućeno svima da neposredno slušaju profesora Švrakića, koji je predstavio svoje ideje o mogućnostima primene psihoterapije, iz ugla razvoja epigenetike.

Bilo je prilike da se dotaknu i ona manje prijatna, mesta razmimoilaženja, senki, neuspešnih i nerealizovanih odnosa, s ciljem otvaranja dijaloga i uspostavljanja potencijala za buduće sadržajnije kontakte, između različitih psihoterapijskih modaliteta, u susret sledećem kongresu, koji će i otvoriti pitanje mogućnosti integracije.

O Zavisti i Ljubomori

Insert iz emisije Zdravlje Pre Svega, RTV, od 30.06.2012

O golicanju mašte

Čarls Darvin je u svom poznatom delu o ekspresiji emocija kod ljudi i životinja (1872), na vividan način, opisao kompleksne instinktivno emocionalne sisteme, koji u svoj svojoj raznovrsnosti, plene našu pažnju omogućujući da sebe prepoznajemo u nizu životnih situacija koje očito nisu samo specifične za nas hominide, nego i za širi životinjski svet sisara.

Opisi vokalizacija, facijalne ekspresije, refleksnih senzo-motornih radnji i kompleksnijih ponašajnih obrazaca u različitim emocionalnim situacijama prosto izviru u saću života naglašavajući principe opstanka različitih vrsta kroz opise emocionalne ekspresivnosti svake jedinke ponasob.

U odeljku posvećenom istraživanju sreće, radosti, ushićenja vrlo smelo uvodi ulogu golicanja koje oslobadja smeh kod najmlađih pokolenja kako ljudskih, tako i antropoidnih majmuna, sve vreme pronalazeci načina da dotakne i kompleksnija pitanja humora, imaginacije, smeha ili osmeha odraslog čoveka.

Da ove teme nisu bile samo bledo navučene antropomorfističke teze, pobrinulo se niz istraživača iz neuro-bihejvioralnih oblasti.

M.D.Ross, M. J. Owren-a i E. Zimmermann su pre dve godine objavili svoju studiju akustične (fonološke) glasovne analize 'smeha' izazvanog golicanjem kod 4 vrste velikih majmuna (orangutana, gorila, šimpanza i bonoboa) i ljudskih infanta s ciljem da ustanove evolucione korene vokalne ekspresivnosti. Ustanovili su da, bez obzira, što se smeh odojčadi, razlikovao od glasovnih mogucnosti svih preostalih (po svojoj specifično vokalno bogatijoj ekspresivnosti povezanoj sa raznovrsnijim socijalnim kontekstima), istovremeno se mogu ustanoviti i bliže veze sa zvucima smeha pri golicanju i sponatnoj igri koje proizvode afrički primati (upućujući na našeg zajedničkog evolucionarnog rođačkog pretka koji se 'smejao' negde pre 10 do 16 miliona godina), nego sa azijatskim orangutanima koji su više proizvodili zvuke svojstvene ostalim sisarima.

. . .

Trenuci kada je grupa šimpanza prvi put osetila miris nesputanog otvorenog prostora i mogućnost da slobodno iskorači iz zatočeništva kaveza u kome su boravili 30 godina, sponatno su obasjale njihove facijalne ekspresije osmesima nenadane sreće koju su odmah međusobno podelili grleći se...

Prvi Kongres Psihoterapeuta Srbije

Protekle nedelje održan je naš prvi kongres u Beogradu, s ciljem da se pronikne u opšta pitanja nama svima toliko poznatog i bliskog mentaliteta. Svoj doprinos pored predstavnika različitih psihoterapijskih modaliteta koji su istančali sopstvene poglede pri susretu sa pitanjima identiteta, pripadnosti i promene, dali su i neki od poznatih akademika, profesora našeg zajedničkog kulturolškog i naučnog podneblja.

Kao što se da pretpostaviti, ovakva tematika se mogla otvarati jedino iz proširene perspektive, gde se susreću različiti uglovi posmatranja- od opštih antropološko-kulturoloških postavki i studija, pitanja socijalne, opšte i psihologije ličnosti, do spona sa našim istorijskim korenima koji su blisko povezani sa pitanjima našeg geo-strategijskog, političkog, društveno-ekonomskog modela...

