Psihoterapija

O golicanju mašte

2012-01-26T22:07:00.003+01:00

Čarls Darvin je u svom poznatom delu o ekspresiji emocija kod ljudi i životinja (1872), na vividan način, opisao kompleksne instinktivno emocionalne sisteme, koji u svoj svojoj raznovrsnosti, plene našu pažnju omogućujući da sebe prepoznajemo u nizu životnih situacija koje očito nisu samo specifične za nas hominide, nego i za širi životinjski svet sisara.

Opisi vokalizacija, facijalne ekspresije, refleksnih senzo-motornih radnji i kompleksnijih ponašajnih obrazaca u različitim emocionalnim situacijama prosto izviru u saću života naglašavajući principe opstanka različitih vrsta kroz opise emocionalne ekspresivnosti svake jedinke ponasob.

U odeljku posvećenom istraživanju sreće, radosti, ushićenja vrlo smelo uvodi ulogu golicanja koje oslobadja smeh kod najmlađih pokolenja kako ljudskih, tako i antropoidnih majmuna, sve vreme pronalazeci načina da dotakne i kompleksnija pitanja humora, imaginacije, smeha ili osmeha odraslog čoveka.

Da ove teme nisu bile samo bledo navučene antropomorfističke teze, pobrinulo se niz istraživača iz neuro-bihejvioralnih oblasti.

M.D.Ross, M. J. Owren-a i E. Zimmermann su pre dve godine objavili svoju studiju akustične (fonološke) glasovne analize 'smeha' izazvanog golicanjem kod 4 vrste velikih majmuna (orangutana, gorila, šimpanza i bonoboa) i ljudskih infanta s ciljem da ustanove evolucione korene vokalne ekspresivnosti. Ustanovili su da, bez obzira, što se smeh odojčadi, razlikovao od glasovnih mogucnosti svih preostalih (po svojoj specifično vokalno bogatijoj ekspresivnosti povezanoj sa raznovrsnijim socijalnim kontekstima), istovremeno se mogu ustanoviti i bliže veze sa zvucima smeha pri golicanju i sponatnoj igri koje proizvode afrički primati (upućujući na našeg zajedničkog evolucionarnog rođačkog pretka koji se 'smejao' negde pre 10 do 16 miliona godina), nego sa azijatskim orangutanima koji su više proizvodili zvuke svojstvene ostalim sisarima.

. . .

Trenuci kada je grupa šimpanza prvi put osetila miris nesputanog otvorenog prostora i mogućnost da slobodno iskorači iz zatočeništva kaveza u kome su boravili 30 godina, sponatno su obasjale njihove facijalne ekspresije osmesima nenadane sreće koju su odmah međusobno podelili grleći se...

Prvi Kongres Psihoterapeuta Srbije

2011-10-31T21:23:00.004+01:00

Protekle nedelje održan je naš prvi kongres u Beogradu, s ciljem da se pronikne u opšta pitanja nama svima toliko poznatog i bliskog mentaliteta. Svoj doprinos pored predstavnika različitih psihoterapijskih modaliteta koji su istančali sopstvene poglede pri susretu sa pitanjima identiteta, pripadnosti i promene, dali su i neki od poznatih akademika, profesora našeg zajedničkog kulturolškog i naučnog podneblja.

Kao što se da pretpostaviti, ovakva tematika se mogla otvarati jedino iz proširene perspektive, gde se susreću različiti uglovi posmatranja- od opštih antropološko-kulturoloških postavki i studija, pitanja socijalne, opšte i psihologije ličnosti, do spona sa našim istorijskim korenima koji su blisko povezani sa pitanjima našeg geo-strategijskog, političkog, društveno-ekonomskog modela...

Uočene su bitne karakteristike, kao večite tenzije proistekle iz specifičnog položaja podneblja koje je na večitom raskršću, gde se gradi kolevka jedne kulture, zajednice i pokušava da se poveže spona prošlosti, sadašnjosti, anticipira zajednička budućnost naroda, ljudi, u stalnom previranju suprotnosti, različitih često nepomirljivih interesa i smernica, učestalih društvenih kriza i stradanja... Dotakla su se pitanja veza transpersonalne celine, opšte generičkog karaktera, s nacionalnim, društvenim bićem, pripadanjem različitim grupama, do pojedinačnog, ličnog rasta i razvoja, kao i pitanja kolektivnog, grupnog, pojedinačnog nesvesnog, uz neizbežna pitanja senki, otpisivanja, negacija, projekcija, disocijacija, ...(kao i niz drugih koncepata u skladu sa specifičnim jezicima različitih modaliteta).

Naravno postavila su se i pitanja identiteta psihoterapeuta kao grupe profesionalaca koji streme da izgrade nezavisnu profesiju psihoterapije kao što su to učinile naše kolege u Evropi koju deceniju ranije. Tome su doprinele prezentacije autora, psihoterapeuta različitih psihoterapijskih modaliteta, koji su ukazivali na mogućnosti vlastitog doprinosa u mnogim sferama zaštite 'mentalnog bića' našeg podneblja, s ciljem da se pronađu mesta za promene mentaliteta u smeru rasta i razvoja, mogućnosti povezivanja sa iskustvima i saznanjima iz prošlosti, uz očuvan kontakt sa neposrednim i otvaranje prema potencijalima budućeg.

Na završetku svake večeri, kada bi se sakupila grupa od svih prisutnih učesnika, usledila bi posebna dinamika dijaloga sa svim teškoćama usaglašavanja naših 'psihoterapijskih mentaliteta', sa kreativnim potencijalima i mogućnostima prevazilaženja različitosti i pronalaženja zajedničkih mesta i aspiracija...

Sećanje na P. Chodoff-a

2011-09-01T18:48:00.006+01:00

Juče sam čula da je umro Dr. Paul Chodoff (Predsednik American Academy of Psychoanalysis, Profesor kliničke Psihijatrije, Urednik American Journal of Psychiatry i knjige Psychiatric Ethics “the most important book in Psychiatry”, kako je neki nazivaju...).

Imala sam priliku da pročitam dva njegova skorašnja članka. I u jednom i u drugom se susrećemo sa čovekom koji je kroz dugogodišnju praksu bio svedok mnogih promena medicinske paradigme i društva u globalu što je bojilo i sam odnos prema različitim psihičkim pojavama i često na artificijalni način gradilo granicu između normalnog i patološkog.

Osvrt na novu definiciju zavisnosti

2011-08-21T17:13:00.007+01:00

Pri susretu sa nedavno objavljenim članakom posvećenom razumevanju fenomena zavisnosti, a zasnovanim na savremenim naučnim trendovima proizašlim iz niza neuropsiholoških studija (ASAM- Public Policy statement: Definition of Addiction, april 2011) zapitala sam se koliko ima istine u iskazu 'čovek je tvorac svoje sudbine'.

Novija neuropsihološka saznanja pružaju potku razumevanja međuigre različitih, za oko nevidljivih, neuro-spona koje potpomažu da se iznova izgrađuje dinamičan složeni sistem nečije ličnosti, koja gradi doživljaj bivstvovanja u svetu, inkorporirajući zavisničke obrasce gratifikacije stopljene sa prirodnim fiziološkim resursima zadovoljenja bazičnih nagona (koji su povezani sa doživljajima ispunjenja /zadovoljstva/ nagrade).

Od početne potrage za što češćim dosezanjem stanja blaženstva/ zanesenosti / uzbudjenja (bez obzira da li je u startu rešavanje pitanja dokolice, uključivanje u lanac instant gratifikacija u različiitim domenima življenja, ili pokušaji anuliranja stanja distresa), osoba poseže za različitim stimulusima (hemijskim ili nehemijskim supstancama ili opsesivno-kompulsivnim aktivnostima), koje postupno prerastaju u doživljaje nužnosti, neretko kompulsivne prisile, bez kojih nije moguće zamisliti sopstveno funkcionisanje. Time posredno gubi i mogućnost izgradnje emocionalnih životnih uvida izgrađenih na sopstvenom ili tuđem životnom iskustvu, limitirajući sopstvenu svest o sebi, svetu, drugima i različitim mogućnostima snalaženja ili suočavanja sa životnim teškoćama i problemima.
Bez obzira na visoko predvidljivi lanac eskaliranja patnje i stradanja sa progresivnim povećavanjem novih problema, sami akteri (a ne samo osobe koje posmatraju sa strane) postaju svedoci 'slepe repeticije' gde često godinama uspešeno održavaju sopstvene zablude štiteći područja vlastite zavisnosti. Neretko dok sama osoba s ovim problemom, se ne susretne sa svojim ogoljenim odrazom, u samodestrukcionom 'zanosu' zavisnosti, male su šanse za prekid ovog složenog neuropsihološkog 'domino-sistema'.

Paralelno s neuropsihološkim studijama, iz ugla psiholoških naučno-istraživačkih projekata, poput Mischel-ovih 'marshmallow' eksperimenata, otvorena su vrata uvidu u prognostički značaj mogućnosti odlaganja trenutne gratiifikacije u cilju ostvarivanja dugoročnije odložene beneficije (što se kroz longitudinalnu studiju manifestovalo kao i distinkcija pojedinaca koje uspevaju da ostvare akademska i životna postignuća i da se odupru ulaženju u zavisnički cirkularni krug).
Lako se postaje svestan vrednosti razvojno psihološke dimenzije koja je utkana i u specifični socijalno-kulturološki neksus, kao faktora koji bi omogućio potencijal izgradnje složenog motivacionog sistema individue pri odlučivanju, sa posebnim osvrtom na kognitivne, emocionalne ili ponašajne aspekte samokontrolnih mehanizama.

Carevo Novo Odelo

2011-04-16T14:11:00.005+01:00

Simpatična slika majke i sinčića u igri u kojoj mu boji nokte u fluorescentnu roze boju koju on najviše voli, objavljena u časopisu J.crew, (gde je dotična mati predsednik i umetnički director) vrlo brzo je izazvala žestoku polemiku. Sa jedne strane je desničarski, konzervativni blok, koji u njoj vidi nekritičnu majku koja pothranjuje u sinu transseksualizam i skoro sigurno unosi konfuziju oko njegove buduće polne identifikacione uloge, (ako ne i što ga jasno oblikuje u budućeg homoseksualca) i onih ljudi liberalnih shvatanja, koji su se potrudili da uzvrate uvredama vraćajući konzervativcima slike uskogrudih i rigidnih ljudi koji ne prezaju da u bilo kojoj prilici iz za sebe izabrane moralizatorske pozicije sputavaju slobodu i kreativnost onih drugih koji ne robuju prototipovima i kulturnim sterotipijama…

U polemiku su se ubrzo uključili i stručnjaci sa smirujućim tonovima, koji su podsetili javnost (pogotovo onaj deo koji je homofobičan u osnovi) da se stara nature- nurture rasprava krije i iza ove polemike, te da niti jedna strana ne donosi ključne odgovore na pitanja, šta je u osnovi transeksualizma ili homoseksualnosti koji se u različitim vremenima i kulturama provlači u otprilike sličnim nivoima zastupljenosti medju opštom populacijom.

Ukoliko za trenutak potražimo primere iz prirode, nesumnjivo da ćemo naći puno kolorita, čudnih izvijanja, uz zvučnu i ritmičnu pratnju kod ritualnih igara kojima se mužjaci različitih vrsta takmiče da privuku pažnju ženki.

Obratimo li pažnju na tragove visoko poželjnih imidža recimo muških predstavnika, kroz kulturnu evoluciju u različitim delovima sveta, možemo videti raznovrsnost ukrašavanja koja je razvlačila i standarde šta je poželjno i prihvatljivo da se vidi na tipičnom predstavniku ovog roda…

Očito da u moderno doba svet kulture koji je filtriran različitim uplivima kapitala i interesa koji se kriju i iza medijskih izvorišta (mode, filma, muzike, pop-, folk- i ko zna kakve kulutre, nauke, sporta, umetnosti generalno ili politike…) se poigravao sa različitim imidžima fabrikujući nove generacije potrošača koji su poželili da sebe modeluju i vide poput prezentovanih VIP likova..

Podsetimo li se sredine prošlog veka i popularnih muških likova na velikim ekranima i uporedimo ih li sa skorašnjim arsenalom muških imidža može se uočiti jasna razlika, koja je verovatno još jasnije pokazala da ne treba vezivati pitanja polnosti, nečije identifikacije i sekusalnosti sa pojavnim obličjima.

Uostalom, feministička idejna struja je već duže vreme isticala potrebu da se žene upravo liberalnim odgojom oslobode od nametanih kulturno stereotipnih predstava u kojima su godinama bile modelovane u tradicionalnim, patrijahalnim kuluturama. Ali u današnjem potrošačkom svetu, nekako najčesće od početne euforije (u smeru sticanja nezavisnosti, karijere, uspeha u socijalnom i kompeksnom svetu emocionalnih relacija), lako postaju fabrikovane ‘Barbie’ devojke plastičnog izgleda koje prvo i pre svega treba da postignu željeni izgled, a potom nikako da ga izgube bez obzira na životni tok, jer to povlači automatski i propast i zaborav..

