Verovatno bi bilo koji civilizacijski uspon teško bio zamisliv bez susretanja i mešanja uticaja različitih kultura koje su stimlulisale razvoj kreativnog duha u već postojećim okvirima i adaptacionim obrascima. Za razliku od pređašnjih vremena gde bi se ciklus sticanja i primene novih saznanja pratio godinama (nekad i vekovima), tehnološki napredak je omogućio protok informacija u delićima sekunde. Kompjuteri i internet, u kratkom vremenu, su postali nezamenjivi, omogućujući veliki raspon novih mogućnosti korišćenja saznanja. Kao zamajac usledile su sve novije i novije inovacije koje su sve jasnije ocrtavale stare granice na makro nivou između svetova razvijenih i nerazvijenih tehnoloških sistema, dok na mikro nivou sve veći je bivao jaz između poklonika kompjutera i onih koji još uvek sa zazorom gledaju u to 'novo čudo'. No, svi su manje više bili složni u uverenju da je reč o značajnom tehnološkom progresu.
Prvi primeri zloupotrebe, manipulacije, zaluđenosti i zavedenosti u novom čudesnom svetu (pomalo deja vu o Eldoradu koji naizgled otvara mogućnosti brzog sticanja svega/ svačega) na kratko su doneli obrt u perspektivi javnosti prema ovom mediju. Opravdana potreba da se s pažnjom pristupi primećenim fenomenima ujedno je otvorila prostor i za nesmetano izražavanje dotada manje/više prikrivenog bunta, nezadovoljstva i bojazni (najčešće od strane osoba koje nisu korisnici).
Posledično, otvorila su se vrata novom sociološko/psihijatrijsko/psihološko/analitičkom zaletu kome je poverena uloga stručnog autoriteta. U ovom slučaju u smeru istraživanja i postavljanja granica u svetu dijagnostikovanja novih malformacija i disfunkcija. Zadnjih godina mogla se uočiti hiperinflacija novog termina- Internet Zavisnosti, koji je težio da pokrije različite zloupotrebe kompjutera i da posmatra veliki deo korisnika koji učestalo koriste računar kao potencijalne zavisnike.
Praćenjem literature posvećenoj ovoj tematici može se uočiti da zaista postoji manji deo 'kompjuterske' populacije (uglavnom se pominju nedovoljno pouzdani podaci od 5-10 %) koji po svojim načinima korišćenja računara ili interneta gube osećaj za vreme i prostor, sve više tonu u kompulsiju preterane upotrebe, koju je teško jasno diferencijalno-dijagnostički odrediti u odnosu na neke druge već definisane poremećaje (patološko kockanje, pojedine forme zavisnosti, opsesivno-kompulsivnih poremećaja...). Prvenstveno jer je teško saznati o primarnim individualnim karakteristikama pomenutih korisnika, kao i organizovati istraživanja koja će zadovoljiti naučne standarde.
Izgleda da svojstva distance, zaklonjenosti od pogleda i brzine kojom se naizgled može stići do instant gratifikacija svih zamislivih relacija i upotreba pogoduju testiranju sopstvenih granica i poriva. Verovatno kao i u drugim segmentima življenja moguće je da pojedinci u težnji što bržeg ostvarivanja potencijalnog, samozavaravajući se sve dublje tonu u smeru kreiranja lažnog selfa. Realno zamenjuju fantazijom, koja više nema sličnosti sa imaginativnim potencijalom koji je potreban pri realizaciji ideja u stvaralačka dela i korisne projekte ili realnim zbližavanjem i povezivanjem sa ljudima, recimo s drugog kraja planete sa kojima je inače komunikacija otežana. Tako na kraju ostaje sam pojedinac upleten u neumitno ponavljanje... igranja video-igrica, kupovno-potrošačkih transakcija, uspostavljanja površnih kontakta i relacija, gomilanja nepotrebnog i ko zna čega još i pri tome sve više zapostavlja svoje realne odgovornosti i potrebe. U tom procesu kreiranja self-imidža, slike drugih i cyber-sveta po želji, doživljaj vremena nestaje, dok prostorno osoba zamišljeno stiže na nemoguća mesta pri tome se ne pomerajući najčešće iz svoje osame.