Uočene su bitne karakteristike, kao večite tenzije proistekle iz specifičnog položaja podneblja koje je na večitom raskršću, gde se gradi kolevka jedne kulture, zajednice i pokušava da se poveže spona prošlosti, sadašnjosti, anticipira zajednička budućnost naroda, ljudi, u stalnom previranju suprotnosti, različitih često nepomirljivih interesa i smernica, učestalih društvenih kriza i stradanja... Dotakla su se pitanja veza transpersonalne celine, opšte generičkog karaktera, s nacionalnim, društvenim bićem, pripadanjem različitim grupama, do pojedinačnog, ličnog rasta i razvoja, kao i pitanja kolektivnog, grupnog, pojedinačnog nesvesnog, uz neizbežna pitanja senki, otpisivanja, negacija, projekcija, disocijacija, ...(kao i niz drugih koncepata u skladu sa specifičnim jezicima različitih modaliteta).




Naravno postavila su se i pitanja identiteta psihoterapeuta kao grupe profesionalaca koji streme da izgrade nezavisnu profesiju psihoterapije kao što su to učinile naše kolege u Evropi koju deceniju ranije. Tome su doprinele prezentacije autora, psihoterapeuta različitih psihoterapijskih modaliteta, koji su ukazivali na mogućnosti vlastitog doprinosa u mnogim sferama zaštite 'mentalnog bića' našeg podneblja, s ciljem da se pronađu mesta za promene mentaliteta u smeru rasta i razvoja, mogućnosti povezivanja sa iskustvima i saznanjima iz prošlosti, uz očuvan kontakt sa neposrednim i otvaranje prema potencijalima budućeg.

Na završetku svake večeri, kada bi se sakupila grupa od svih prisutnih učesnika, usledila bi posebna dinamika dijaloga sa svim teškoćama usaglašavanja naših 'psihoterapijskih mentaliteta', sa kreativnim potencijalima i mogućnostima prevazilaženja različitosti i pronalaženja zajedničkih mesta i aspiracija...

Sećanje na P. Chodoff-a

Juče sam čula da je umro Dr. Paul Chodoff (Predsednik American Academy of Psychoanalysis, Profesor kliničke Psihijatrije, Urednik American Journal of Psychiatry i knjige Psychiatric Ethics “the most important book in Psychiatry”, kako je neki nazivaju...).

Imala sam priliku da pročitam dva njegova skorašnja članka. I u jednom i u drugom se susrećemo sa čovekom koji je kroz dugogodišnju praksu bio svedok mnogih promena medicinske paradigme i društva u globalu što je bojilo i sam odnos prema različitim psihičkim pojavama i često na artificijalni način gradilo granicu između normalnog i patološkog.

Osvrt na novu definiciju zavisnosti

Pri susretu sa nedavno objavljenim članakom posvećenom razumevanju fenomena zavisnosti, a zasnovanim na savremenim naučnim trendovima proizašlim iz niza neuropsiholoških studija (ASAM- Public Policy statement: Definition of Addiction, april 2011) zapitala sam se koliko ima istine u iskazu 'čovek je tvorac svoje sudbine'.

Novija neuropsihološka saznanja pružaju potku razumevanja međuigre različitih, za oko nevidljivih, neuro-spona koje potpomažu da se iznova izgrađuje dinamičan složeni sistem nečije ličnosti, koja gradi doživljaj bivstvovanja u svetu, inkorporirajući zavisničke obrasce gratifikacije stopljene sa prirodnim fiziološkim resursima zadovoljenja bazičnih nagona (koji su povezani sa doživljajima ispunjenja /zadovoljstva/ nagrade).

Od početne potrage za što češćim dosezanjem stanja blaženstva/ zanesenosti / uzbudjenja (bez obzira da li je u startu rešavanje pitanja dokolice, uključivanje u lanac instant gratifikacija u različiitim domenima življenja, ili pokušaji anuliranja stanja distresa), osoba poseže za različitim stimulusima (hemijskim ili nehemijskim supstancama ili opsesivno-kompulsivnim aktivnostima), koje postupno prerastaju u doživljaje nužnosti, neretko kompulsivne prisile, bez kojih nije moguće zamisliti sopstveno funkcionisanje. Time posredno gubi i mogućnost izgradnje emocionalnih životnih uvida izgrađenih na sopstvenom ili tuđem životnom iskustvu, limitirajući sopstvenu svest o sebi, svetu, drugima i različitim mogućnostima snalaženja ili suočavanja sa životnim teškoćama i problemima.
Bez obzira na visoko predvidljivi lanac eskaliranja patnje i stradanja sa progresivnim povećavanjem novih problema, sami akteri (a ne samo osobe koje posmatraju sa strane) postaju svedoci 'slepe repeticije' gde često godinama uspešeno održavaju sopstvene zablude štiteći područja vlastite zavisnosti. Neretko dok sama osoba s ovim problemom, se ne susretne sa svojim ogoljenim odrazom, u samodestrukcionom 'zanosu' zavisnosti, male su šanse za prekid ovog složenog neuropsihološkog 'domino-sistema'.