Po svemu sudeći, ni mali dečaci neće biti poštedjeni istog procesa, ako misle da privuku poglede javnosti i jednog dana postanu veliki i uspešni…

Joni Mitchell - Both Sides Now

2011-03-20T09:26:00.000+01:00

Lyrics | Joni Mitchell - Both Sides Now lyrics

O posledicama života u samoći

2010-06-02T20:28:00.004+01:00

(Intervju objavljen u Reviji D)

Usamljenost je sve veći i sve izraženiji fenomen koji pogađa čitav ljudski rod, kaže Melita Janošev, psiholog iz Zrenjanina uz tvrdnju da je malo onih koji se bar jedanput u životu nijesu suočili sa problemom usamljeničkog života. Po mišljenju Janoševe usamljenost je ozbiljan socijalni i zdravstveni problem pojedinca i svaka osoba na poseban način doživljava problem usamljenosti kao i određena zbivanja, te i interakciju sa drugima.

-Njena pojava u određenim prilikama može biti očekivana reakcija, ali i znak dubokog emotivnog bola koji vodi ka smjeru razvoja različite psihopatologije. Niz studija o uzrocima usamljenosti je ukazalo na značaj traumatično-frustracionih okolnosti kako tokom razvoja, tako i tokom života. Odrastanje u nestabilnim uslovima, počev od opštih društvenih prilika ili nekih prirodnih katastrofa pa do čestih porodičnih okolnosti i posebne dinamike između djeteta i bliskih osoba, može usloviti strukturiranje bazičnog nepovjerenja, kako u sebe i svoje mogućnosti, tako i u ljude ili uopšte gledano u svijet i sam život. Takođe, neke nenadane traumatske, stresne okolnosti (bolesti ili smrt bliskih osoba, gubitak posla, bračne krize..) često produkuju stanja u kome ljudi reaguju povlačenjem u sebe, kaže Janoševa u intervjuu "Reviji D".

Mnogim naizgled uspješnim osobama fale ili prijatelji, ili skladni partnerski odnos?

-Pojedinci u želji za što većim uspjehom često čine izbore koji ih odvode u jedan smjer i time zapostavljaju ostale planove. Primjera radi, profesionalni razvoj nužno zahtijeva posvećenost afirmaciji profesionalnih kontakata, potrebi za stručnim usavršavanjem, bavljenjem samo profesionalnom aktivnošću... pa preostaje malo vremena za lične kontakte i razvoj intimnih relacija.

I mladi ljudi su sve su usamljeniji?

-Tačno. Mladi adolescenti su tokom psihofizičkog razvoja i formiranja identiteta istovremeno i posebno osjetljivi (skloni da reaguju povlačenjem ukoliko se nađu u stresnoj situaciji) i hrle u susret grupnim zbivanjima, željni kontakata sa vršnjacima i skoro svi prolaze kroz faze upoređivanja sebe sa nekim od idola tako da često postaju nesrećni ukoliko nijesu u stanju da isprate tempo podražavanja i imitiranja. Oni starijeg uzrasta se više suočavaju sa dilemama tipa - kuda se usmjeriti i da li će biti u stanju da se ostvare na značajnim životnim planovima (posao, intimne veze...). Ovakve dileme mogu da prodube neka ranija prisutna neprijatna osećanja ili stanja, kao i da indukuju preispitivanja koje vode ka doživljaju opšteg besmisla i očajanja.

Da li se taj problem može riješiti bez stručnjaka i kome se valja obratiti?

-Rijetko koja osoba se ponekad nije osjetila usamljeno i deprimirano. Prije ili kasnije mnogi uspiju da se samostalno angažuju i popune prazninu ali ima i onih koji samo produbljuju osećanja usamljenosti sve više se udaljujući od mogućnosti povezivanja sa bilo kim oko sebe. Logični ishod je preporuka traženja pomoći od stručnjaka. U današnje vrijeme ima niz raznovrsnih savetodavno-psihoterapijskih pristupa i samih savjetnika-psihoterapeuta zaposlenih u privatnom ili državnom sektoru.

Ko je podložniji usamljenosti - žene ili muškarci?

-U tradicionalnim okruženjima usamljenija je ženska populacija, jer se tu od nje očekuje da bude pasivnija strana koja zavisi od inicijative muškarca. U savremenim okolnostima, međutim, nema polne diskriminacije po ovom pitanju tako da se nalazi visok postotak doživljaja usamljenosti i neispunjenosti i kod muškaraca i kod žena. Mnoge osobe, istina, uspijevaju da sakriju unutrapsihički plan i ne dozvoljavaju drugima da to primijete tako što se godinama prilagođavaju raznim zahtjevima u kojima istinski ne prepoznaju sebe.

Je li samoća ponekad korisna?

-Trenuci u kojima se neko svojevoljno osamljuje omogućuju prostor i vrijeme da se osoba posveti sebi i preispita vlastite osnovne postavke i stavove o životu a to se obično dešava u momentima kada je u nekim životnim krizama. Tada se one spontano prepuštaju mislima, sjećanjima, osjećanjima...

U Crnoj Gori je puno staračkih domaćinstava naročito na selu. Može li usamljenost pripadnika trećeg doba da bude štetna i do koje mjere?

-Stari ljudi koji ostaju sami nužno i sve dublje tonu u patnju onog trenutka kada više nijesu u stanju da se snalaze i funkcionišu kao ranijih godina ili kada izgube životnog saputnika i tada dolazi do izražaja u kojem stepenu su uspjeli da održe širu socijalnu mrežu rodbine, prijatelja ili neposrednog komšiluka. Otvaraju se i pitanja povjerenja u druge i mogućnosti da se prepuste spontanom toku zbivanja i njezi od strane drugih ljudi a sama usamlljenost, koja prerasta u staračku formu depresije, ubrzava proces i starenja, i razboljevanja.

Mnogi mladi i obrazovani ljudi ne mogu da ostvare uspešnu partnersku vezu?

-Ovo pitanje je blisko sa već odogovorenim o dilemi da li uspešni na profesionalnom planu mogu biti uspešni i na planu intimnih odnosa. Riječ je o kontraindikciji-obrazujući se osoba se posvećuje isključivo sebi težeći ličnoj afirmaciji i ostvarivanju vlastitih aspiracija, potreba i želja.

Pravilo za izbjegavanje samoće?

-Pomaže dobra orijentacija u prostoru i vremenu, organizovanje vlastite neposredne aktivnosti i učešća u različitim relacijama ali se mora imati u vidu da sam doživljaj usamljenosti često upućuje na ono što nedostaje i to liči na putokaz u kom smjeru treba ići i kako pronaći smisao i doživljaj ispunjenosti.

S. Mirčić

Podgrejani Milgram

2010-03-18T20:20:00.002+01:00

Nedavno u francuskom TV-programu se pojavio dokumentarac nazvan 'Igra smrti'
koji je u modernoj formi reality programa ponovio poznatiji scenario korišten u S.
Milgram-ovom eksperimentu iz ranih '60-tih godina.
Učesnici su upoznati sa jasnim pravilima da u situacijama kada se takmičar u
francuskoj verziji (učenik u originalu) ogreši i da pogrešan odgovor nakon postavljenog
pitanja, opomene davanjem elektrošoka čiji intenzitet graduira srazmerno neuspesima.
Naravno bez obzira na jasno glasovno oponašanje podnošenja bola uvek u ovoj ulozi bi
se oprobao glumac koji je bio upoznat sa prirodom eksperimenta i koji u stvarnosti nije
primao elektrošokove.
Izgleda da pitanja koja su S. Milgrama zaintersovala posmatrajući suđenje Ajhmanu,
u kom stepenu postoji ljudska prijemčivost da se prikloni legitimatu autoriteta čak kada
se od građanstva traži da lojalnost dokažu kroz učešće u zlodelima, kakva su činjena u
nacističkim, konc-logorima su i dalje vrlo aktuelna.
Rezultati koji su bili onespokojavajući u njegovom eksperimentu, da čak 65% osoba u
ulozi učitelja će nastaviti sa davanjem sve intenzivnijih elektrošokova podstaknuti uticajem
zvaničnika, autoritetom profesora u senci, bez obzira što mogu da čuju zvuke bola i patnje
učenika, su u francuskoj reality verziji, gde su i gledaoci moglli da učestvuju glasnim bodrenjem u studiju ili SMS-porukama skočili na 80-81% (64 osobe koje su bile spremne da daju i fatalnu dozu od 460 v) od ukupnog broja učesnika.
U manjini su ostajali oni nepokorni, koji su dopustili sebi da preispituju autoritete i da sude
o svom postupku neovisno od sugestija autoriteta naučno verifikovanog pojedinca, ili grupe
izmanipulisane TV-medijima usmerenim da pobude prijemčivost za dobru zabavu i provod.
No, ne treba da nas ništa čudi. Zar nije to već bilo poznato u Starom veku, još u doba Rimljana, kada bi građanstvo, vođeno politikom 'hleba i igara' moglo sebi da da katarktičkog oduška u navijanju prilikom posmatranja gladijatorskih igara.

O KOLAŽIMA, O PORODICAMA I O NEKIM NE TAKO PROŠLIM VREMENIMA

2010-03-03T21:53:00.007+01:00

Koliko puta u razgovoru sa nekim bi oživele uspomene na jedinstvenu atmosferu
odrastanja karakterističnu za bivša doba u specifičnom subkulturnom okruženju. Poput
kaledioskopa sklapale bi se i restrukturirale scene koje bi omogućavale da se na kratko
pronikne u intimu osobe koja je posmatrala, zamišljala, sanjala ili aktivno živela momente
svoje nekadašnje stvarnosti.
Prelistavanjem starije literature, tadašnje štampe, gledanjem emisija, filmova, slušanjem
muzike vezanih za već neke -esete oživeli bi često iz današnje perspektive pomalo strani
imidži stvarnih ili imaginarnih likova nama bliskih ili nepoznatih aktera sa svedočanstvom
o tom periodu.
Iz perspektive koja je trenutno aktuelna ljudi su često nesvesni da se i sami svakodnevno prilagođavaju aktuelnim trendovima, shvatanjima i očekivanjima proisteklim iz naučno-tehnološkog i šireg sociokulturološkog background-a (koji su poput spojenih sudova samo naizgled odvojeni od sistema uticaja koji proizilaze iz ispreplitanih geo-političkih-društveno-ekonomskih... okolnosti).
Porodica kao egzistencijalni sistem opstaje. Neosetno se transformiše i prilagođava neposrednim i posrednim uticajima koji 'vedre i oblače' (već pomenuti širi spektar uticaja).
Osvrnemo li se unazad koju desetinu godina postajemo svesni koliko su širi i uži socio-kulturološki faktori u neminovnosti društveno-ekonomskih okvira našeg podneblja uslovili pojavu protivrečenih tendenci u gradskim (a dobrim delom i seoskim) sredinama. Istovremeno se može ispratiti logika i argumentacija za i protiv osamostaljivanja i formiranja sopstvenih autonomnih porodica u senci klackanja između paradigme tradicionalno-patrijahalnog ili liberalno-demokratskog građanskog modela.
Niz već obavljenih tranzicija koje su postavljali zahtevi ranijeg doba s industrijalizacijom, prelaskom u gradove, zapošljavanjem u državnom sektoru, dok je postojao sada već zaboravljeni trend prvobitno državnog, a potom kvazi, samoupravnog socijalizma polako iščezava ne samo iz svakodnevnice, nego i iz sećanja ljudi, vinovnika tih vremena.
Odavno su u toku druga vremena...istina moglo bi se reći na vrlo lošim temeljima oslonjena, sa starim i prepoznatljivim obrisima hipokrizije u kojoj veliki broj zvaničnika (a i građanstva) ima po nekoliko verzija narativa razrađenih za različite namene i prilike.
Samo se naziru temelji novog sistema u tranziciji, koji bi navodno trebalo da stresu okorelo
blato svega zastarelog ili trulog od ranijeg sistema, što nije valjalo i da se neukaljeno pojave na videlu dana. Umesto toga, prosto vulgarno materijalistički, u čistoj formi, štrči, nov odnos prema radu i nov tretman čoveka, koji se isto tako nužno transformiše i prilagođava novom dobu.
Ukoliko bi se podsetili A. Maslova i teorije hijerarhije motiva mogli bi proceniti između kojih lestvica većina ljudi današnjice u našem podneblju gravitira (po mom sudu, negde oko drugog nivoa, obezbeđivajući egzistencijalni ekvilibrijum, tj. nivo sigurnosti u opštoj nesigurnosti, laži i beznađu..a možda ne bi trebalo da preterujemo te da se raspitujemo kako to postižu i po koju cenu...).
Bez obzira na sve, pitam se u kojoj meri bi se dotaklo esencijalno, životno, ono što pokreće različite ljude, kada bi se kolažno štampom,video prikazima, intervjuima znanih i neznanih,u omnibusu protivrečnosti učinila retrospektiva zbivanja od '90-tih na ovamo.