Kako bilo, sa svim manifestacijama i senkama, svet PC-a će verovatno poput ranijih inovacija od početnog zanosa ili otpora postati skoro svačija svakodnevna rutina.
Prvi primeri zloupotrebe, manipulacije, zaluđenosti i zavedenosti u novom čudesnom svetu (pomalo deja vu o Eldoradu koji naizgled otvara mogućnosti brzog sticanja svega/ svačega) na kratko su doneli obrt u perspektivi javnosti prema ovom mediju. Opravdana potreba da se s pažnjom pristupi primećenim fenomenima ujedno je otvorila prostor i za nesmetano izražavanje dotada manje/više prikrivenog bunta, nezadovoljstva i bojazni (najčešće od strane osoba koje nisu korisnici).
Posledično, otvorila su se vrata novom sociološko/psihijatrijsko/psihološko/analitičkom zaletu kome je poverena uloga stručnog autoriteta. U ovom slučaju u smeru istraživanja i postavljanja granica u svetu dijagnostikovanja novih malformacija i disfunkcija. Zadnjih godina mogla se uočiti hiperinflacija novog termina- Internet Zavisnosti, koji je težio da pokrije različite zloupotrebe kompjutera i da posmatra veliki deo korisnika koji učestalo koriste računar kao potencijalne zavisnike.
Praćenjem literature posvećenoj ovoj tematici može se uočiti da zaista postoji manji deo 'kompjuterske' populacije (uglavnom se pominju nedovoljno pouzdani podaci od 5-10 %) koji po svojim načinima korišćenja računara ili interneta gube osećaj za vreme i prostor, sve više tonu u kompulsiju preterane upotrebe, koju je teško jasno diferencijalno-dijagnostički odrediti u odnosu na neke druge već definisane poremećaje (patološko kockanje, pojedine forme zavisnosti, opsesivno-kompulsivnih poremećaja...). Prvenstveno jer je teško saznati o primarnim individualnim karakteristikama pomenutih korisnika, kao i organizovati istraživanja koja će zadovoljiti naučne standarde.
Izgleda da svojstva distance, zaklonjenosti od pogleda i brzine kojom se naizgled može stići do instant gratifikacija svih zamislivih relacija i upotreba pogoduju testiranju sopstvenih granica i poriva. Verovatno kao i u drugim segmentima življenja moguće je da pojedinci u težnji što bržeg ostvarivanja potencijalnog, samozavaravajući se sve dublje tonu u smeru kreiranja lažnog selfa. Realno zamenjuju fantazijom, koja više nema sličnosti sa imaginativnim potencijalom koji je potreban pri realizaciji ideja u stvaralačka dela i korisne projekte ili realnim zbližavanjem i povezivanjem sa ljudima, recimo s drugog kraja planete sa kojima je inače komunikacija otežana. Tako na kraju ostaje sam pojedinac upleten u neumitno ponavljanje... igranja video-igrica, kupovno-potrošačkih transakcija, uspostavljanja površnih kontakta i relacija, gomilanja nepotrebnog i ko zna čega još i pri tome sve više zapostavlja svoje realne odgovornosti i potrebe. U tom procesu kreiranja self-imidža, slike drugih i cyber-sveta po želji, doživljaj vremena nestaje, dok prostorno osoba zamišljeno stiže na nemoguća mesta pri tome se ne pomerajući najčešće iz svoje osame.
Kako bilo, sa svim manifestacijama i senkama, svet PC-a će verovatno poput ranijih inovacija od početnog zanosa ili otpora postati skoro svačija svakodnevna rutina.
1 comment:
врло занимљиво, хвала
Post a Comment