Paralelno s neuropsihološkim studijama, iz ugla psiholoških naučno-istraživačkih projekata, poput Mischel-ovih 'marshmallow' eksperimenata, otvorena su vrata uvidu u prognostički značaj mogućnosti odlaganja trenutne gratiifikacije u cilju ostvarivanja dugoročnije odložene beneficije (što se kroz longitudinalnu studiju manifestovalo kao i distinkcija pojedinaca koje uspevaju da ostvare akademska i životna postignuća i da se odupru ulaženju u zavisnički cirkularni krug).
Lako se postaje svestan vrednosti razvojno psihološke dimenzije koja je utkana i u specifični socijalno-kulturološki neksus, kao faktora koji bi omogućio potencijal izgradnje složenog motivacionog sistema individue pri odlučivanju, sa posebnim osvrtom na kognitivne, emocionalne ili ponašajne aspekte samokontrolnih mehanizama.

Carevo Novo Odelo

Simpatična slika majke i sinčića u igri u kojoj mu boji nokte u fluorescentnu roze boju koju on najviše voli, objavljena u časopisu J.crew, (gde je dotična mati predsednik i umetnički director) vrlo brzo je izazvala žestoku polemiku. Sa jedne strane je desničarski, konzervativni blok, koji u njoj vidi nekritičnu majku koja pothranjuje u sinu transseksualizam i skoro sigurno unosi konfuziju oko njegove buduće polne identifikacione uloge, (ako ne i što ga jasno oblikuje u budućeg homoseksualca) i onih ljudi liberalnih shvatanja, koji su se potrudili da uzvrate uvredama vraćajući konzervativcima slike uskogrudih i rigidnih ljudi koji ne prezaju da u bilo kojoj prilici iz za sebe izabrane moralizatorske pozicije sputavaju slobodu i kreativnost onih drugih koji ne robuju prototipovima i kulturnim sterotipijama…

U polemiku su se ubrzo uključili i stručnjaci sa smirujućim tonovima, koji su podsetili javnost (pogotovo onaj deo koji je homofobičan u osnovi) da se stara nature- nurture rasprava krije i iza ove polemike, te da niti jedna strana ne donosi ključne odgovore na pitanja, šta je u osnovi transeksualizma ili homoseksualnosti koji se u različitim vremenima i kulturama provlači u otprilike sličnim nivoima zastupljenosti medju opštom populacijom.

Ukoliko za trenutak potražimo primere iz prirode, nesumnjivo da ćemo naći puno kolorita, čudnih izvijanja, uz zvučnu i ritmičnu pratnju kod ritualnih igara kojima se mužjaci različitih vrsta takmiče da privuku pažnju ženki.

Obratimo li pažnju na tragove visoko poželjnih imidža recimo muških predstavnika, kroz kulturnu evoluciju u različitim delovima sveta, možemo videti raznovrsnost ukrašavanja koja je razvlačila i standarde šta je poželjno i prihvatljivo da se vidi na tipičnom predstavniku ovog roda…

Očito da u moderno doba svet kulture koji je filtriran različitim uplivima kapitala i interesa koji se kriju i iza medijskih izvorišta (mode, filma, muzike, pop-, folk- i ko zna kakve kulutre, nauke, sporta, umetnosti generalno ili politike…) se poigravao sa različitim imidžima fabrikujući nove generacije potrošača koji su poželili da sebe modeluju i vide poput prezentovanih VIP likova..

Podsetimo li se sredine prošlog veka i popularnih muških likova na velikim ekranima i uporedimo ih li sa skorašnjim arsenalom muških imidža može se uočiti jasna razlika, koja je verovatno još jasnije pokazala da ne treba vezivati pitanja polnosti, nečije identifikacije i sekusalnosti sa pojavnim obličjima.

Uostalom, feministička idejna struja je već duže vreme isticala potrebu da se žene upravo liberalnim odgojom oslobode od nametanih kulturno stereotipnih predstava u kojima su godinama bile modelovane u tradicionalnim, patrijahalnim kuluturama. Ali u današnjem potrošačkom svetu, nekako najčesće od početne euforije (u smeru sticanja nezavisnosti, karijere, uspeha u socijalnom i kompeksnom svetu emocionalnih relacija), lako postaju fabrikovane ‘Barbie’ devojke plastičnog izgleda koje prvo i pre svega treba da postignu željeni izgled, a potom nikako da ga izgube bez obzira na životni tok, jer to povlači automatski i propast i zaborav..