Kad smrt zakuca na vrata

2010-01-27T07:24:00.003+01:00

Verovatno je prirodno da ljudi imaju ambivalentan odnos prema smrti. Mnogi bi u isti mah pobegli glavom bez obzira ukoliko bi u pitanju bila najava njihove sopstvene smrti ili smrti nekog njima dragog, kao i što bi zastali vidno potreseni i zaintrigirani kada bi čuli za već nečiju smrt sa potrebom da čuju kompletnu priču i shvate zašto je ta smrt bila neminovna.
Pitanje je koliko je moguće uopšte živeti a ne susretati se bliže sa smrću. Koliko god se većina trudila da se svakodnevno, najčešće na sebi prevdiljiv način, angažuje u smeru negovanja života (što je u skaldu s opštom tendencijom ponavljanja/obnavljanja u životnom ciklusu) jasno je da nije moguće u potpunosti i u nedogled predvideti skladne ishode. Počev od rađanja neizostavni momenti diskontinuiteta prete da razore uspostavljeni sklad življenja suočavajući osobu sa neminovnim bolom, gubicima i stradanjima.
D. Leader, autor knjige “The New Black”, ujedno i psihoanalitičar, pomno je ispratio kompleksne kako psihološke, tako i sociološke procese koji se manifestuju u trenucima značajnih gubitaka u kojima oni koji fizički ostaju živi, tek treba da pronađu put u svojim mislima za dušu umrlog, kako da se preseli i počine u imaginarnoj dimenziji. Isto tako i da pronađu načine da umire svoju dušu koja nakon gubitaka se suočava sa prazninom koja dominira.
Ovaj autor lojalan psihoanalitičkoj tradiciji elaborira shvatanja S. Freud-a, K. Abraham-a i M.Klein otvarajaći prostor u koji uvodi plejadu drugih stvaralaca, nezaboravljajući da istraži i iz šire kulturološko-antropološke ravni dijalektički odnos između živih i umrlih.
U svom delu polako otkriva svoj integrativni pogled na osobu u trenutku gubitka, koja da bi uopšte mogla da nastavi sa daljim življenjem je suočena sa neminovnim prelazom u prostor u kome se gube jasne granice između fizičkog (pojavnog) i duhovnog (simbolički/ imaginarnog). Na sceni se pojavljuju unutarpsihički, vezivni razlozi u kome osoba nije u stanju da se tek tako lako odrekne voljenog, a izgubljenog drugog, jer na taj način se odriče i duboko intimnog svog dela.

O depresiji, žalovanju i melanholiji
Leader ima jasno kritički osvrt na trend tokom poslednjih dekada prošlog veka u kome zajedno sa procvatom farmakoterapije niču deskriptivni kriterijumi ponašanja prepoznatljivog u depresivnom procesu u kome osobe mogu da prepoznaju vlastite manjkavosti, ukoliko izostanu željeni aspekti vitalnosti i efikasnosti. Navodi kako se gubi dublji smisao gubitka u kome kroz postupni proces oporavka čovek pronalazi sebe kao realnu osobu, ne težeći da održi nerealnu, a neizrečenu viziju koja se prodaje zajedno sa antidepresivima (o osobi koja je uvek poletna i puna elana, vedrog duha bez obzira na iskustvo koje proživljava).
Zanimljiv je njegov osvrt na razlike između procesa žalovanja, patološkog žalovanja u kome je osoba ‘zarobljena’(u zastoju, bez mogućnosti potpunog oporavka) i melanholije.
U procesu žalovanja, čovek se iznova suočava sa naletima bola, kada shvata da igra sećanja i zamišljanja ne mogu da nadjačaju realitet u kome se tako lagodno dalje nastavlja život u kome se sve drugo živo kreće. Osoba koja žali nemo stoji i pogledom traži izgubljeno, prebira po ko zna koliko puta proživljeno ne bi li postupno shvatila da je gotovo i da je nužno da preuzme korak ka aktivnoj želji da ugasi svetla i život u kreaciji vlastitog uma koji u nedostatku stvara željeni/ izgubljeni imidž (kako autor navodi da simbolički ubije umrlog). U tom procesu postupno menja doživljaj kako sebe, tako i izgubljenog drugog i sveta u kome se nalazi. Osoba biva transformisana, jer nužno je integrisati niz nepovoljnih aspekata koji ranije nisu bili održivi kako u vezi sebe, tako i u vezi drugog koji je izgubljen. Pored raznovrsnih neprijatnih osećanja u procesu samopreviranja, počev od najprepoznatljive tuge, bola, do osećaja krivice i neadekvatnosti, značajan je autorov osvrt na zabeleženi širi kulturološko/ antropološki odnos živih prema umrlima, koji činom smrti postaju izmenjeni, ali ne i upokojeni i često poput nenamirenih duhova prošlosti mogu dugo proganjati žive, ukoliko nisu na pravilan način tretirani (već u skladu sa aktuelnim verovanjima u tom podneblju).
U slučaju melanholije, osoba suočena sa gubitkom drugog, kao da večno gubi srž sopstvenog bića, jer se s tim posebnim gubitkom nalazi ogoljena u nepoznatom i hostilnom svetu, gde više za nju nema života. Uvek iznova ritualno melanholična osoba gradi životni okvir u kome svakodnevno produbljuje sopstveni bol i patnju, ne bili osvestila i ojačala svoju nesvesnu i zaboravljenu odluku da više nije moguće nastaviti s životom.
Često se u procesu žaljenja ili melanholije, prepliću i preslikavaju ne samo gubici već stasale odrasle osobe, već i udeo neprežaljenih gubitaka roditelja, predaka ili ‘povreda’ iz ranog detinjstva, koje naznačujući tajne veze između ljudi, ljudskih sudbina, odnosno života i smrti.

O vezivanju, mentalizaciji i individuaciji

2009-11-01T22:12:00.006+01:00

Saznanja iz domena implicitne/ proceduralne memorije, kao i uviđanje niza interakcionih dispozicija deteta od njegovog rođenja su transformisali način shvatanja značaja i uloge sticanja samokontrolnih i afektivno regulativnih mehanizama u neposrednim kontaktima sa bliskim osobama u primarnim relacijama.

Uočeno je da roditelji svojim kapacitetima refleksivnog sagledavanja/ mentaliziranja dečjih razvojnih potencijala i potreba, stalno posreduju između sopstvenih stremljenja, doživljaja i osećanja, shvatanja onoga šta je vaspitno bitno, dečjih mogućnosti da artikulišu sopstvena gledišta, procesa koji se u tom trenutku dešava i direktnog i indirektnog upliva sveta u kome žive. Kako je reč o sadejstvu stalno isprepletanih mnogostrukih faktora jasno je koliko je to delikatan zahtev. Neretko slede neuspesi, koji naravno znaju da u značajnom stepenu komplikuju stvari. Dete tada klizi ka izbegavanju ili ambivalenciji u odnosu na privrženost likovima od kojih najčešće zavisi, a kada u kontaktima počne da bude prepoznavano kao ‘nekakvo’, počinje osnov razvoja kasnijih ustaljenih načina na koji će se tumačiti i drugi procesi i relacije.

Lako je zamisliti kako pojedine atribucije proistekle od invalidirajućih predstava samo pojačavaju false self učesnika i usmeravaju dete u smeru jačanja strateških odbrana od doživljaja bazične nesigurnosti u pogledu sebe i drugih.

Uloga psihoterapijskog procesa bi ovde bila značajna jer se ponovno otvara mogućnost za uključivanja kapaciteta za mentalizaciju koji će adresirati prevashodno zapostavljene razvojne kapacitete i usmeravati osobu ka artikulisanju i pronalaženju uspešnijih strategija prilagođavanja uz postupnu izgradnju samoregulacionih kapaciteta.

Naravno, moguće je zamsliti i da se proces odvijao bez suštinskih potresa i iskrivljenja, kroz očekivanu dijalektiku susretanja intersubjektiviteta emocionalno zainteresovanih strana, oscilujući od doživljaja zbližavanja i razumevanja do frustracija i razdvajanja and vice versa. Spontano primičući se i odvajajući od figura za koje je vezano, samo dete stiče različite kapacitete sagledavanja sebe i sopstveniih procesa, subjektiviteta drugih i sveta, razvija sopstvene artikulacione i samoregulativne mehanizme, generalno odrastajući u smeru osobe koja je u stanju da razvija stabilne obrasce vezivanja za pojedine osobe, a da pri tome bude samostalna osoba diferenciranog identiteta usmerena i na procese neovisne na tematiku relacija i interpersonalnih odnosa.

Autori okupljeni oko P. Fonagy-ija (koji su se godinama strpljivo bavili istraživačkim projektima u kojima su testirali ovakve teorijske postulate) verovatno se mogu svrstati u punopravne predstavnike integrisane attachment teorije i osvežene, novim znanjima, psihoanalize.

Jučerašnji workshop Tony White-a u Novom Sadu se samo u tragovima osvrnuo na ovo i to iz perspektive proistekle iz poznatih istraživanja procesa vezivanja i separacije iz šezdesetih /sedamdesetih godina prošlog veka. Šteta.

Internet Zavisnost

2009-06-30T20:21:00.005+01:00

Verovatno bi bilo koji civilizacijski uspon teško bio zamisliv bez susretanja i mešanja uticaja različitih kultura koje su stimlulisale razvoj kreativnog duha u već postojećim okvirima i adaptacionim obrascima. Za razliku od pređašnjih vremena gde bi se ciklus sticanja i primene novih saznanja pratio godinama (nekad i vekovima), tehnološki napredak je omogućio protok informacija u delićima sekunde. Kompjuteri i internet, u kratkom vremenu, su postali nezamenjivi, omogućujući veliki raspon novih mogućnosti korišćenja saznanja. Kao zamajac usledile su sve novije i novije inovacije koje su sve jasnije ocrtavale stare granice na makro nivou između svetova razvijenih i nerazvijenih tehnoloških sistema, dok na mikro nivou sve veći je bivao jaz između poklonika kompjutera i onih koji još uvek sa zazorom gledaju u to 'novo čudo'. No, svi su manje više bili složni u uverenju da je reč o značajnom tehnološkom progresu.
Prvi primeri zloupotrebe, manipulacije, zaluđenosti i zavedenosti u novom čudesnom svetu (pomalo deja vu o Eldoradu koji naizgled otvara mogućnosti brzog sticanja svega/ svačega) na kratko su doneli obrt u perspektivi javnosti prema ovom mediju. Opravdana potreba da se s pažnjom pristupi primećenim fenomenima ujedno je otvorila prostor i za nesmetano izražavanje dotada manje/više prikrivenog bunta, nezadovoljstva i bojazni (najčešće od strane osoba koje nisu korisnici).

Posledično, otvorila su se vrata novom sociološko/psihijatrijsko/psihološko/analitičkom zaletu kome je poverena uloga stručnog autoriteta. U ovom slučaju u smeru istraživanja i postavljanja granica u svetu dijagnostikovanja novih malformacija i disfunkcija. Zadnjih godina mogla se uočiti hiperinflacija novog termina- Internet Zavisnosti, koji je težio da pokrije različite zloupotrebe kompjutera i da posmatra veliki deo korisnika koji učestalo koriste računar kao potencijalne zavisnike.
Praćenjem literature posvećenoj ovoj tematici može se uočiti da zaista postoji manji deo 'kompjuterske' populacije (uglavnom se pominju nedovoljno pouzdani podaci od 5-10 %) koji po svojim načinima korišćenja računara ili interneta gube osećaj za vreme i prostor, sve više tonu u kompulsiju preterane upotrebe, koju je teško jasno diferencijalno-dijagnostički odrediti u odnosu na neke druge već definisane poremećaje (patološko kockanje, pojedine forme zavisnosti, opsesivno-kompulsivnih poremećaja...). Prvenstveno jer je teško saznati o primarnim individualnim karakteristikama pomenutih korisnika, kao i organizovati istraživanja koja će zadovoljiti naučne standarde.
Izgleda da svojstva distance, zaklonjenosti od pogleda i brzine kojom se naizgled može stići do instant gratifikacija svih zamislivih relacija i upotreba pogoduju testiranju sopstvenih granica i poriva. Verovatno kao i u drugim segmentima življenja moguće je da pojedinci u težnji što bržeg ostvarivanja potencijalnog, samozavaravajući se sve dublje tonu u smeru kreiranja lažnog selfa. Realno zamenjuju fantazijom, koja više nema sličnosti sa imaginativnim potencijalom koji je potreban pri realizaciji ideja u stvaralačka dela i korisne projekte ili realnim zbližavanjem i povezivanjem sa ljudima, recimo s drugog kraja planete sa kojima je inače komunikacija otežana. Tako na kraju ostaje sam pojedinac upleten u neumitno ponavljanje... igranja video-igrica, kupovno-potrošačkih transakcija, uspostavljanja površnih kontakta i relacija, gomilanja nepotrebnog i ko zna čega još i pri tome sve više zapostavlja svoje realne odgovornosti i potrebe. U tom procesu kreiranja self-imidža, slike drugih i cyber-sveta po želji, doživljaj vremena nestaje, dok prostorno osoba zamišljeno stiže na nemoguća mesta pri tome se ne pomerajući najčešće iz svoje osame.
Kako bilo, sa svim manifestacijama i senkama, svet PC-a će verovatno poput ranijih inovacija od početnog zanosa ili otpora postati skoro svačija svakodnevna rutina.

