Kad smrt zakuca na vrata

Verovatno je prirodno da ljudi imaju ambivalentan odnos prema smrti. Mnogi bi u isti mah pobegli glavom bez obzira ukoliko bi u pitanju bila najava njihove sopstvene smrti ili smrti nekog njima dragog, kao i što bi zastali vidno potreseni i zaintrigirani kada bi čuli za već nečiju smrt sa potrebom da čuju kompletnu priču i shvate zašto je ta smrt bila neminovna.
Pitanje je koliko je moguće uopšte živeti a ne susretati se bliže sa smrću. Koliko god se većina trudila da se svakodnevno, najčešće na sebi prevdiljiv način, angažuje u smeru negovanja života (što je u skaldu s opštom tendencijom ponavljanja/obnavljanja u životnom ciklusu) jasno je da nije moguće u potpunosti i u nedogled predvideti skladne ishode. Počev od rađanja neizostavni momenti diskontinuiteta prete da razore uspostavljeni sklad življenja suočavajući osobu sa neminovnim bolom, gubicima i stradanjima.
D. Leader, autor knjige “The New Black”, ujedno i psihoanalitičar, pomno je ispratio kompleksne kako psihološke, tako i sociološke procese koji se manifestuju u trenucima značajnih gubitaka u kojima oni koji fizički ostaju živi, tek treba da pronađu put u svojim mislima za dušu umrlog, kako da se preseli i počine u imaginarnoj dimenziji. Isto tako i da pronađu načine da umire svoju dušu koja nakon gubitaka se suočava sa prazninom koja dominira.
Ovaj autor lojalan psihoanalitičkoj tradiciji elaborira shvatanja S. Freud-a, K. Abraham-a i M.Klein otvarajaći prostor u koji uvodi plejadu drugih stvaralaca, nezaboravljajući da istraži i iz šire kulturološko-antropološke ravni dijalektički odnos između živih i umrlih.
U svom delu polako otkriva svoj integrativni pogled na osobu u trenutku gubitka, koja da bi uopšte mogla da nastavi sa daljim življenjem je suočena sa neminovnim prelazom u prostor u kome se gube jasne granice između fizičkog (pojavnog) i duhovnog (simbolički/ imaginarnog). Na sceni se pojavljuju unutarpsihički, vezivni razlozi u kome osoba nije u stanju da se tek tako lako odrekne voljenog, a izgubljenog drugog, jer na taj način se odriče i duboko intimnog svog dela.


O depresiji, žalovanju i melanholiji
Leader ima jasno kritički osvrt na trend tokom poslednjih dekada prošlog veka u kome zajedno sa procvatom farmakoterapije niču deskriptivni kriterijumi ponašanja prepoznatljivog u depresivnom procesu u kome osobe mogu da prepoznaju vlastite manjkavosti, ukoliko izostanu željeni aspekti vitalnosti i efikasnosti. Navodi kako se gubi dublji smisao gubitka u kome kroz postupni proces oporavka čovek pronalazi sebe kao realnu osobu, ne težeći da održi nerealnu, a neizrečenu viziju koja se prodaje zajedno sa antidepresivima (o osobi koja je uvek poletna i puna elana, vedrog duha bez obzira na iskustvo koje proživljava).
Zanimljiv je njegov osvrt na razlike između procesa žalovanja, patološkog žalovanja u kome je osoba ‘zarobljena’(u zastoju, bez mogućnosti potpunog oporavka) i melanholije.
U procesu žalovanja, čovek se iznova suočava sa naletima bola, kada shvata da igra sećanja i zamišljanja ne mogu da nadjačaju realitet u kome se tako lagodno dalje nastavlja život u kome se sve drugo živo kreće. Osoba koja žali nemo stoji i pogledom traži izgubljeno, prebira po ko zna koliko puta proživljeno ne bi li postupno shvatila da je gotovo i da je nužno da preuzme korak ka aktivnoj želji da ugasi svetla i život u kreaciji vlastitog uma koji u nedostatku stvara željeni/ izgubljeni imidž (kako autor navodi da simbolički ubije umrlog). U tom procesu postupno menja doživljaj kako sebe, tako i izgubljenog drugog i sveta u kome se nalazi. Osoba biva transformisana, jer nužno je integrisati niz nepovoljnih aspekata koji ranije nisu bili održivi kako u vezi sebe, tako i u vezi drugog koji je izgubljen. Pored raznovrsnih neprijatnih osećanja u procesu samopreviranja, počev od najprepoznatljive tuge, bola, do osećaja krivice i neadekvatnosti, značajan je autorov osvrt na zabeleženi širi kulturološko/ antropološki odnos živih prema umrlima, koji činom smrti postaju izmenjeni, ali ne i upokojeni i često poput nenamirenih duhova prošlosti mogu dugo proganjati žive, ukoliko nisu na pravilan način tretirani (već u skladu sa aktuelnim verovanjima u tom podneblju).
U slučaju melanholije, osoba suočena sa gubitkom drugog, kao da večno gubi srž sopstvenog bića, jer se s tim posebnim gubitkom nalazi ogoljena u nepoznatom i hostilnom svetu, gde više za nju nema života. Uvek iznova ritualno melanholična osoba gradi životni okvir u kome svakodnevno produbljuje sopstveni bol i patnju, ne bili osvestila i ojačala svoju nesvesnu i zaboravljenu odluku da više nije moguće nastaviti s životom.
Često se u procesu žaljenja ili melanholije, prepliću i preslikavaju ne samo gubici već stasale odrasle osobe, već i udeo neprežaljenih gubitaka roditelja, predaka ili ‘povreda’ iz ranog detinjstva, koje naznačujući tajne veze između ljudi, ljudskih sudbina, odnosno života i smrti.