Po svemu sudeći, ni mali dečaci neće biti poštedjeni istog procesa, ako misle da privuku poglede javnosti i jednog dana postanu veliki i uspešni…

Joni Mitchell - Both Sides Now

Lyrics | Joni Mitchell - Both Sides Now lyrics

O posledicama života u samoći

(Intervju objavljen u Reviji D)

Usamljenost je sve veći i sve izraženiji fenomen koji pogađa čitav ljudski rod, kaže Melita Janošev, psiholog iz Zrenjanina uz tvrdnju da je malo onih koji se bar jedanput u životu nijesu suočili sa problemom usamljeničkog života. Po mišljenju Janoševe usamljenost je ozbiljan socijalni i zdravstveni problem pojedinca i svaka osoba na poseban način doživljava problem usamljenosti kao i određena zbivanja, te i interakciju sa drugima.

-Njena pojava u određenim prilikama može biti očekivana reakcija, ali i znak dubokog emotivnog bola koji vodi ka smjeru razvoja različite psihopatologije. Niz studija o uzrocima usamljenosti je ukazalo na značaj traumatično-frustracionih okolnosti kako tokom razvoja, tako i tokom života. Odrastanje u nestabilnim uslovima, počev od opštih društvenih prilika ili nekih prirodnih katastrofa pa do čestih porodičnih okolnosti i posebne dinamike između djeteta i bliskih osoba, može usloviti strukturiranje bazičnog nepovjerenja, kako u sebe i svoje mogućnosti, tako i u ljude ili uopšte gledano u svijet i sam život. Takođe, neke nenadane traumatske, stresne okolnosti (bolesti ili smrt bliskih osoba, gubitak posla, bračne krize..) često produkuju stanja u kome ljudi reaguju povlačenjem u sebe, kaže Janoševa u intervjuu "Reviji D".




Mnogim naizgled uspješnim osobama fale ili prijatelji, ili skladni partnerski odnos?

-Pojedinci u želji za što većim uspjehom često čine izbore koji ih odvode u jedan smjer i time zapostavljaju ostale planove. Primjera radi, profesionalni razvoj nužno zahtijeva posvećenost afirmaciji profesionalnih kontakata, potrebi za stručnim usavršavanjem, bavljenjem samo profesionalnom aktivnošću... pa preostaje malo vremena za lične kontakte i razvoj intimnih relacija.

I mladi ljudi su sve su usamljeniji?

-Tačno. Mladi adolescenti su tokom psihofizičkog razvoja i formiranja identiteta istovremeno i posebno osjetljivi (skloni da reaguju povlačenjem ukoliko se nađu u stresnoj situaciji) i hrle u susret grupnim zbivanjima, željni kontakata sa vršnjacima i skoro svi prolaze kroz faze upoređivanja sebe sa nekim od idola tako da često postaju nesrećni ukoliko nijesu u stanju da isprate tempo podražavanja i imitiranja. Oni starijeg uzrasta se više suočavaju sa dilemama tipa - kuda se usmjeriti i da li će biti u stanju da se ostvare na značajnim životnim planovima (posao, intimne veze...). Ovakve dileme mogu da prodube neka ranija prisutna neprijatna osećanja ili stanja, kao i da indukuju preispitivanja koje vode ka doživljaju opšteg besmisla i očajanja.

Da li se taj problem može riješiti bez stručnjaka i kome se valja obratiti?

-Rijetko koja osoba se ponekad nije osjetila usamljeno i deprimirano. Prije ili kasnije mnogi uspiju da se samostalno angažuju i popune prazninu ali ima i onih koji samo produbljuju osećanja usamljenosti sve više se udaljujući od mogućnosti povezivanja sa bilo kim oko sebe. Logični ishod je preporuka traženja pomoći od stručnjaka. U današnje vrijeme ima niz raznovrsnih savetodavno-psihoterapijskih pristupa i samih savjetnika-psihoterapeuta zaposlenih u privatnom ili državnom sektoru.

Ko je podložniji usamljenosti - žene ili muškarci?