Santa Clause-mit revisited

2008-12-20T22:03:00.003+01:00

Za široko rasprostranjena verovanja i rituale, poput Santa Clause- mita, izgleda da naizgled uobičajene granice raspodela, sukoba i razdora, više ne igraju značajnu ulogu. Ljudi bez obzira na kojoj tački planete borave, ili kojoj stratusnoj grupaciji pripadaju, imaju mogućnost slobode da dožive ceo događaj na svoj način. Otvara se put imaginaciji da postoji prostor/ specijalni Imaginarni Drugi koji može da primi sva moguća obličja u odnosu na neiscrpne želje čovečanstva. Tako u zajedničkoj eksternalizaciji mita o dobroti, stvara se i specijalna prilika za udeo bilo koga od nas u međusobnoj radosti davanja i primanja. Svako ima priliku da se oproba u kojoj meri može da ponese ulogu nasmešenog starca i da u realnom svetu zakorači u svet očekivanja i želja najmilijih, kao osoba koja voli i tu je za njih.

Verovatno, skeptici koji održavaju predstavu da je reč o priči izmišljenoj samo za zabavu male dece koju trebu usrećiti, zaboravljaju da pozadina čitave priče, izmedju ostalog, dotiče simbolični prelazak izmedju Starog i Novog, u kome Staro transformisano postaje dočekano i proslavljeno Novo. Tako simboličnim putovanjem kroz vreme, uz pobudjene reminiscencije prošlih, proteklih godina, kroz sadašnje tokove i planove, pobudjuju se predstave o nadanjima i očekivanjima i donetim odlukama vezanim za buduću ravan. Iza svetkovina, darivanja, praznovanja, jeća i pića, skriva se najdublji odnos povezanosti ili odvojenosti od najbližih i okolnjih ljudi i dogadjaja i vrednosti.

Naravno, to odavno nije promaklo ni pažnji svih onih koji žive u svetu komercijalne politike, ekonomije i biznisa, te se utrkuju da ponude gotova rešenja sa svim starim i dobro poznatim đakonijama sveta u kome živimo.
Bilo bi interesantno zamisliti kada bi su uoči Novogodišnje noći slučajno susreli svi Deda Mrazovi koji su, već u ovoj ili onoj prilici, osmišljeni.

.

.

O drugom pogledu na ljubav

2008-11-04T23:17:00.006+01:00

Svi smo svedoci proteklih decenija, zasićenih psihološkom literaturom, prevashodno posvećene privlačenju pažnje čitalaca, kako je moguće instantno (u par koraka postati ljubavno strateški opremljen/a) ili već nekako zaobilazno, na gurku ili postupnim uvežbavanjem, pronaći caku i ostvariti željeni ljubavni san.

Još je više literature koje vam otkrivaju tajne neuspeha sakrivene u već nekakvoj perfidnoj konstelaciji unutar psihe jednog ili oba partnera koji nalaze ukorenjenje u njihovim ličnim ili filogenetskim polno-uslovljenim razvojnim storijama. Pre ili kasnije, već postaje vidljiv neki ključ ili shemata, kojom se ovo toliko bitno i kompleksno područje simplifikuje.
Verovatno je to bilo zloupotrebljivano do te mere, da više mnogi uistinu i ne očekuju da će čuti nešto autentično novo, što do tada već nisu čuli u ovoj ili onoj verziji.
Neosetno se klatno time vratilo na početak kod većine, koji naprosto puštaju da sve ide nekim svojim tokom i da stvari rade na sebi svojstven način.

Stanislav Feldman, psihijatar, psihoterapeut iz nekog njemu znanog unutrašnjeg razloga nije napustio ovaj klizak teren i jezgrovito, u svojoj knjizi posvećenoj odredjivanju šta jeste i šta nije ljubav, teži da pronikne do samog korena značenja ljudskosti. Postupno, upoznavajući nas sa antropološkim, evolucionističkim pretpostavkama razvoja humanida, nastavlja ka razvojnim odredjenjima koja su uticala na formiranje čoveka i njegovo ukorenjeno društveno, odnosno kulturno poreklo. U tom procesu isplivava značaj afektivnog vezivanja jedinke kako za kolektivitet grupe, tako i za roditeljske likove od kojih će dugo potom zavisiti i njegovo preživljavanje. Epilog vodi ka postupnom prosvetljenju čitave vrste činom uspravljanja i dvonožnim hodom, kao i ovladavanjem govorom i raznoraznim veštinama upotrebe orudja i transformisanja prirodnog habitata.
Iz aspekta savremenog čoveka, bez obzira na izražene potencijale koji su mu biološki dati , tek dugotrajnim procesom samospoznaje, upoznavanjem fizičkog sveta i prirode drugih ljudi i zajednica, pojedinac otkriva radost življenja i ljubavi kao čina samoodredjenja (proces individuacije). Reč je o viziji slobodne, neuslovljene ljubavi, u kome osoba jasno vidi drugog i u stanju je da ga voli kao takvog, bez potrebe za korišćenjem raznoraznih taktika kojim bi ga za sebe vezala, radi posedovanja ili nekog drugog skrivenog razloga u smislu popunjavanja ličnih praznina i nedostataka. Time nije više u nuždi da eksplicitno ili implicitno nabacuje Drugome očekivanja da postane nešto što u svojoj osnovi nije. Otkrivanjem slobode bivstvovanja, u kojoj partner/i postaju iskreno zainteresovani za međusobnu/ ličnu dobrobit stvaraju se preduslovi ostvarene ljubavi. A autor u jeku interesa za integracijom bio-psiho-socijalnih saznanja iz raznoraznih naučnih oblasti, ne gubi iz vida bit- humanističku perspektivu, bez koje se iz vidika za čas može izgubiti i sam čovek.

O ritmu osećanja

2008-10-19T23:04:00.005+02:00

Opet pogledom prelećem po stranicama Greenberg-ovog članka o potrebi uvažavanja osećanja. Izgleda, da su i dalje, u opticaju nekadašnje priče o postojanju 'šestog čula' u službi očuvanja naše biti i dobrobiti.
U milisekundama, perceptualno, svako zbivanje, biva doživljeno i proživljeno emocionalno-intuitivnim procesiranjem.

Za razliku od intuitivnog procesiranja, Bollas, razmatra mogućnosti interpretiranja doživljenog. Svaki pokušaj da se misli pretoče u reči (govor), otcepljuje tu istu misao od svoje biti i celovitosti, od suštine istine, koja i dalje ostaje sakrivena u nesaznatom i neosmišljenom Nesvesnom. Umesto tišine koja bi označila da je sve iskazano, ubrzo bi već usledila neka nova misaona nit, dislocirana po značenju u odnosu na izrečeno, koja bi dijalektički hrlila u smeru propuštenog praznog mesta. I tako u nedogled, a da se sa svakim novim uzletom misli sazna tek još neki skriveni segment. Nesvesno, ostaje poput iskričave blistave vodene površine, samo za trenutak ustalasano, a potom opet mirno i tiho, sa sakrivenom tajnom.

Povremeno putevi saznanja umom, ukoliko u svojoj čežnji za pronalaženjem savršenog objašnjenja, krenu u smeru sve istančanijeg definisanja, klasifikovanja, komparacija, a pri tome zanemare suštinu emocionalnog... ubrzo, bilo kakva značenja mogu dovesti u sumnju, do samog absurda. Tako od početne teze, može se doći do sasvim neke sporedne i nebitne, a koja potom postaje poput Bermudskog trougla u kome se gubi bilo kakav smisao čitavog procesa saznanja.

Za razliku od govora, muzika svojom melodijom i ritmom toliko često neosetno prodire do same srži istine (Nesvesnog) gde biva naprosto absorbovana. Intuitivno često na početne zvuke neke pesme pevušimo ili se u ritmu zanjišemo. Nekada postajemo zamišljeni i refleksivni, sa iznedrenim sećanjem, nekim osećanjem ili saznanjem u duši.

Možda iz istog razloga, Bollas, toliko često uvodi metafore pozajmljene iz sveta muzike.

Jer dok govorimo, mi unosimo takt i ritam, sa različitim tonalitima kojima trenutno delujemo na sagovornike. Bez potreba za mnogo reči, vrlo brzo se prenosi koliko nekoga vidimo bliskog u odnosu na našu bit/ dobrobit, a u kojoj meri ne. Kada se dve osobe slažu, njihovi glasovi i tonaliteti se harmonično sliju u glasovne osmišljene celine. Sumnja, razdor i raskol, vodi disharmoničnim, isprekidanim glasovima sa naglim promenama tonaliteta. Neretko kao finale, u toj situaciji svako ostaje sam sa sobom i sa oreolom nepovezanih zvukova, koji vibriraju u potrazi za nekim sa istančanim sluhom, koji može da iz kakafonije neuskladjenih tonova čuje sakrivenu melodiju.

O letu, homunkulusima...

2008-08-14T08:01:00.003+02:00

Kako avgust promiče, s njim jenjava i leto. Preostaje još da najstrpljiviji istraže na koji način će sebe obradovati sa preko potrebnom kombinacijom raznovrsnih stimulacija i načina opuštanja u letnjoj žegi. Oni koji su s početka sezone to već obavili, sada, već jedino u reminiscencijama, oživljavaju po koji trenutak proživljenog.

Pitanja poput kako se provesti i čemu težiti, teško mogu da zaobiđu tematiku bavljanja sobom i vraća na razmišljanja o neposredno doživljenom telesnom domenu, koji je prosto nezaobilazan kada je u pitanju priroda ovog procesa. Počev od mirnog izlaganju suncu, vodi, ili već nekoj drugoj formi pasivnog odmora, do živog učešća u nizu ko zna već kakvih kreativnih igara, pokreta i aktivnosti.

Kratak osvrt na naše humane prirodne resurse (neuralnu moždanu organizaciju sa senzo-motornim zonama predvidjenim za prijem i obradu raznovrsnih stimulacija i senzacija neophodnih prilikom doživljaja oseta ili pokreta i svrsishodnih aktivnosti) podesća me na vizualizirane izobličene modele homunkulusa.

(Modeli su načinjeni u muškoj verziji, verovatno u nedostatku imaginacije autora...no to je već neka druga priča)

Kako bilo, podsećaju nas da su pojedini delovi tela u okviru senzo-motorne shemate na unutrašnjem planu mnogo ozbiljnije shvaćene, nego što bi većina ikad pomislila.

Možemo samo da nagadjamo kako čudesni spoj nasleđenih datosti kod svakog ponaosob biva stimulisan uticajima i sopstvenim aktivnostima tokom života i kakve se sinaptičke mreže međuzavisnih relacija organizuju. Ko zna u kojim sve smerovima se dalje istančava senzibilitet ili motorika pojedinih delova tela koji učestvuju u konstelaciji složenih koordinisanih aktivnosti. Pri tome, ne treba zaboraviti i na moguće raznovrsnosti u pogledu afiniteta i ukusa.

Vratimo li se na časak karakterističnom ponašanju ljudi tokom leta, igre radi, bilo bi interesantno, recimo, zamilisiti koje senzo-motorne shemate su najstimulisanije bile u grupaciji tipičnih turista ili posetioca Guče ili Belefa?

Zainteresovani se mogu upoznati sa manjim projektom kojim se da napraviti model vlastitog homunkulusa na ovom sajtu.

Groupthink mentalitet

2008-07-15T21:06:00.002+02:00

Koliko se, istini za volju, Irving Janis, socijalni psiholog, posvetio proučavanju negativnosti ovog fenomena, toliko nam je svima dragi Sremčev lik Frau Gabrijele, osvetlio sve moguće aspekte intrige prilikom kreiranja kolektivnog mišljenja (u kojem pojedinci u anonimnosti žagora, usklika i sveopšteg komešanja, gube odraz tračare, i (ne)svesno maskiraju sopstvene motive i inspiracije).

Naime, u prvom slučaju, upravo kako Janis pokazuje izbegavanjem negovanja ovakvog defektnog stila mišljenja, mogle su se izbeći niz kobnih grešaka koje su učinile pojedine ekspertske grupe (neke pri vrhu američke administracije, NASA-in Challenger projekat, pad SSSR-a,...). No, pošto su odluke donošene pod plaštom očuvanja osnovnih grupnih vrednosti i normi, gde bi se nosioci kritičnog duha i poziva na stručne procene doživljavali kao nosioci semena razdora, takvi predlozi bi bivali odmah odbacivani, uz preovladjivanje sterotipnih predstava i načela. Grupa bi funkcionisala kao celina, gde bi se izgubila mogućnost promišljanja i studioznog pristupa problemu.

U drugom slučaju, sasvim jasno Frau Gabrijeli, ekspertu po rodjenju, nikada i nije bilo posebno stalo da sagledava celovito i da pokuša da shvati suštinu. Zaboga, onda bi valjda svi koji željno čekaju na gotovu priču, sa jasno pozitivnim i negativnim likovima, mogli da se zapitaju u kojoj meri je to što čuju baš toliko različito od onoga što su oni, ili već neki njima bližnji već iskusili. Ovako, svima na volju, nek leti perje. Svako po sopstvenom nahodjenju može nešto i da pridoda, ili izostavi, već po svom ukusu začini (a da niko to i ne primeti, ili im to prirodno pravo uskrati).

Uostalom, zar nije lepše i lakše kad se priča i kad se sve jasno 'zna'?

Stari znanci

2008-06-29T11:09:00.004+02:00

Pretpostavljam da autori basni, poput one o lavu i mišu i tome sličnih, zaokupljeni prenošenjem pouka namenjenim ljudima, zapravo i nisu imali nikakva saznanja o mogućnostima učenja i pamćenja samih aktera basni.

Kako se može videti iz priloga, stvar itekako funkcioniše kad su lavovi u pitanju. Bez obzira na dovoljno dugu prostornu i vremensku odvojenost od zadnjeg vidjanja, lav očito nije zaboravio svoje stare prijatelje i za kratko vreme je opet poželeo da se igra i mazi.

No, ukoliko se obrati pažnja na telesni stav i gestikulaciju njegovih prijatelja, od početnih pozicija i stava na kauču, gde su telesno jasno stavljali do znanja, kako oni ne žele da iniciraju bilo kakav suvišan kontakt sa mladunčetom, pri novom susretu su se suočili sa svom prisnošću odraslog lavovskog zagrljaja. Ako ništa drugo, trebalo je prihvatiti radost tešku više stotina kila.

'Šta hoćeš, ja sam na odmoru?!'

2008-06-18T18:56:00.002+02:00

Juče, kada sam pitala svoju ćerku kakvi su joj planovi, k'o iz topa je usledio ovakav odgovor. Biće da je u trenu pretpostavila, da sam previdela za nju bitan fakat- početak letnjeg raspusta. Sudeći po reakciji, da se pretpostaviti duboko uverenje da je ona svoj odmor itekako pošteno zaslužila i vlastiti um sada može da upošljava po sopstvenom nahodjenju, bez polaganja računa drugima do daljnjeg.

Široko zastupljenu cikličnost u prirodi, nije lako transponovati i ispratiti na unutarpsihičkom planu. No, pre ili kasnije, svako otkriva, svoj unutrašnji ritam, sa uobičajenom dinamikom promena- kroz manje/više ustaljen sled stanja i zbivanja. S tim da često izmiče jasan odgovor, kako ostvariti harmoniju, kako osetiti meru, u tom svetu, koji je sa odrastanjem postao sve kompleksniji. Kada više ništa nije jednoznačno, niti je moguće održati dihotomne obrasce, tipa prisile i slobode, autentično svog i tudjeg, aktivnosti i pasivnosti... kada procene vlastite ili tudje intencije, mogu da poprime značenja od svega po malo. Tako nešto, postaje istovremeno i dobrovoljno i kompromisno, ili voljno i nametnuto, kao i prilično nevoljno, a kompromisno...kombinacija koliko hoćeš.

Šta se zbiva, pre nego što kažeš 'Zdravo'?

2008-06-11T19:27:00.002+02:00

Svojevremeno, Berne-ovo poslednje napisano delo (What do you say after you say Hello?), pozivalo je čitaoce da se zapitaju- koliko često i na koji način u komunikaciji izbegavaju spontanost i bliskost?

Po njemu, većina ljudi automatski bi sledila ili buntovno reagovala na svoj zastareli 'roditeljski program', koji ostaje memorisan. Istina, najčešće nesvesni pojedinih ranih uticaja, oni bi godinama ostali u uverenju da su to originalni, njihovi, a ne pozajmljeni stavovi i izbori. Nasuprot tome, sve vreme, kroz aktiviranu selektivnu percepciju (isključivanjem novih i validnih podataka) i potkrepljivanjem starih obrazaca, oblikovali bi tako na jedinstven, sebi svojstven način, uvek istu priču o sopstvenoj sudbini, 'doživljavajući' slična iskustva kao nekada.

Iz današnje perspektive, sa nizom podataka iz neuro-oblasti, proučavanja razvoja deteta i njegovih raznovrsnih kapaciteta za interakciju sa roditeljima od prvih dana, sve više se prepoznaje značaj preverbalnih iskustava. Ispostavlja se da svako od nas ima fragmente zapamćenih vrlo ranih iskustava (implicitna memorija). Ova isksutva ostaju neizrečena, van domašaja budnog oka svesnosti. S tim da i te kako utiču na ljudsko ponašanje.

Svi akteri komunikacije, oblikuju svoja iskustva u odnosu na ono neizgovoreno, a što se podrazumeva (suptilno značenje konteksta u kome se nalaze). S obzirom da je iskustvo neoblikovano, bez jedinstvenog, jasnog značenja, kao i na fragmentirano obraćanje pažnje na pojedine izolovane aspekte opažene celine, samo saznanje često izmiče, ostajući na nivou pokušaja osobe da interpretira tekuća zbivanja.

Tako, svako već može po sopstvenoj meri, implicitnog (onog neprepoznatog i neosvešćenog) i eksplicitnog (prepoznatih segmenata sećanja o konkretnim zbivanjima i dogadjajima), da ga već nekako iskroji.

Kao i što se da pretpostaviti najčešće toga i nije svestan. A što bi i bio, kad je lepo svojim očima video ili čuo da se nešto tačno tako dogodilo.

Bliski susret...

2008-06-03T21:12:00.009+02:00

Nije teško pretpostaviti oduševljenje sa kojim su mnogi antropolozi, u prvim dekadama XX veka, otkrivali ‘nova’ plemena u nekim do tada nedostupnim delovima sveta. Ishod ovog istraživačkog žara za jednistvene prilike posmatranja-učestvovanja ‘in vivo’ različitih 'sociusa' na delu, ubrzo se manifestovao u nizu naučnih publikacija i knjiga posvećenih tematici kulturne antropologije (dela Malinowski-og, Benedict-ove, naravno Mead-ove..).

Logično, nakon što je zemaljski globus detaljno istražen, ponestalo je novih odredišta na kome bi se mogao pronaći po koji 'originalni' domorodac u svom prirodnom habitatu, a sa njima i žara za ovu oblast, sa utiskom da je sve važno već otkriveno i rečeno.

Pre neki dan, BBC vesti, su objavile članak i fotku sa slikom pripadnika jednog od novootkrivenih amazonskih plemena u dubini brazilskih šuma ka granici sa Peruom.

Fascinacija autora članka se vidi kroz dodate indikatore na slici sa osnovnim generičkim objašnjenjima o akterima scene, prikazanim poput zanimljivih voštanih figura nekog muzeja.
Neosetno se previđa reakcija samih ljudi koji su nenajavljeno uslikani, a kojima izgleda baš i nije do gostiju.

O nekim Atlantidama

2008-05-26T17:20:00.006+02:00

Prodje nedelja 25.05. neprimetno.

Iz ko zna kojih 'izgubljenih' neuralnih tranzita izrasta fragment predstave o nekadašnjim epopejama povodom Dana Mladosti. Zamišljena 'nedužno' kao simbol radjanja svih budućih pokolenja, a u duhu pokoravanja ljubavi vrhovnom vladaru-poretku.

Scena poznata- Ustreptali mladić/devojka, istaknuti po svojim uspesima, sa štafetom u ruci, će imati priliku da lično vidi i iskaže poruku svih ('...mi ti se kunemo...') našem dragom, voljenom, Maršalu Josipu Brozu (a.k.a. ljubičici beloj). Pomno će se motriti na svaki Titov geg ili omašku u govoru, koja će preko noći postati blagodetni znak mudrosti ili ljudskosti (tada vrlo retki u masi bi smeli glasno reći starosti ili i prvobitne neukosti).

30-tak godina kasnije, odavno bez godišnjeg potkrepljivanja, daleko od sećanja da je i bila jednom ta Jugoslavija, zapitam se gde naizgled nestaju stari, više ne važeći imidži, glasovi, zvuci i pokreti. Koliko ustvari vreme koje brzo melje i pomeće stara zbivanja stalno iznova nam skreće poglede i misli na sled neposrednih brzih tokova svežih informacija.

Tako se Likovi, bez kojih se nekada nije moglo, polako preseljavaju u arhive, sa povremenim pokušajima da ožive u plakatnim ili istorijskim izdanjima. Oni dublje emotivno potkrepljeni doživljaji poput reminiscencija će nostalgično blesnuti pobudjeni nekim aktuelnim trenutkom.

Klimatske promene

2008-05-18T15:36:00.002+02:00

Koliko čudnovato kako je moguće ustanoviti često opozitna lica i naličja istog doživljaja. Po pitanju slušanja vremenske prognoze ko nije bezbroj puta prepoznao da se bori sa intenzivnim doživljajem dosade, ili da se spontano isključi prateći vlastiti 'misaoni duh', koji je već odlutao nekim mnogo zanimljivijim tokom. Nesumljivo izazov za vremenske komentatore, koji često svojom odećom i šarmantnim nastupom žude da izazovu promenu kod svojih gledaoca.

Situacija postaje znatno promenjena, ukoliko naša neposredna stvarnost, ili izvesnost odigravanja nekog zbivanja zavisi od tih istih vremenskih prilika. Da i ne govorimo kako se čitava situacija menja sa neprilikama koje često iznenadno donose ćudi prirode.

To me podseća na moju fascinaciju prizorom iznenadne pojave žaba na ulicama posle dobrog letnjeg pljuska. Verovatno u skladu sa tadašnjim dečjim egocentričnim pogledom na svet sam se pitala zašto toliko žabe vole kišu, skoro u potpunosti nesvesna u kakvoj frci se nalaze ova vodozemna bića, kao i verovatno ostali 'stvorovi' čiji je eko-sistem u direktnoj uslovljenosti sa nadolazećom vodom. Ko zna koliko je u stvari bića o kojima mi i nemamo predstavu u takvim prilikama tokom noći menjalo ili branilo vlastito stanište od nadolazećih uljeza odskorašnjih beskućnika.

Klin čorba

2008-05-11T20:05:00.004+02:00

Od nedavno prelistavam Dawkins-ov roman Sebičan Gen, koji dovodi u pitanje postojanje altruizma. Niz uobičajenih primera, koji su ranije isticani u široj literaturi, kako pojedine jedinke često komuniciraju u cilju očuvanja potomstva i vrste, autor postupno dekonstruiše uvodeći nova značenja u odnosu na ideju o osnovnoj evolucionoj jedinici multiplikovanja i razmene- genima. Pri tome, sama specifična vrsta i nije toliko bitna u priči o primordijalnom genskom čorbuljaku koji je kroz više milenijsko krčkanje uspešno gradio sve složenije forme života. Stoga, po njemu, 'urodjeni' altruizam i nikada nije zauzimao visoko mesto u evolucionoj lestvici.

Čitajući ovu knjigu, prisetila sam se priče o gladnom vojniku, koji svojim promućurstvom dok traje začinjavanje klin čorbe od namćoraste škrte babe nevoljno čini dobru Samarićanku. Iako je od samog starta starica ocrnjena, ni sam dovitljivi vojnik u celoj priči nije cvećka- ostaje neodvojiv od sopstvene ogoljene gladi kao motiva, a verovatno i slasti nadigravanja i dominacije u odnosu na babine potajne 'gladi'.

Pitanje samosvesti i svesti, kao neodvojivih funkcija, koje krase čoveka i uz koje svaki pojedinac može da ima beneficije usled sagledavanja dugoročnih sopstvenih i širih perspektiva opet aktualizuje dileme o altruističkom kao potrebnom i verifikovanom idealu.

No, nije teško pretpostaviti da se problem opstanka ideje altruizma (po Dawkins-ovom prilično strogom kriterijumu, težnja očuvanja šire dobrobiti nauštrb sopstvene), nužno postavlja u sistemima gde po default-u mnogo toga suštinski izostaje, a učesnici žive sa neminovnim strahovima, što naprosto podstiče i pogoni u dejstvo one manje vidljive delove sante leda. U takvim uslovima, upravo potpomognuti tom svešću i samosvešću, možda pojedini neće odabrati altruisitički naspram egoističkog principa.

O ritualima

2008-05-01T11:16:00.004+02:00

Priroda procesa u ritualima kao da svojom težnjom ka obnavljanju istovetnih sekvenci potire prolaznost vremena i svedoči o kontinuitetu postojanja osobe kao posebne jedinke ili dela šire zajednice. U isto vreme, kao da na metaforičan način ovladava nepoznatim silama, čime se otklanjaju pretnje koje mogu da naruše lični ili širi sklad.

Egzistencijalistička filozofija, medju univerzalnim obeležjima vezanim za ljudsku egzistenciju, prepoznaje strepnju u odnosu na predstojeću neizvesnost kao neizbežnu pratnju svakodnevnice. Ne čudi stoga, šta za osnovne ritmove života se učvršćuju i pojedine ritualizarane radnje uvežbavane u porodičnom okruženju kroz prihvatanje zajedničke shemate po kojoj ukućani strukturiraju vlastito vreme ili aktivnosti. Ukoliko uspevaju da isprate sopstveni ustaljeni tok, utoliko dostižu i željeni mir i harmoniju porodičnog doma. Tako sa vaspitanjem deteta svi opet učvršćuju sistem verovanja i vrednovanja, kako više ne bi morali da se preispituju, nego nesmetano da žive i rade.

Uvek iznova u šire prihvaćenim ritualima, ljudi su se mogli podsetiti poznatog. Automatski bi pojačavali osnovne ritmove i samoregulativne mehanizme. Oživljavale bi uspomene na prvobitne identifikaciono-relacione sheme u sklopu širih zbivanja ili socijalnih obrazaca.
Na posletku to i jeste u cilju očuvanja zajedničke ideologije koja čini duhovnu vezivnu potku koja omogućava opstajanje specifičnog društvenog statusnog poretka ili uredjenja.