-U tradicionalnim okruženjima usamljenija je ženska populacija, jer se tu od nje očekuje da bude pasivnija strana koja zavisi od inicijative muškarca. U savremenim okolnostima, međutim, nema polne diskriminacije po ovom pitanju tako da se nalazi visok postotak doživljaja usamljenosti i neispunjenosti i kod muškaraca i kod žena. Mnoge osobe, istina, uspijevaju da sakriju unutrapsihički plan i ne dozvoljavaju drugima da to primijete tako što se godinama prilagođavaju raznim zahtjevima u kojima istinski ne prepoznaju sebe.

Je li samoća ponekad korisna?

-Trenuci u kojima se neko svojevoljno osamljuje omogućuju prostor i vrijeme da se osoba posveti sebi i preispita vlastite osnovne postavke i stavove o životu a to se obično dešava u momentima kada je u nekim životnim krizama. Tada se one spontano prepuštaju mislima, sjećanjima, osjećanjima...

U Crnoj Gori je puno staračkih domaćinstava naročito na selu. Može li usamljenost pripadnika trećeg doba da bude štetna i do koje mjere?

-Stari ljudi koji ostaju sami nužno i sve dublje tonu u patnju onog trenutka kada više nijesu u stanju da se snalaze i funkcionišu kao ranijih godina ili kada izgube životnog saputnika i tada dolazi do izražaja u kojem stepenu su uspjeli da održe širu socijalnu mrežu rodbine, prijatelja ili neposrednog komšiluka. Otvaraju se i pitanja povjerenja u druge i mogućnosti da se prepuste spontanom toku zbivanja i njezi od strane drugih ljudi a sama usamlljenost, koja prerasta u staračku formu depresije, ubrzava proces i starenja, i razboljevanja.

Mnogi mladi i obrazovani ljudi ne mogu da ostvare uspešnu partnersku vezu?

-Ovo pitanje je blisko sa već odogovorenim o dilemi da li uspešni na profesionalnom planu mogu biti uspešni i na planu intimnih odnosa. Riječ je o kontraindikciji-obrazujući se osoba se posvećuje isključivo sebi težeći ličnoj afirmaciji i ostvarivanju vlastitih aspiracija, potreba i želja.

Pravilo za izbjegavanje samoće?

-Pomaže dobra orijentacija u prostoru i vremenu, organizovanje vlastite neposredne aktivnosti i učešća u različitim relacijama ali se mora imati u vidu da sam doživljaj usamljenosti često upućuje na ono što nedostaje i to liči na putokaz u kom smjeru treba ići i kako pronaći smisao i doživljaj ispunjenosti.

S. Mirčić

Podgrejani Milgram

Nedavno u francuskom TV-programu se pojavio dokumentarac nazvan 'Igra smrti'
koji je u modernoj formi reality programa ponovio poznatiji scenario korišten u S.
Milgram-ovom eksperimentu iz ranih '60-tih godina.
Učesnici su upoznati sa jasnim pravilima da u situacijama kada se takmičar u
francuskoj verziji (učenik u originalu) ogreši i da pogrešan odgovor nakon postavljenog
pitanja, opomene davanjem elektrošoka čiji intenzitet graduira srazmerno neuspesima.
Naravno bez obzira na jasno glasovno oponašanje podnošenja bola uvek u ovoj ulozi bi
se oprobao glumac koji je bio upoznat sa prirodom eksperimenta i koji u stvarnosti nije
primao elektrošokove.
Izgleda da pitanja koja su S. Milgrama zaintersovala posmatrajući suđenje Ajhmanu,
u kom stepenu postoji ljudska prijemčivost da se prikloni legitimatu autoriteta čak kada
se od građanstva traži da lojalnost dokažu kroz učešće u zlodelima, kakva su činjena u
nacističkim, konc-logorima su i dalje vrlo aktuelna.
Rezultati koji su bili onespokojavajući u njegovom eksperimentu, da čak 65% osoba u
ulozi učitelja će nastaviti sa davanjem sve intenzivnijih elektrošokova podstaknuti uticajem
zvaničnika, autoritetom profesora u senci, bez obzira što mogu da čuju zvuke bola i patnje
učenika, su u francuskoj reality verziji, gde su i gledaoci moglli da učestvuju glasnim bodrenjem u studiju ili SMS-porukama skočili na 80-81% (64 osobe koje su bile spremne da daju i fatalnu dozu od 460 v) od ukupnog broja učesnika.
U manjini su ostajali oni nepokorni, koji su dopustili sebi da preispituju autoritete i da sude
o svom postupku neovisno od sugestija autoriteta naučno verifikovanog pojedinca, ili grupe
izmanipulisane TV-medijima usmerenim da pobude prijemčivost za dobru zabavu i provod.
No, ne treba da nas ništa čudi. Zar nije to već bilo poznato u Starom veku, još u doba Rimljana, kada bi građanstvo, vođeno politikom 'hleba i igara' moglo sebi da da katarktičkog oduška u navijanju prilikom posmatranja gladijatorskih igara.