Rituali su poput bedema, uvek bili pred udarom dinamike kulturnih promena (neizostavna mešanja različitih kultura i naroda kroz migracije, vojne pohode i ratove, društvene krize i unutarnje prevrate, tehnološki i naučni napredak). U njihovu odbranu u prvom redu bi stajali institucionalizovani predstavnici religije, ili kulturno-duhovne tradicije ili pripadnici stabilne vladajuće interesne sfere.
Uvek slično, mireći nepomirljivo- težnju za sopstvenom društvenom ekspanzijom (kroz želju za pokazivanjem sopstvene moći, obično kroz ustaljeni ritam igre ceremonijalnog prikazivanja poglavara i podanika) u odnosu na strepnju pred intruzijom pripadnika ostalih svetova.
I uvek sa tendencijom prava na ustaljenost koja proizilazi iz samododeljenog prava na definisanje istine.

Ritualna koreografija naše stvarnosti omogućava da se godinama unazad odigrava čudan spoj različitih ideoloških svetova. Oslobodjen kućnog pritvora, Uskršnji zeka po obavljanju svoje hrišćanske misije će okrenuti glavu u odnosu na predstojeću Prvomajsku proslavu, bez crvenog barjaka, sada već ošamućenog proletarijata. U osnovi ove pojave, bez obzira što je zub vremena dobrano načeo oba ova tako različita sistema verovanja, opstaje ljudska potreba za poznatim i prepoznatljivim ritualnim uljuljkivanjem koje će bar trenutno odagnati strepnju i neizvesnost koja nas svakodnevno prati.

Trenutna ili odložena gratifikacija

2008-04-15T22:36:00.003+02:00

U seriji experimenata u periodu dužem od 6 godina (1968-1974) u vrtiću pri Stanfordskom Univerzitetu ispitivano je u više navrata oko 550 dece, prosečnog uzrasta oko 4 godine. Eksperiment je vodio Walter Mischel, koji je zamislio zanimljivu problemsku situaciju. Svakom detetu bi predočio nakon što bi mu pružio čokoladicu da će dobiti dve, ukoliko sačeka dok se eksperimenatator ne vrati. Pred njih bi stavio zvonce na sto, da mogu da prekinu neprijatno čekanje. U svakom slučaju kako god da izaberu sledio im je početni ulog.

Osim zanimljivih podataka o različitim uzrasnim mogućnostima odolevanju pred iskušenjem (dobar deo najmladjih predškolaca bez obzira na sopstvenu želju da udvostruče ulog, često bi odmah po izlasku eksperimentatora pojeli slatkiš), ova longitudionalna studija je omogućila da se posmatra šta se dešavalo sa istim pojedincima koji su diferencirani u odnosu na početnu mogućnost odlaganja gratifikacije. U tu svrhu je ista populacija sada već odraslih osoba više puta ponovno ispitivana.

Naizgled bezazlena situacija izlaganja čokoladnom iskušenju predškolaca i njihova trenutna/ odložena reakcija prepoznata je kao vitalni prediktivni pokazatelj njihovog kasnijeg uspeha u životu (počev od akademskih postignuća, stabilnosti i zadovoljstva na ličnom, emotivnom, interpersonalnom planu, uz veći stepen samopouzdanja, efikasnosti, izbegavanje konflikata ili stvaranje zavisnosti od psihoaktivnih supstanci i slično ).

Koliko god nepopularno zvučalo, odlaganje neposrednog udovoljavanja sopstvenoj želji, odnosno mogućnost samokontrole i afektivne regulacije kroz voljno usmeravanje pažnje sa vrlo poželjnog sadržaja koji naizgled može trenutno da pruži satisfakciju, ka podsećanju na bitnije dugoročnije ciljeve se ispostavlja kao ključni elemenat strategije suočavanja sa distresom, različitim frustracijama i neprijatnostima u životu.

Negativne kampanje

2008-04-08T17:50:00.004+02:00

Iako dosadašnji pokazatelji efekata niti potkrepljuju, niti opovrgavaju ovaj stil promovisanja sopstvenih programa, godinama već kako u svetskoj, tako i domaćoj propagandi, regularno mesto zauzimaju medjusobna javna podmetanja i blaćenja protivkandidata.

Bez obzira na motive pojedinih izbornih štabova (postizanje kratkoročnog šok efekta ili možda promene stavova na duže staze kao u slučaju 'sleeper effect-a', ili učvršćivanje stavova postojećih pristalica...), izgleda da ima dosta interesenata koji s užitkom prate 'kako leti perje'. No, kakav god ishod negativne kampanje izazivale (neretko i kontraproduktivan u vidu blage mučnine i gadjenja) sa svakim se 'incidentom' skreće pažnja javnosti od procenjivanja validnosti argumenata pojedinih strana, kao i od ekstrapolacije u kom će se smeru dalje odvijati dogadjaji kada nečiji konkretni planovi i programi postanu deo svakodnevnice.

Od prvih primera video propagande, kakav je klip 'The Daisy' ( korišćen u kampanji L.Johnson-a, davne 1964.) stvari su se kreativno razmahale, kao u ovoj parodiji:

Vremeplov

2008-03-30T01:34:00.005+01:00

Ako na trenutak, pozajmimo ideju putovanja vremeplovom, u koji bi smestili osnivače pojedinih poznatih sistema mišljenja, interesantno bi bilo propratiti njihove doživljaje pri susretu sa svojim evoluiranim idejama.

Kakvi bi, recimo, bili utisci Frojda pri susretu sa savremenim strujanjima u psihoanalitičkoj misli? Verovatno baš i nije shvatljivo kako je moguće primiti radikalne, revolucionarne promene perspektiva i pri tom sačuvati doživljaj kontinuiteta i koherentnosti pojedinih konstitutivnih ideja. Koliko bi mu bilo potrebno vremena da sagleda sve promene koje su nastale sa novim saznanjima u nauci i tehnologiji, da sabere iskustva pojedinih autora nastavljača i uopšte gledano, promene na svim društvenim nivoima? Da li bi mogao da prihvati zbivanja u okviru psihoanalize, a da se ne zapita šta li se to desilo sa svetom i ljudima uopšte?

U svojoj knjizi Kratka Istorija Progresa, Ronald Wright, poznati arheolog-istoričar, otkriva kako u neverovatno kratkom vremenskom periodu od 5 do 6 hiljada godina od nastanka prvih civilizacija (u odnosu na 2 miliona godina od kako se pretpostavlja uspravljanje pračoveka), su iznedrene toliko raznovrsne kulture. Tim zanimljivije jer na sasvim različitim lokacijama u slično vreme nastaju toliko drugačije civilizacije, istovremeno koncipirane na sličnim strukturno-konstitutivnim principima ( raspodeli moći, sa vladaocima i različitim socijalnim strukturama i odnosima, vojskom, sličnim načinima privredjivanja, potrebom za verovanjima, ritualima,običajima…).

Posebno zanimljivi su njegovi osvrti na stare ciivilizacije koje su evoluirale sopstvene mitove i legende neretko do vlastitog uništenja. Često slepo gradeći nove konstrukcije sve bledjih racionalizacija i iracionalnih projekcija ne bi li po svaku cenu sačuvali postojeća verovanja koja su izjednačavali sa stvarnošću.

Zapitamo li se kako je to današnjih dana, dovoljno je da propratimo glavne svetske vesti…

Izgleda da (r)evolucija saznanja o čoveku prilično sporo menja i njegovu ćud, što ostavlja mesta raznim psihoterapijskim pravcima ….Verovatno bi to godilo Frojdu, ili bi ga možda učinilo još većim pesimistom (nego što je bio nakon I Svetskog Rata).

Kako na brzinu pobeći od ‘lošeg’ sebe i postati neki ‘uspešni’ drugi?

2008-03-23T11:42:00.004+01:00

Trenutno je na tržištu knjiga lako naći na stotine naslova poput ovih-

Moć ostvarivanja svega….Ubrzane tehnike učenja…Kako da vas ljudi zavole za 90 sekundi ili manje...Vodič za alfa muškarce...100 načina da sebe motivišete…Vrhunske tajne totalnog samopouzdanja…11 kurseva potpunog uspeha…177 tajne mentalne snage…Uspeh za glupake…Kako spoznati više svetove…Alhemija mira i ljubavi…Sve što mi stvarno treba sam već naučio u zabavištu…35 praktičnih budističkih principa…7 navika visoko efikasnih ljudi…10 dana do samopouzdanja…Neograničena moć: Nova nauka ličnog postignuća…Kako da steknete prijatelje i utičete na druge…48 zakona moći…Put kojim se redje ide…Život bez ograničenja…Petodnevni kurs razmišljanja…10 tajni uspeha i unutrašnjeg mira...ad infinitum/ad nauseam.

Protesne ideje sa parolama o liberalizaciji, Power to the People i sl. iz 60'- i 70'-tih, pretpostavile su u startu poziciju ugnjetavanosti i lišenosti masa kroz stoletne procese diskriminacije i neravnomernih raspodela. Slavile su proces učenja koje su pokušavale da učine dostupne svima, utopijski verujući u ideje jednakosti.

Već koju deceniju kasnije, od prvobitnih ideja prosvećenja, uočio se obrazac komercijalizacije 'prekonoćnog' uspeha pisaca bestselera, koji bi vrlo brzo nakon početnog uspeha prosto neminovno repetativno umnožavali svoja 'čeda' (sa naizgled drugim naslovima, s tim da publisher ne bi propustio priliku da navede krupnim, masnim, slovima- autor besteselera koji je prodat u X primeraka, da kojim čudom čitaoci ne bi prevideli takav fakat).

Pratimo li bit ideje, koju ovi autori prodaju, o kakvoj li se magičnoj transformaciji radi kroz tri lekcije, sedam, deset ili dvanaest.. korisnih saveta, predloga, vežbi i slično, uočićemo sve jasniju progresivnu poziciju moći. Sa svakim prodatim primerkom sve više sa održava konstelacija elitni pojedinac-nasuprot masi neopismenjenih obožavalaca. Pojedini autori se čak otvoreno poigravaju sa čitavim procesom, ne libeći se da odmah u naslovu (korišćenjem otvorenih atribucija) postave stvari na svoje mesto.

Staromodni vs. postmoderni

2008-03-16T01:07:00.008+01:00

Prilikom promocije svoje knjige “The Puppet and the Dwarf”, Žižek govori, između ostalog i o nekadašnjim i sadašnjim modelima vaspitanja dece.

Žižek: “Recimo da imate jednog staromodnog oca, nedelja je i trebate da idete u posetu baki. Vas ‘totalitarni’ otac kaže:”Baš me briga da li ti se ide ili ne, ima da ideš!”. Vi, iako ste dete, shvatate da nemate baš izbora i pokoravate se njegovoj volji.

U sledećoj situaciji imate ‘tolerantnog’, post-modernog oca, koji kaže: “Znaš koliko te baka voli, ali bez obzira na to, ti treba da je posetiš jedino ako ti to stvarno želiš”.

A svako dete zna da ovaj na prvi pogled, slobodan izbor, sadrži čak jače naređenje, a to je:”Ne samo da moras da posetiš baku, nego to moraš i da voliš!”

To vam je jedan primer kako na prvi pogled davanje nekom izbora u sebi krije mnogo jaču instrukciju.”

Voditelj: “Da li to znači da se trebamo vratiti na onog oca koji na pitanje: ”Zašto?”, odgovara: “Zato, jer sam ja tako rekao!””

Žižek: “Apsolutno, poštenije je.”

U naslovljenoj knjizi, Žižek se poigrava sa različitim perspektivama i značenjima osnovnih religijskih (prevashodno hrišćanskih), kao i šire gledano, moralno-etičkih postulata koji se svakodnevno prepliću kroz različite socijalne relacije u modernom društvu izravno ih dovodeći u vezu sa intrapsihičkom dinamikom pojedinca.

U njima prepoznaje perfidnu patvornost i hipokriziju (kako on to često naziva, perverznost) iza manifestnog zalaganja za ideje čistote, humanosti, težnje ka višem.

Nastavimo li da se dalje poigravamo sa idejom o slobodi izbora kao absolutnoj vrednosti per se, ne samo da otkrivamo iluzornost i nedostižnost iste, nego je moguće prepoznati da u domenu ostvarivanja većeg nivoa slobode, osoba vrlo lako može da ‘sklizne’ ka domenu bezobzirnosti, postepenim lišavanjem vlastite odgovornosti za sopstvene postupke i izbore u odnosu na sebe, druge osobe ili različiti kontekst.

Iz date perspektive, izgleda mnogo berićetnije imati ‘dobrog starog totalitarno- patrijahalnog oca’ koji nameće prinudu, jer to olakšava proces odvajanja od sagledavanja sebe kroz investiranje u proces projektovanja (gde otac oživljava sa lošim, ako ne i demonskim značenjem).

Postmoderni otac (koji i liberalizuje i limitira), ukoliko ima sluh za razvojne mogućnosti deteta, postepeno predočava kompleksnost sveta i odnosa u njemu, svest o mogućim posledicama sopstvenih izbora i time utiče da proces internalizacije različitih vrednosti i ostavlja prostor za vlastitu refleksivnost i inicijativu.