O KOLAŽIMA, O PORODICAMA I O NEKIM NE TAKO PROŠLIM VREMENIMA

Koliko puta u razgovoru sa nekim bi oživele uspomene na jedinstvenu atmosferu
odrastanja karakterističnu za bivša doba u specifičnom subkulturnom okruženju. Poput
kaledioskopa sklapale bi se i restrukturirale scene koje bi omogućavale da se na kratko
pronikne u intimu osobe koja je posmatrala, zamišljala, sanjala ili aktivno živela momente
svoje nekadašnje stvarnosti.
Prelistavanjem starije literature, tadašnje štampe, gledanjem emisija, filmova, slušanjem
muzike vezanih za već neke -esete oživeli bi često iz današnje perspektive pomalo strani
imidži stvarnih ili imaginarnih likova nama bliskih ili nepoznatih aktera sa svedočanstvom
o tom periodu.
Iz perspektive koja je trenutno aktuelna ljudi su često nesvesni da se i sami svakodnevno prilagođavaju aktuelnim trendovima, shvatanjima i očekivanjima proisteklim iz naučno-tehnološkog i šireg sociokulturološkog background-a (koji su poput spojenih sudova samo naizgled odvojeni od sistema uticaja koji proizilaze iz ispreplitanih geo-političkih-društveno-ekonomskih... okolnosti).
Porodica kao egzistencijalni sistem opstaje. Neosetno se transformiše i prilagođava neposrednim i posrednim uticajima koji 'vedre i oblače' (već pomenuti širi spektar uticaja).
Osvrnemo li se unazad koju desetinu godina postajemo svesni koliko su širi i uži socio-kulturološki faktori u neminovnosti društveno-ekonomskih okvira našeg podneblja uslovili pojavu protivrečenih tendenci u gradskim (a dobrim delom i seoskim) sredinama. Istovremeno se može ispratiti logika i argumentacija za i protiv osamostaljivanja i formiranja sopstvenih autonomnih porodica u senci klackanja između paradigme tradicionalno-patrijahalnog ili liberalno-demokratskog građanskog modela.
Niz već obavljenih tranzicija koje su postavljali zahtevi ranijeg doba s industrijalizacijom, prelaskom u gradove, zapošljavanjem u državnom sektoru, dok je postojao sada već zaboravljeni trend prvobitno državnog, a potom kvazi, samoupravnog socijalizma polako iščezava ne samo iz svakodnevnice, nego i iz sećanja ljudi, vinovnika tih vremena.
Odavno su u toku druga vremena...istina moglo bi se reći na vrlo lošim temeljima oslonjena, sa starim i prepoznatljivim obrisima hipokrizije u kojoj veliki broj zvaničnika (a i građanstva) ima po nekoliko verzija narativa razrađenih za različite namene i prilike.
Samo se naziru temelji novog sistema u tranziciji, koji bi navodno trebalo da stresu okorelo
blato svega zastarelog ili trulog od ranijeg sistema, što nije valjalo i da se neukaljeno pojave na videlu dana. Umesto toga, prosto vulgarno materijalistički, u čistoj formi, štrči, nov odnos prema radu i nov tretman čoveka, koji se isto tako nužno transformiše i prilagođava novom dobu.
Ukoliko bi se podsetili A. Maslova i teorije hijerarhije motiva mogli bi proceniti između kojih lestvica većina ljudi današnjice u našem podneblju gravitira (po mom sudu, negde oko drugog nivoa, obezbeđivajući egzistencijalni ekvilibrijum, tj. nivo sigurnosti u opštoj nesigurnosti, laži i beznađu..a možda ne bi trebalo da preterujemo te da se raspitujemo kako to postižu i po koju cenu...).
Bez obzira na sve, pitam se u kojoj meri bi se dotaklo esencijalno, životno, ono što pokreće različite ljude, kada bi se kolažno štampom,video prikazima, intervjuima znanih i neznanih,u omnibusu protivrečnosti učinila retrospektiva zbivanja od '90-tih na ovamo.

Kad smrt zakuca na vrata

Verovatno je prirodno da ljudi imaju ambivalentan odnos prema smrti. Mnogi bi u isti mah pobegli glavom bez obzira ukoliko bi u pitanju bila najava njihove sopstvene smrti ili smrti nekog njima dragog, kao i što bi zastali vidno potreseni i zaintrigirani kada bi čuli za već nečiju smrt sa potrebom da čuju kompletnu priču i shvate zašto je ta smrt bila neminovna.
Pitanje je koliko je moguće uopšte živeti a ne susretati se bliže sa smrću. Koliko god se većina trudila da se svakodnevno, najčešće na sebi prevdiljiv način, angažuje u smeru negovanja života (što je u skaldu s opštom tendencijom ponavljanja/obnavljanja u životnom ciklusu) jasno je da nije moguće u potpunosti i u nedogled predvideti skladne ishode. Počev od rađanja neizostavni momenti diskontinuiteta prete da razore uspostavljeni sklad življenja suočavajući osobu sa neminovnim bolom, gubicima i stradanjima.
D. Leader, autor knjige “The New Black”, ujedno i psihoanalitičar, pomno je ispratio kompleksne kako psihološke, tako i sociološke procese koji se manifestuju u trenucima značajnih gubitaka u kojima oni koji fizički ostaju živi, tek treba da pronađu put u svojim mislima za dušu umrlog, kako da se preseli i počine u imaginarnoj dimenziji. Isto tako i da pronađu načine da umire svoju dušu koja nakon gubitaka se suočava sa prazninom koja dominira.
Ovaj autor lojalan psihoanalitičkoj tradiciji elaborira shvatanja S. Freud-a, K. Abraham-a i M.Klein otvarajaći prostor u koji uvodi plejadu drugih stvaralaca, nezaboravljajući da istraži i iz šire kulturološko-antropološke ravni dijalektički odnos između živih i umrlih.
U svom delu polako otkriva svoj integrativni pogled na osobu u trenutku gubitka, koja da bi uopšte mogla da nastavi sa daljim življenjem je suočena sa neminovnim prelazom u prostor u kome se gube jasne granice između fizičkog (pojavnog) i duhovnog (simbolički/ imaginarnog). Na sceni se pojavljuju unutarpsihički, vezivni razlozi u kome osoba nije u stanju da se tek tako lako odrekne voljenog, a izgubljenog drugog, jer na taj način se odriče i duboko intimnog svog dela.


O depresiji, žalovanju i melanholiji
Leader ima jasno kritički osvrt na trend tokom poslednjih dekada prošlog veka u kome zajedno sa procvatom farmakoterapije niču deskriptivni kriterijumi ponašanja prepoznatljivog u depresivnom procesu u kome osobe mogu da prepoznaju vlastite manjkavosti, ukoliko izostanu željeni aspekti vitalnosti i efikasnosti. Navodi kako se gubi dublji smisao gubitka u kome kroz postupni proces oporavka čovek pronalazi sebe kao realnu osobu, ne težeći da održi nerealnu, a neizrečenu viziju koja se prodaje zajedno sa antidepresivima (o osobi koja je uvek poletna i puna elana, vedrog duha bez obzira na iskustvo koje proživljava).
Zanimljiv je njegov osvrt na razlike između procesa žalovanja, patološkog žalovanja u kome je osoba ‘zarobljena’(u zastoju, bez mogućnosti potpunog oporavka) i melanholije.
U procesu žalovanja, čovek se iznova suočava sa naletima bola, kada shvata da igra sećanja i zamišljanja ne mogu da nadjačaju realitet u kome se tako lagodno dalje nastavlja život u kome se sve drugo živo kreće. Osoba koja žali nemo stoji i pogledom traži izgubljeno, prebira po ko zna koliko puta proživljeno ne bi li postupno shvatila da je gotovo i da je nužno da preuzme korak ka aktivnoj želji da ugasi svetla i život u kreaciji vlastitog uma koji u nedostatku stvara željeni/ izgubljeni imidž (kako autor navodi da simbolički ubije umrlog). U tom procesu postupno menja doživljaj kako sebe, tako i izgubljenog drugog i sveta u kome se nalazi. Osoba biva transformisana, jer nužno je integrisati niz nepovoljnih aspekata koji ranije nisu bili održivi kako u vezi sebe, tako i u vezi drugog koji je izgubljen. Pored raznovrsnih neprijatnih osećanja u procesu samopreviranja, počev od najprepoznatljive tuge, bola, do osećaja krivice i neadekvatnosti, značajan je autorov osvrt na zabeleženi širi kulturološko/ antropološki odnos živih prema umrlima, koji činom smrti postaju izmenjeni, ali ne i upokojeni i često poput nenamirenih duhova prošlosti mogu dugo proganjati žive, ukoliko nisu na pravilan način tretirani (već u skladu sa aktuelnim verovanjima u tom podneblju).
U slučaju melanholije, osoba suočena sa gubitkom drugog, kao da večno gubi srž sopstvenog bića, jer se s tim posebnim gubitkom nalazi ogoljena u nepoznatom i hostilnom svetu, gde više za nju nema života. Uvek iznova ritualno melanholična osoba gradi životni okvir u kome svakodnevno produbljuje sopstveni bol i patnju, ne bili osvestila i ojačala svoju nesvesnu i zaboravljenu odluku da više nije moguće nastaviti s životom.
Često se u procesu žaljenja ili melanholije, prepliću i preslikavaju ne samo gubici već stasale odrasle osobe, već i udeo neprežaljenih gubitaka roditelja, predaka ili ‘povreda’ iz ranog detinjstva, koje naznačujući tajne veze između ljudi, ljudskih sudbina, odnosno života i smrti.