No, kao i uvek mišljenje u kategorijalnim suprotnostima samo simplifikuje stvari koje to nisu.

Crno-beli svet

2008-03-08T01:30:00.008+01:00

Elegantni misaoni problem, Frank Jackson-a (1982), podstiče razmišljanje o distinktivnoj razlici između znanja o nečemu i iskustvenog saznavanja.

Mary, briljantna naučnica, nekim čudom, ceo svoj život provodi u dihotomiji crno-bele prostorije, koristeći isključivo crno-belu tehnologiju (TV monitor) prilikom saznavanja o svetu. Postaje specijalista za neurofiziologiju vida, upoznata sa svim bitnim fizičkim zakonitostima i naučnim saznanjima i pretpostavkama o prirodi svetla i neuropsihologije opažanja.

Autor postavlja pitanje- Šta bi se dogodilo kada bi ona konačno sa izlaskom iz postojećih okvira prostorije ili posmatranjem TV-a u boji imala po prvi put iskustvo vidjenja crvene boje koju je do tada jedino zamišljala? Da li bi ona tek tada u stvari upoznala suštinski kvalitet boja koji je izostajao bez obzira na niz fizikalističkih činjenica koje je i ranije posedovala?

Čuveni Kineski nacionalni eksperiment Ned Block-a, na sličan način poziva nas da zamislimo mnogoljudnu kinesku populaciju udruženu u zajedničkom preformansu u kome bi svaki pojedinac opremljen telefonom i sa kontakt listom suseda na dat znak počeo transmisiju u cilju oponašanja funkcionisanja nervnog sistema prilikom prenošenja signala bola. Autor se pita da li bi proces u kome bi svaki pojedinac imitirao pojedinačni neuron koji je u datom trenutku aktiviran i potom prenosio susednim neuronima informaciju o bolu značio da je u tom trenutku cela kineska nacija u bolu.

Navedene filozofske dileme stimulisale su raznovrsna razmišljanja i nesaglasja medju niz autora, koji su preispitivali svaku premisu, kao i zaključke u datim logičkim problemima ukazujući na kompleksnost u kojoj izmiče jasna vizija mogućnosti sagledavanja i prenošenja konačne istine.

No, kao i u svim dijalektičkim zaključcima, nije teško prepoznati balans suprotnosti. Nasuprot, Mary-nog crno-belog oskudnog okvira, kojim Jackson metaforično ističe značaj iskustvenog saznanja, nije teško zamisliti da iskustvo samo po sebi, ne vredi bez posedovanja naučnih saznanja o prirodnim ili društvenim pojavama (and vice-versa, jel).

Pojedinac u liftu

2008-02-23T11:16:00.004+01:00

Naizgled bezazlen, neverbalno uniformno uredjen kontekst, bez ikakvih mogućih posledica po osobu koja se zadesno nalazi u tom neobičnom, ako ne i smešnom okolišu…..

Brzo skeniranje i procesiranje podataka o socijalnom kontekstu, strelovito prodire u zonu ukorenjenih primordijalnih strahova (da, da, kolektivno nesvesno).

Naizgled nepotreban, milenijumima otupeo mehanizam potrebe za pribijanjem i pripadanjem grupi u cilju povećavanja šansi za preživljavanje u okruženju gde je bilo potrebno možda i danima tragati za hranom, skloništem i isto tako braniti od srodnih grupacija, oživljava u apsurdnoj sceni lifta.

Ovakvo iskustvo, zabeleženo bezbroj puta kroz istoriju civilizacije, vrlo brzo možemo iznova doživeti ukoliko ispratimo dnevno-političke stranice svetske štampe. Odvojene od autora i od onoga o čemu piše, reči i rečenice sa ciljem da stimulišu promišljanje, sve više zamenjuju slike, koje imaju mogućnost da postignu višestruko dalekosežniji efekat prenošenja poruka. Gledalac se lako saživljava sa vidjenim. Pojedine vizuelne scene istrgnute iz celine, uz uverljivi glas iz pozadine koji interpretira imaju mogućnost kreiranja predstava.

1954. godine, G. Allport je objavio delo “Priroda predrasuda”, objašnjavajući kako prirodni procesi pripadanja grupi i uobličavanja zajedničkih stavova i vrednosti mogu biti manipulisani u cilju povećavanja eskalacije nasilja kompletne grupe. Model koji mu je poslužio bio je nacistički, koji je negovanjem predrasuda pripremio tle za holokauste. Vešto manipulišući, negovano je kategorijalno mišljenje sa jasno označenom grupacijom koja je doživljena kao kriminogena i zločinačka, koja ne miruje i stalno je usmerena na razbijanje svega vrednog i neophodnog za preživljavanje čitavog naroda. Time je bilo opravdano biti častan gradjanin koji će motriti i obaveštavati, a kako eskalira sumnja, prozivati, preispitivati i na posletku kažnjavati prokažene.

Skini šešir, stavi šešir, skini šešir, stavi šešir……

Eh, ta komunikacija...

2008-02-19T22:08:00.003+01:00

Istraživači poput Meltzoff-a i Moore-a, serijalom eksperimenata o mogućnostima imitacije novorodjenčadi 'starih' 42 sata, su ukazali na urodjene predispozicije za presimboličku komunikaciju. Bebe su uspevale da nakon pažljivog posmatranja lica eksperimentatora ponove slične pokrete ustima i jezikom, koje je pre toga sam eksperimentator marljivo pokazivao. Autori su pretpostavili da je to dokaz o predispoziciji za uskladjivanje podataka prikupljenim različitim modalitetima (vizuelno je nekim čudom prevodjeno na nivo visceralno-motornog doživljvanja). Zapravo, pretpostavili su da osnov neverbalne komunikacije deteta sa drugima čini mehanizam prepoznavanja sličnosti ('istosti').

Otkrićem 'mirror neurona' kod makaki majmuna poput senzacionalnog buma rasplamsala su se nova istraživanja koja su uporedjivali mehanizme 'ogledanja i empatije' primata i ljudi.

Nesumnjivo kako neuralne konekcije postaju kompleksnije, interakcijom učenja i sazrevanja, tako neverbalna komponenta u komunikaciji odraslih osoba, postaje sve istančanija.

U kojoj meri je učešće i značaj neverbalnog u svakodnevnoj komunikaciji je očigledno. Mnogo istraživanja je pokazalo da baš neverbalni aspekt, mimo izrečenog, odlučuje da li se ljudi kroz svakodneveno ogledanje u očima drugih susreću ili rastaju.

U slučaju bračnog para Clinton, pred predstojeće predsedničke izbore, spontani Bill-ov gest i ekspresija lica govore univerzalnim jezikom.

Još ponešto o metafori

2008-02-14T06:32:00.003+01:00

U perspektivi 20-og veka omiljeni primer, visoke metaforičke upotrebne vrednosti, heliocentričnog naspram geocentričnog, koji nas upoznaje sa idejom paradigmatičnog mišljenja, zapravo dotiče saznajne i istovremeno ljudske potresne dileme iz nekoliko prethodnih vekova, kada je objašnjenje sveta bilo pod uplivom tadašnje hrišćanske teološke filozofske perspektive.

Reklo bi se da većina mladih umova koji stasavaju automatski zauzimaju empatičnu poziciju za velikane naučnog istraživanja, Bruna, Galilea, Kopernika.

Koliko postoji različitost apstraktnog saznanja od neposredne- doživljajne ravni, vidimo ako propratimo ne/spremnost postojećeg društva, a i svakog od nas, da bude kritički preispitivan.

A čini se da toga ima dosta.

Čudesna moć metafore

2008-02-09T09:59:00.000+01:00

Nedavno sam imala priliku da opet pogledam Sellers-ov film ‘Dobro jutro Mr. Chance’.

Prateći hodočašće nepatvorenog Mr. Chance-a, lagano sa pobudjenim interesom i elanom postajemo svesni prepoznatljivog toka, u kome pri svakom susretu sa novim likovima, jednostavni iskazi protagoniste koji prate razvojni ciklus življenja bilja u negovanom vrtu pozivaju unutrašnji svet imaginacije aktera da se ispolje u svom punom odrazu.

Počev od susreta sa 'uličnim dnom' predgradja, u filmu, Gardener stiče priliku da se izbliza upozna i predstavlja samu vrhušku političke scene oko Američkog predsednika, uvek sa istim tajanstvenim smeškom, dalje prateći svoj put istraživanja do samih granica spoznaje….

Kod većine nas, skriveno od kako tudjih, tako i od sopstvenih pogleda, ‘živi’ tihi saveznik u vidu našeg bogatog i celokupnog životnog iskustva.

Utisci kojih često i nismo svesni samih po sebi, svakim trenom se oblikuju u skladu sa prethodno stečenim uverenjima. Kao po inerciji, najčešće misli pretačemo u konkretna dela ili bar zauzimamo stav o nečemu, verovatno do kraja procesa nesvesni da tako i ‘definišemo’ šta je naša ili tudja stvarnost..

Uopšteno gledano, mogućnosti snalaženja prvenstveno zavise koliko su naša prethodna iskustva svrsishodna i blagodetna za specifični trenutak u nekoj situaciji koju posmatramo. Stvar jedino postaje još kompleksnija ukoliko delimo naša iskustva sa drugima. Imali ili ne, uvid u to, zalazimo u domen kolektivnih predstava i sećanja.

U svemu tome, pitam se, koja su iskustva zajednički imenitelj, koji prožimaju kolektivno pamćenje u našim krajevima....

.....kako da izbegnemo fenomen Domanovićevog 'Vodje' koji je na neki način projektivno deevaluirajući parnjak Sellersovom idealizirajućem 'Mr. Chance'-u.

Od neizvesnosti do smisla

2008-01-19T18:39:00.000+01:00

Koliko puta bi osetili divljenje, uz pitanje kako je neki stvaralac od još neoblikovanog i nepovezanog sadržaja uspeo da formuliše naizgled sasvim jednostavno smisleno i kreativno novo značenje?

Pri rekonstrukciji života nekih velikih stvaralaca uz pokušaje razumevanja njihovog bića često bi sledili podaci koji bi ukazivali da je dotični pre kreativnih činova imao periode kriza i preispitivanja postojećeg, eksperimentisanja sa kojima se nije mirio. Sasvim moguće je zamisliti i periode sumnje, podozrivosti i nerazumevanja od strane bliskih i okoline. Kao i što je verovatno pretpostaviti da ni sam autor nije mogao sasvim sigurno znati u kom svetlu će se manifestovati predstave njegovih pokušaja da preoblikuje stvarnost. Tek kasnije kada bi već uspevao da približi sebi i drugima svoje već osmišljeno delo bi sledilo zasluženo smirenje.

Nasuprot, blisko iskustvu, većini od nas godi poznato, što pruža doživljaje sigurnosti i izvesnosti. Koliko često je čuti uznemirenje i osetiti sopstven ili tudj protest kada stvari nisu očite i tok razvoja dogadjaja predvidljiv.

A kada to više nisu potencijalne situacije, nego kada to čini suštinski okvir egzistencije za većinu ljudi koji žive u jednom vremenu,...kada sve to opstaje i ne vidi se skoro izlaz,....a oni u koje se gleda sa najviše očekivanja poput voštanih figura uvežbano izgovaraju preporučeni tekst...

Prija tišina, makar na kratko, jer smo svi svedoci da je postala umetnost živeti.

Slobodna volja /inercija duha

2008-01-05T16:15:00.000+01:00

Iliti ‘Tell me why, I don’t like Mondays’

Fascinira koliko je lako identifikovati se sa oslobodjenim pokretom igre pingvina ili sna polarnog medveda u igrokazu nepoznatog autora koji adresira vrlo rano nametanu i često visoko uslovljenu dihotomnu shematu radna nedelja vs. vikend.

Serijal pokretnih slika možda oživljava neka od starih filozofskih dilema o poreklu svesti, kao i poreklu voljne intencije bića.

Naizgled i nije tako lako odvojiti pitanja vezana za ljudski univerzalni kontekst od nama često tako dragih ‘divnih stvorenja’ koja ipak želimo da vidimo daleko ispod nas na evolucionoj lestvici.

Sva sreća, ipak ostaje za naš ponos pitanje samosvesti koje nas odaje uzdasima i oslobodjenim smehom koje otkriva mogućnost prepoznavanja jednog zaista tako univerzalnog prirodnog procesa- užitka u slobodi pokreta i potisnutom otporu spoljnjim uticajima raznih moranja koje neminovno prate svako življenje.

Deda Mraz

2007-12-22T08:22:00.000+01:00

Bliži se Novogodišnje veče. Sa šarenim titrajem odbleska, mirisom snega neosetno oživljavaju stari mitovi i legende oličene u liku Sv. Nikole.

U kojoj ste fazi?

Možda u užurbanom pokretu oko priprema za proslavu i kupovine poklona ili možda zamišljeni u previranju idiličnih sećanja na detinjstvo?

Da li sa žarom ili pod velom tajnovitosti pripremate sopstveno dete da zapiše svoje želje i adresira ih na Severni Pol? Strepite li da će neko isuviše grubo probiti magijski omotač i prodreti u čarobni svet mašte i imaginacije sa željom da pokaže pravo stanje stvari i detetu odmah otvori oči u cilju pripreme za realni svet?