O vezivanju, mentalizaciji i individuaciji

Saznanja iz domena implicitne/ proceduralne memorije, kao i uviđanje niza interakcionih dispozicija deteta od njegovog rođenja su transformisali način shvatanja značaja i uloge sticanja samokontrolnih i afektivno regulativnih mehanizama u neposrednim kontaktima sa bliskim osobama u primarnim relacijama.

Uočeno je da roditelji svojim kapacitetima refleksivnog sagledavanja/ mentaliziranja dečjih razvojnih potencijala i potreba, stalno posreduju između sopstvenih stremljenja, doživljaja i osećanja, shvatanja onoga šta je vaspitno bitno, dečjih mogućnosti da artikulišu sopstvena gledišta, procesa koji se u tom trenutku dešava i direktnog i indirektnog upliva sveta u kome žive. Kako je reč o sadejstvu stalno isprepletanih mnogostrukih faktora jasno je koliko je to delikatan zahtev. Neretko slede neuspesi, koji naravno znaju da u značajnom stepenu komplikuju stvari. Dete tada klizi ka izbegavanju ili ambivalenciji u odnosu na privrženost likovima od kojih najčešće zavisi, a kada u kontaktima počne da bude prepoznavano kao ‘nekakvo’, počinje osnov razvoja kasnijih ustaljenih načina na koji će se tumačiti i drugi procesi i relacije.

Lako je zamisliti kako pojedine atribucije proistekle od invalidirajućih predstava samo pojačavaju false self učesnika i usmeravaju dete u smeru jačanja strateških odbrana od doživljaja bazične nesigurnosti u pogledu sebe i drugih.

Uloga psihoterapijskog procesa bi ovde bila značajna jer se ponovno otvara mogućnost za uključivanja kapaciteta za mentalizaciju koji će adresirati prevashodno zapostavljene razvojne kapacitete i usmeravati osobu ka artikulisanju i pronalaženju uspešnijih strategija prilagođavanja uz postupnu izgradnju samoregulacionih kapaciteta.

Naravno, moguće je zamsliti i da se proces odvijao bez suštinskih potresa i iskrivljenja, kroz očekivanu dijalektiku susretanja intersubjektiviteta emocionalno zainteresovanih strana, oscilujući od doživljaja zbližavanja i razumevanja do frustracija i razdvajanja and vice versa. Spontano primičući se i odvajajući od figura za koje je vezano, samo dete stiče različite kapacitete sagledavanja sebe i sopstveniih procesa, subjektiviteta drugih i sveta, razvija sopstvene artikulacione i samoregulativne mehanizme, generalno odrastajući u smeru osobe koja je u stanju da razvija stabilne obrasce vezivanja za pojedine osobe, a da pri tome bude samostalna osoba diferenciranog identiteta usmerena i na procese neovisne na tematiku relacija i interpersonalnih odnosa.

Autori okupljeni oko P. Fonagy-ija (koji su se godinama strpljivo bavili istraživačkim projektima u kojima su testirali ovakve teorijske postulate) verovatno se mogu svrstati u punopravne predstavnike integrisane attachment teorije i osvežene, novim znanjima, psihoanalize.

Jučerašnji workshop Tony White-a u Novom Sadu se samo u tragovima osvrnuo na ovo i to iz perspektive proistekle iz poznatih istraživanja procesa vezivanja i separacije iz šezdesetih /sedamdesetih godina prošlog veka. Šteta.