Uostalom u kojoj meri Vam je potreban ovaj mit? U kojoj meri oživljavate čeznje u kojima postoji nada i mogućnost toplog pogleda i zagrljaja od blage, svemoćne praočinske figure koja ispunjava najbitnije želje ravno po zaslugama koje ste činili tokom protekle godine?

I gle čuda kada isti praočinski lik generiše vlastitu moć i deli sa svim onim ljudima dobre volje koji su spremni da se okušaju u toj ulozi, pozivajuci ih da jedni drugima medjusobno podaruju blagovesti kroz pesmu i igru i blagodeti kroz zakusku i poklone.

Istini za volju nije se tako lako odreći uobičajenog ljudskog ustrojstva- bez obzira na humanu potku istovremeno izbijaju statusni, prestižni simboli te se pojedini klackaju od doživljaja ispunjenja i moći, do neostvarenja i nemoći, a možda i očajanja.

Svojevremeno E.Berne je na sebi svojstven način opisao fenomen Čekajući Deda Mraza ("Waiting for Santa Clause") aludirajući na često prisutnu ljudsku nespremnost da svesno prihvate odgovornost za vlastito življenje i prestanu da se nadaju u čuda gde će se pojaviti magični zaštitnici koji nude iluzione eliksire za sreću (možda večnog života, mladosti iili ljubavi, potencije, prestiža, materijalnog blagostanja ili čega već).

Izgleda da je većini potrebna decembarska čarolija kada kroz tamu svetlucaju lampioni da pobude mit u kome će na trenutak zaboraviti na svakidašnjicu i zaneseni ostvariti san u stapanje u prasliku kolektivne idile.

No, kao i uvek posle noći dolazi jutro. S tim što predispozicije raspolućenog kulturnog nasledja ‘izmedju istoka i zapada’ pružaju mogućnost ponavljanja iste stvari po nekoliko puta i odlaganja budjenja.

Potom čarolije nestaju a tek probudjeni prebiraju po sopstvenim očekivanjima rezimirajući jasan ukus saznanja.

Edward Bernays

2007-12-14T20:26:00.000+01:00

Letterman: “Kažite nam doktore, kakav je to koncept, ‘public relations’?”
Bernays: “To je koncept po kojem će mi ljudi više verovati ako me oslovite sa ‘doktore’.”
(otac public relations-a u svojoj 102. godini)

Nesumnjivo bistar i intuitivan duh Bernays-a , u početku imigranta, ubrzo potom i jednog od najuticajnijih ljudi iz senke američke ekonomsko-političke vrhuške otkriva serijal A. Curtis-ovih dokumentaraca posvećenih veku selfa. U magičnom svemoćnom medijskom prozoru u svet pojavljuju se akteri koji su ga lično poznavali ili različiti stručnjaci koji dočaravaju njegove bliske veze kako srodničke, tako i idejne sa korenima psihoanalize (slučajno ili ne, Bernays je Freud-ov sestrić).

Ponirući u domen individualnog nesvesnog (a dobrano i u kolektivno) i subliminalno podilazeći ljudskim ‘gladima’ – u interpretaciji autora serijala potisnutim seksualnim i agresivnim nagonima (a bogami i potrebama za samoodredjenjem i ostvarenjem vlastitih potencijala i mnogo čega još…..) svedoci smo čarolije u kojoj ljudi nesvesno postaju bezoblična masa koja je instrumentalizovana i orkestrirana sa tokovima interesa novca i moći.

Primera radi, Bernays , pomoću domišljate kratke kampanje i slogana “Baklje Slobode“ (aluzija na istoimeni kip) postiže stapanje predstave ‘boginja budjenja proleća’ sa potrašačkim megahitom 20-tih godina prošlog veka- cigaretom i muštiklom. Odjednom Marlena Dietrich, Bette Davis i druge vidjenije žene su često fotografisane uz neophodan magični simbol aludirajući na dugo potiskivanu ideju oslobodjenja i emancipacije.

Kako serijal odmiče politika sa vlastitim tumoroznim izraslinama nemilice uzima sve više maha otkirivajući nam do koje mere postoji visoko stručna mašinerija u službi kreiranja ljudskih potreba i oblikovanja njihovog mišljenja.
Možda nije loše setiti se toga pred izbore.

Clair de lune

2007-12-12T00:36:00.000+01:00

David Ojstrah/ Frida Bauer
Debussy - Clair de lune

Mesečina

Pejzaž bez premca, to je vaša duša
Gde idu ljupke maske, plešu krinke,
A svi, dok zvonka lauta se sluša,
Kao da su tužni ispod čudne šminke.

Premda u pesmi setno im trepere
Pobedna ljubav, život dnevnog sjaja,
U sreću kao da nemaju vere,
A pesma im se s mesečinom spaja.

Sa mesečinom i tužnom i lepom
Od koje ptice sanjaju u borju
I vodoskoci u zanosu slepom
Jecaju, vitki u svome mramorju.

Pol Verlen

Evolucija

2007-12-05T21:07:00.000+01:00

“ No, Not the chow, you idiot, the banana!”

Kada sam neki dan pročitala o japanskom naučnom projektu koji je uporedjivao mogućnosti zapamćivanja tačne lokacije brojeva na ekranu majke šimpanze i njenog mladunčeta vs. uzorka koji su sačinjavali univerzitetski studenti (BBC international news), pomilsila sam koliko je ljudima potrebno vremena u ‘evolucionom smislu’ da sazri vidjenje prirode i drugih bića koje je izvan omiljene ljudske omnipotentne pozicije.

Na mah sam se setila legendarnog eksperimenta Kellogg-ovih koji su u toku 9 meseci tokom 1931/32. godine udomili mladunče Gua (šimpanzu) koje su odgojali na isti način kao i svog 10-mesečnog sina Donald-a. Sa fascinacijom su uporedjivali njihov višestruki napredak! Onog trena kada su potvrdili da mladunče usvaja manje više skoro sve aktivnosti i navike koje su bile u domenu senzorno-motorne inteligencije čak i brže od malenog ljudskog rođaka a da zaostaje gde su po njima bile njene krajnje psihofizičke mogućnosti filogenetski omedjene (pogotovo po pitanju usvajanja receptivnog govora) su stali sa projektom.

Unazad godinama usledili su niz novih eksperimenata koji su uvek iznova otkrivali do tada neprepoznate mogućnosti nama najbližih srodnika odraslih u laboratorijskom-eksperimentalnom zatočeništvu ili u njihovom prirodnom habitatu.

Izgleda da su njihove mogućnosti operantne/ epizodične memorije, kao i kako neki od autora navode mogućnosti prepoznavanja i korišćenja intencionalne gestualne komunikacije u prisustvu posmatrača i imitacije ili upotrebe različitih orudja u specifičnom problemskom kontekstu zavidne. Sve više su se uočavale i paralele kada je u pitanju najraniji uzrast ljudskih mladunaca (čije su mogućnosti godinama bile potcenjene- setimo se samo priče o autističnoj razvojnoj fazi).

Navedenih dilema verovatno jedino nikada nije ni bilo kod iskrenih ljubitelja životinja koji bi redom posvedočili sličnim iskustvima u svakodnevnim kontaktima sa svojim ljubimcima (koji poput Garfilda pažljivo osmatraju prilike oko sebe i smišljaju kako da ih uposle u odnosu na vlastite potrebe, a što ne i želje (pogotovo kada je u pitanju maženje ili igra)).

Ah da, to bi bio antropomorfizam, jel’.

Medved

2007-11-29T20:55:00.001+01:00

Plišani medved na sudjenju za uvredu časti i dostojanstva jednog naroda

Sa interesom pratim članke o jednoj britanskoj učiteljici u Sudanu koja je u toku današnjeg dana izvedena na sudjenje po tamošnjim zakonima.

Izgleda da je ideja o posedovanju jednog zajedničkog medvedića koga će deca ‘oživeti’ - dati mu ime, sa njim deliti i provoditi sate, igrati se sa njim i voleti ga, do srži ugrozila duhovni prostor čitave religije.

Vrlo čudno, jer postajemo svedoci da je u stvarnosti ugroženo samo pravo na kreiranje zajedničkog tranzicionalnog prostora u kome se spontano ukrštaju mnogobrojni putevi imaginacije i stvarnosti najmladjih generacija.

Setimo se na trenutak krucijalnog opusa Winnicott-a…

Do kraja mi u stvari nije jasno da li je u pitanju nedostatak svesti o značaju tranzicionalnog za budući sveopšti razvoj ne samo kognicije, nego bilo koje kreacije, pojedine osobenosti, ličnosti, a samim tim i društva u celini?

Ili naprotiv, postoji svest da spontana dečja igra zbilja može relativizirati vlast bilo kakvih apsoluta i autoriteta a priori.

Pitanje slobode, revisited (yet again)

2007-11-25T21:29:00.000+01:00

Pre nekog vremena pročitala sam interesantan članak (J. Kristeva “Psychoanalysis and Freedom”, Canadian Journal of Psychoanalysis, Vol 7, No1,1999).
Zapitala sam se o značenju slobode u periodu društvenih potresa i lomova, transformacija ili čega vec, koji godina traju na našim prostorima.
Ovo pitanje nužno podrazumeva odredjivanje antipoda pitanju slobode, odnosno odogovor u odnosu na šta sve čovek može biti slobodan.

To nas vraća na neke stare dileme u odnosu na stalni proces potrebe za inkorporiranom identifikacijom sa važecim socijalnim standardima članova porodice, prijatelja, poznanika, do postojeceg nezvaničnog i institucionalizovanog establišmenta kroz odricanje od ličnih izbora…..

U kojoj meri inače individualna sloboda jeste opasna? Da li odluka/ izbor koji je različit od uobičajenih socijalnih adaptacija nužno vodi ka kuljanju instiktivnih- seksualnih i agresivnih sila iz ‘uzavrelog kotla’, kako bi to verovatno bilo protumačeno u duhu Frojda? Ili je moguće pretpostaviti urodjenu potrebu za pripadanjem ljudskom rodu, uz potrebu za usvajanjem morala, viseg reda i ustrojstva bez obzira na različitost- posebnost?

Počev od psihoanalize, psihoterapijski modaliteti nude okvir preispitivanja relacije sebe i drugih, uz pružanje mogućnosti uvek ponovnog samoodredjenja i otkrivanja da nema jedne jasne definicije stvarnosti i izvesnosti. Izgleda da ljudi, koliko god bi možda to hteli, ne mogu da se oslobode momenta lične odgovornosti u odnosu na izbore koje čine.

Ukoliko se za trenutak vratim preživljenom periodu u našim krajevima….
U uslovima šireg društvenog transformacionog procesa, ‘evolucionog urušavanja’ grupacije srodnih po ideološkom i društvenom uredjenju (raspad SSSR-a, sa transformacijom svih ostalih zemalja istočne Evrope, simboličnim padom Berlinskog zida) na žalost po nas doživeli smo ‘duboku dezintegraciju’ sa kulminacijom ratnih sukoba na svim konfliktno-trusnim područjima bivše Jugoslavije.

‘Prirodni eksperiment’ kome se najverovatnije niko nije nadao, pružio nam je svedočanstvo o potencijalima ljudske prirode i o grupnoj nemoći u odnosu na proces destrukcije koji se poput plamena širio. Period koji je za nama, kao i period rekonstrukcije porušenog, sa drustvenim siromašenjem i stagnacijom ostavio je svakog od nas sa dilemom čemu se prikloniti.

U kojoj meri je negdašnji konvencionalno široko prihvaćen moral pomagao ljudima kada su bili oni ili njihovi najbliži životno ugroženi (godine ponavljanja ideja o bratstvu i jedinstvu, politike nemešanja i nesvrstanih, prava na samoopredeljenje)?

Pretpostavljam da poput ljudskih kriza i slomova, kada osoba nije u stanju da prevlada razvojne prepreke ili pronalazi načine adaptacije u kompleksnim ili konfliktnim uslovima postoji čežnja za povratkom na ranije već usvojene mehanizme i zaštitne idealizovane okvire. Zadnjih godina su se mogle uočiti jake konzervativno-tradicionalističke struje koje propagiraju povratak na ranije vrednosne okvire od kojih su se godinama ljudi odrodili.

Izgleda da je nastala praznina samo pojačala strah od slobode i mogućnosti izbora. Kako vreme odmiče sve više mi se čini da jedan deo odgovara leži u strahu i odricanju od prihvatanja lične odgovornosti, kao i o potrebi da se pronadje izgubljena ravnoteža kroz stapanje sa nečim po svaku cenu što će lako ponuditi doživljaj adekvatnosti i još lakše osuditi sve što uznemirava.

Vratimo li se procesu koji se odvija u psihoterapiji možda ćemo postati svesni potrebe vremena i prostora za proces lične reafirmacije kroz restrukturiranje nekih trajnijih dispozicija, uz neophodnost zahteva očuvanja semena ljudskog kroz mogućnost održanja želje za konekcijom sa bližnjim oko sebe, bez obzira na izlaganje milosti i nemilosti njihove ljubavi, mržnje ili osude.